(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PONIŠTENA
Maj. Ulica na lipe miriše, vazduh miriše na lipe, ljudi mirišu na lipe. Mace lete na sve strane izvodeći vratolomije, nevino tražeći mesto za sebe
Hodala je belim trotoarom. Potpetice su odzvanjale kroz noć. Ravnomeran, jak korak je terao oblačiće cveta da se promeškolje. Nekolicina bi malo poletela, tik iznad njene crne polusalonske cipele, pa se opet sneno vratila na spavanje do nečijih sledećih koraka. Uživa u toj lepoj, toploj, tihoj večeri idući kući posle druge smene. Zadovoljna jer nije bilo novih teških slučajeva, novih umiranja, novih suza, novih a starih praznih kreveta. Kada neko radi takav posao kao njen, bude zahvalan na svakom danu kada ne radi ono za šta se školovao. Nauči i da gleda drugačije na život, na vreme, na tren...nauči da ceni i život i vreme i tren. Osmehnuta i opuštena batom koraka budila je mace, udišući miris ulice lipa.
Ruke je samo zgrabiše i odvukoše u ulaz. Oseća kako joj silina stiska palca muške ruke kida vretenast mišić nadlaktice. Pokušava da vrisne ali joj druga ruka oduzima mirisni vazduh. Batrga se, otima, ne predaje se. Ruke je vuku dalje. Na par sekundi je bila totalno paralisana, te njeno otimanje prestade. Srce joj je kucalo brzo, jako, u grlu. Imala je utisak da će povratiti srce.
Mahnito udarajući rukama u mrklom mraku, uspela je da ga ogrebe po licu. Na slabom mutnom noćnom pramenu svetlosti koji dopiraše sa malenog prozora zatvorenog armiranim staklom, vide njegovu šaku kako pritisnu obraz...čudno izgleda...nema mali i domali prst. Znala je da ga je gadno ogrebala po osećaju na gajodicama koje su bridele od čekinjavog obraza. Ostaci kože se zariše ispod noktiju. Oseti veliku snagu usled te malene pobede te jurnu u mrak još snažnije. Ali je njega ta ogrebotina samo još više razjarila. Dočekao ju je udarac u stomak, od kog nestaje vezduh i mrči se svest. Dok se telo savijalo napred od udarca sustiže je udarac ispod brade koji je baci na nešto tvrdo što je udarilo po bubrezima. Zatim je pesnica je pogodila u slepoočnicu i znala je. Zatetutala se.Oseti udar zida po leđima i toplo propadanje u bezdan u kome je zajedno sa macama, podignutim vazdušnim strujanjem njenog tela dok je padalo, leteo i strah ..tone..mrak...
Sledeće čega postaje svesna je da nema vazduha, da je nešto pritiska. Tren-dva i osećaj odvratnosti govori da je to on. Oslonjen na ruke povređivao je..namerno. Mrmljao je nešto, neke bljuvotine valjda sam sebe uzbuđujući. Dahtanje i smrad iz usta, znoj i alkohol na koji je bazdio....položaj, mesto, vreme, primoranost, bol, namernost...sve je to poništavalo kao biće. Panika...ne sme da je uhvati panika...kao da sam na poslu, smiri disanje...strašni slučajevi, raskomadani..psihologija napasnika..pijan je..pribrana budi da možeš da pomogneš.....pribrana budi da sebi pomogneš. Instiktivno, još i ne pri punoj svesti, njen mozak je slao informacije na koje je navikla, koje su deo nje zbog posla kojim se bavi. Bespomoćnost joj pokrenu ruku koja je bila slobodna, te zaplovi po mrtvim macama. Jedini pokret koji je mogla učiniti kao znak svoje pobune. Druga ruka je nije slušala. Ne otvaraj oči..pravi se da si u nesvesti i čekaj da završi, jer ko zna šta se može roditi u toj monstruoznoj glavi, ko zna kakva želja, ako vidi da si svesna. Silan strah je skoro opet baci u nesvesno stanje. Samo je stezala mace u šaci sve jače pri svakom udaru njegovih bedara. Beton joj je lomio krsta, leđa..mace su zgnječene u njenoj šaci. Budi krpena lutka....opusti mišiće....ne otvaraj oči....diši na nos.... ne pomaži mu....Mrak je pomagao da joj ne vidi lice i grč na njemu. Alkohol je pomogao da on i ne obraća pažnju na detalje.Sledeći udar iskoristi da okrene glavu na stranu, i tako osta. On, sav u transu i sopstvenom brzom dahtanju pri samom vrhuncu, ne primeti taj pokret lutke.
