Свако је поносан на неки свој начин. Некада је човек поносан на добра дела а некада на зла.
Често се понос погрешно изједначава са сујетом, али то бива само због погрешног приступа садржају који чини понос или сујету присутнима.
О чему говоримо? На пример, неко се безразложно прави поносним у некој ствари а да и није сагледао смисао целе слике попут момка или девојке који се расправљају око неког контекста. Онда момак или девојка, али и други људи у другим случајевима, „дижу нос“ и окрећу леђа личности поред себе. То, дакле, није понос него сујета.
Понос је када учиниш неко лепо дело себи или другоме. Међутим, ако се човек прави самозаљубљеним у своја добра дела, онда ни то није понос већ сујета јер храни свој егоизам. Понос је када си заљубљен у врлине збго њих самих, и када осећаш себе као некога ко увек жели да ради на својим врлинама а не као да си достигао врх небеса. Једна уметница, сликарка, дала је изјаву: „Докле год сам задовољна собом ја више не напредујем али када нисам задовољна собом тада стварам најбоља дела!“. Дакле, парадоксално, понос је осећање своје скромности а не своје величине. Оно је још осећање части или чистоте у неком наумљеном или оствареном делу. Опет, не због себе него због жеље да се усрећи други наспрам себе. Тако видимо да понос подразумева однос са другим, док сујета искључује другог из сваке врсте односа. Тамо заједница а овде усамљеност. Тамо друштво а овде изолација. Никако да научимо ту разлику. Зато и највећи људи падају на том личносном испиту. То још отвара и поље праштања другима.
Понос никада не затвара врата за собом ако је он или неко други погрешио, него увек излази у сусрет другоме макар сам био погрешив и ако је спреман дати извињење или га примити. Међутим, сујета је неспособна да подари опроштај. Све се око тога врти. Њој и најмање ситнице изгледају као космички догађаји. Толико је она изнад свега. Треба мало обуздати своју претенциозност. Понос је када пружиш руку другоме без осећања лажног стида. Зато смо данас сведоци и лажне поносности, односно реалне сујете, која се стиди не само да опрости некоме нешто, него се стиди да учини било које добро дело – да постане истински поносна личност.
Понос, дакле, не значи опит крутости у некој индивидуалности врлине или греха, него однос са другим. Сујета је она која круто држи до себе да и не допушта однос са другим. Такође, поносног човека не може нико обешчастити. Ако и буде физички савладан, понос није оскрнављен јер он није подарио слободну вољу у том гнусном чину. Сујета се да обешчастити јер њу пак све погађа и све чини рањивом. Она се лако поистовећује са ружним актом другог постајући и сама саобразна ономе који је сујетан. Нечија ружна реч не може поносног поколебати, може само сујетног. Зато понос може некога и изобличити за неко злодело ако сам стоји у врлини, док сујета не може јер носи исти недостатак као онај који греши. Сујета не пружа загрљај никада прва. То само понос ради, онај коме је стало до узајамног добра. Човек, као променљиво биће, лако може да склизне са позиције поноса на позицију сујете – али и обратно.
Често се понос погрешно изједначава са сујетом, али то бива само због погрешног приступа садржају који чини понос или сујету присутнима.
О чему говоримо? На пример, неко се безразложно прави поносним у некој ствари а да и није сагледао смисао целе слике попут момка или девојке који се расправљају око неког контекста. Онда момак или девојка, али и други људи у другим случајевима, „дижу нос“ и окрећу леђа личности поред себе. То, дакле, није понос него сујета.
Понос је када учиниш неко лепо дело себи или другоме. Међутим, ако се човек прави самозаљубљеним у своја добра дела, онда ни то није понос већ сујета јер храни свој егоизам. Понос је када си заљубљен у врлине збго њих самих, и када осећаш себе као некога ко увек жели да ради на својим врлинама а не као да си достигао врх небеса. Једна уметница, сликарка, дала је изјаву: „Докле год сам задовољна собом ја више не напредујем али када нисам задовољна собом тада стварам најбоља дела!“. Дакле, парадоксално, понос је осећање своје скромности а не своје величине. Оно је још осећање части или чистоте у неком наумљеном или оствареном делу. Опет, не због себе него због жеље да се усрећи други наспрам себе. Тако видимо да понос подразумева однос са другим, док сујета искључује другог из сваке врсте односа. Тамо заједница а овде усамљеност. Тамо друштво а овде изолација. Никако да научимо ту разлику. Зато и највећи људи падају на том личносном испиту. То још отвара и поље праштања другима.
Понос никада не затвара врата за собом ако је он или неко други погрешио, него увек излази у сусрет другоме макар сам био погрешив и ако је спреман дати извињење или га примити. Међутим, сујета је неспособна да подари опроштај. Све се око тога врти. Њој и најмање ситнице изгледају као космички догађаји. Толико је она изнад свега. Треба мало обуздати своју претенциозност. Понос је када пружиш руку другоме без осећања лажног стида. Зато смо данас сведоци и лажне поносности, односно реалне сујете, која се стиди не само да опрости некоме нешто, него се стиди да учини било које добро дело – да постане истински поносна личност.
Понос, дакле, не значи опит крутости у некој индивидуалности врлине или греха, него однос са другим. Сујета је она која круто држи до себе да и не допушта однос са другим. Такође, поносног човека не може нико обешчастити. Ако и буде физички савладан, понос није оскрнављен јер он није подарио слободну вољу у том гнусном чину. Сујета се да обешчастити јер њу пак све погађа и све чини рањивом. Она се лако поистовећује са ружним актом другог постајући и сама саобразна ономе који је сујетан. Нечија ружна реч не може поносног поколебати, може само сујетног. Зато понос може некога и изобличити за неко злодело ако сам стоји у врлини, док сујета не може јер носи исти недостатак као онај који греши. Сујета не пружа загрљај никада прва. То само понос ради, онај коме је стало до узајамног добра. Човек, као променљиво биће, лако може да склизне са позиције поноса на позицију сујете – али и обратно.
