Cesto kada se nadjemo u situaciji da smo u nevolji, uz priliv emocija dolazi do iracionalnih ideja. Iz iracionalnih ideja proizilazi ili genijalnost ili ludilo. Zato kazemo da je granica izmedju genijalnosti I ludila skoro neprepoznatljiva.
Bila sam I ludak I genije. Nijedna krajnost mi nije prijala. A kome bi? U oba slucaja nisi na sredini. I tesko te iko moze razumeti.
Poniranje u sebe I utvrdjivanje ko si, sta si, od cega su ti satkane emocije, sta ih prouzrokuje, sta je to sto te cini da se osecas lose ili dobro. Citava filozofija. A zapravo kada shvatimo I AKO shvatimo kako je sve to jednostavno, vecina ce komentarisati na isti nacin kao sada ja.
Strah je taj koji nas cini da bezimo najpre od sebe i upoznavanja nasih unutrasnjih demona. Kakav paradoks..plasimo se samih sebe a onda bezimo u neke male sitne ovozemaljske sarene laze ..SAMO DA ZABORAVIMO….da zaboravimo ko smo, sta smo, da pobegnemo od samih sebe sto dalje..malim sitnim pakostima ili malim sitnim radostima. U svakom slucaju, ja glasam za radost. Iz radosti se radja svetlo a iz tuge tama. Radost I tuga su kao jin I jang. Ili kao bevanda. Ili sto bi Njegos rekao….casu meda jos nitko ne popi dok je casom zuci ne zagrci, casa zuci iste casu meda…SMIJESANE NAJLAKSE SE PIJU…
Sama sreca za sebe ne cini nista. Treba shvatiti zivotnu amplitudu…Sreca I tuga se smenjuju i dolaze u naletima…Ko juri za srecom, tesko je dobije…sreca dolazi sama upravo onda kada je ne ocekujemo. A sta je to sreca? Nekom je sreca nesreca…
U svakom slucaj, uvek kada mi se moze biram i tugu i srecu…najteze stanje je nikada ne osetiti nista. Ima I toga. Na osnovu toga sto osecamo prepoznajemo da smo zivi. Najzad, cemu zivot ako sebe stitimo od osecaja. Jasno je da posle srece dolazi tuga kao neminovnost. Jer sreca nije beskrajna. Bitno je uhvatiti i sto duze drzati u sebi tu iskricu. Cuvati je u srcu. I kada naidje tuga, setiti se te iskrice …na taj nacin sebe izvedemo iz patnje. Ja bih to nazvala…SKLADISTENJE MALIH ISKRICA SRECE zarada prezivljavanja u teskim vremenima…
Moje autisticno ponasanje je obicno uslovljeno napred navedenim. Kada upadnem u tugu i beznadje, vadim iz svoje carobne kutijice moje tajne iskrice srece…I tako ozdravim. Svaki put je sve lakse…
Volela bih da nesrecne oko sebe naucim ovome…nije tesko, evo ja sam to shvatila,najzad, ni genije ni ludak…
Bila sam I ludak I genije. Nijedna krajnost mi nije prijala. A kome bi? U oba slucaja nisi na sredini. I tesko te iko moze razumeti.
Poniranje u sebe I utvrdjivanje ko si, sta si, od cega su ti satkane emocije, sta ih prouzrokuje, sta je to sto te cini da se osecas lose ili dobro. Citava filozofija. A zapravo kada shvatimo I AKO shvatimo kako je sve to jednostavno, vecina ce komentarisati na isti nacin kao sada ja.
Strah je taj koji nas cini da bezimo najpre od sebe i upoznavanja nasih unutrasnjih demona. Kakav paradoks..plasimo se samih sebe a onda bezimo u neke male sitne ovozemaljske sarene laze ..SAMO DA ZABORAVIMO….da zaboravimo ko smo, sta smo, da pobegnemo od samih sebe sto dalje..malim sitnim pakostima ili malim sitnim radostima. U svakom slucaju, ja glasam za radost. Iz radosti se radja svetlo a iz tuge tama. Radost I tuga su kao jin I jang. Ili kao bevanda. Ili sto bi Njegos rekao….casu meda jos nitko ne popi dok je casom zuci ne zagrci, casa zuci iste casu meda…SMIJESANE NAJLAKSE SE PIJU…
Sama sreca za sebe ne cini nista. Treba shvatiti zivotnu amplitudu…Sreca I tuga se smenjuju i dolaze u naletima…Ko juri za srecom, tesko je dobije…sreca dolazi sama upravo onda kada je ne ocekujemo. A sta je to sreca? Nekom je sreca nesreca…
U svakom slucaj, uvek kada mi se moze biram i tugu i srecu…najteze stanje je nikada ne osetiti nista. Ima I toga. Na osnovu toga sto osecamo prepoznajemo da smo zivi. Najzad, cemu zivot ako sebe stitimo od osecaja. Jasno je da posle srece dolazi tuga kao neminovnost. Jer sreca nije beskrajna. Bitno je uhvatiti i sto duze drzati u sebi tu iskricu. Cuvati je u srcu. I kada naidje tuga, setiti se te iskrice …na taj nacin sebe izvedemo iz patnje. Ja bih to nazvala…SKLADISTENJE MALIH ISKRICA SRECE zarada prezivljavanja u teskim vremenima…
Moje autisticno ponasanje je obicno uslovljeno napred navedenim. Kada upadnem u tugu i beznadje, vadim iz svoje carobne kutijice moje tajne iskrice srece…I tako ozdravim. Svaki put je sve lakse…
Volela bih da nesrecne oko sebe naucim ovome…nije tesko, evo ja sam to shvatila,najzad, ni genije ni ludak…