Udari postaju brži a dah tera mace koje lete po njoj...Umalo nije ispustila glas kada se svom težinom u nastupu olakšanja strovalio na nju. Zatim se podiže, navuče pantalone, pogleda je sekund-dva kao mrtvu stvar...šutnu u nogu da vidi da li se pomera. Noga u salonskoj cipeli se samo pokrenu i vrati u pređašnji položaj. Okrenuo se i otišao mračnim hodnikom. Čula je bat koraka...
Ležala je još tako nepokretna. Nije imala snage da se pokrene. Tupa i nema krpena lutka. Mace su ponovo legle. Olakšanje je bilo što nema tog trupa preko nje, nema udaraca i pritiska koji je gušio.
Čak i lagano pokretanje je jako bolno. Uspeva da se u mrklom mraku pridigne i počinje četvoronoške da baulja tražeći tašnu. Svaki pokret izaziva čitav spektar bolova koji mute svest. Uspeva da je pronađe. Vadi mobilni telefon koji je, za divno čudo, čitav i radi. Slova se prelivaju..pronalazi..brojevi igraju kao seme lipe...
„Bolnica.....izvolite“ prepoznaje glas
„ Mirko..Ceca ..mene...dođite“
„Doktorka Ceco šta je bilo...gde si?“ smiren glas odjekuje drhtajem, iako mu se utroba prevrće.
„Ulica“..otvori krvav dlan pun smrvljenih maca....“mnogo
lipa...sredina..“ telefon skliznu na paučinasti pod.
Leži ispod svetala što iznad nje proleću....poznata joj je slika a i nepoznata.
Milicija je uzela ostatke tkiva ispod njenih noktiju, uzorak sperme. Opisivala je događaj službenom licu koji nije bio stariji od nje. Sve je to užasno teško reći, ali je znala da tako mora. Dok je gledala u njegova leđa okrenuta ka vratima jer je polazio, reči same izađoše..
"Stid me je....."
Okrenuo se i vratio na stolicu kraj kreveta
„Zašto pobogu?“
Dugo je gledala kroz prozor u koji je stala cela jedna lipa.
„Osećam se prljavo ...žigosana kao stoka....nepitana....kao bačena krpena lutka.“
„Razumem Vas....mislim, shvatam o kakvom osećaju pričate. Još je sve sveže. Iskren da budem, malo sam se raspitivao o Vama.“
„Raspitivali? Zašto?“
„To mi je u opisu posla. Vi ste ovde omiljeni i poštovani, veseli i edukovani. Siguran sam da ćete prebroditi ovu strahotu i nastaviti da radite svoj posao“.
Nije ništa odgovorila, samo je pogledom pratila let roja maca što uđe u sobu. On tiho izađe.
Svi su je tetošili. Naravno, kad je ona njihova koleginica. Trudila se da ne čuje šapat. Trudila se i da ne izvoljeva....trudila se da je nema, ali je Zoran, njen kolega, uporno vraćao gde god da odluta, nekad šalom, razgovorom, nekad samo pogledom bez reči ili osmehom. Umeo je da se prolazeći kraj vrata sobe, uhvati rukama za ragasto i samo kaže „osmeh molim“......i kako da se ne nasmeši kad visi na ovim vratima kao majmunče. Iskakao bi u najrazličitijim vremenima, sa najrazličitijim razlozima....ili bez razloga.
..............
PS Dobar dan lepi blogerski svete
..........
........eh, ko zna......možda i bude