svako od nas ima razlicite zelje, ambicije, planove u zivotu..
kad se okrenete iza sebe, sta je ono sto ste u zivotu uradili najbolje, sto vas je najvise ispunilo?
ono na sta se najvise ponosite..
gledam registratore sa bilansima stanja na ploci, gledam medalje u peharu na stolu, gledam fotografije mog pileta koje su mi zakacene na stubu ispred mog radnog stola, mbm ne gledam..ajde, gledam i njega malo i najiskrenije najponosnija sam na ono kakav sam posao uradila kao majka..
na svoje dete i to u sta se razvila kifla od 3,5kg mesa
ja nekako kapiram da biti ponosan znaci da si nesto bas neverovatno dobro uradio (ili si se odupro da nesto lose uradis), a sto nije uobicajno, svakodnevno i svakom dano
da si nesto bas teskom mukom postigao i tako to
te u tom kontekstu, ja i nisam nesto ponosna na sebe
to sto sma ubava i apmetna, to ich nije moja zasluga, te nemam tu sta ni da se ponosim
da sma sad sve abs ispravno u zivotu radila-bas i nisam, pravila sma milion gluposti, nisma umela da se iz svake situacije izvucem pametno, niti sma se oduprla svakoj gluposti, iako sma znala da treba-te tako ni an svoje ponasanje za ovih 40 i kusurica godina nisam nesto zestoko praud
to sto sma zavrsila skole i sto sam keva, zena, drugarica i sta ti aj znam...pa i druge su, nisam mnogo ni bolja, ni gora u tom "poslu", ponosna bih mozda bila da sma u pustinji gobi uspela da rodim i odgajim desetoro dece da nikome nista ne fali, ovako nije neki big dil...
i tako kontam, kontam i nikako da dokonam na sta sam kod sebe tako ponosna...jedino mozda sto sam sve eto sama zavrsila oko skole i posla, sama se zaposlila na "kuc, kuc, jel mogu ja kod vas?" fazon u ovoj ebenoj zemlji u ogavnim vremenima, kad to dodje kao neka ebeno bitna stvar, a u stvari bi trebala da bude standard i normalna, al nije..eto, na to mozda, ali i to nije zbog mene, nego te ovo vreme glupo tera da pomsilis kako si nesto posebno jer radis stvari onako kako i treba da se rade...
te na kraju ne ispadoh ponosna, no depresivna zbog toga...
