.
.
Ponekad se osećam poput izgubljenog kučeta. Nanjušim odeću što miriše na dunje sa ormara i dim sa ognjišta, pa za mirisom krenem. Tek tako. Nemam nijedan jasno izdvojen razlog. Prosto sledim nekog prolaznika zbog toga što miriše na dom.
Ponese me proleće i zaboravim da verujem samo sebi, pa i to sa rezervom. Dođe, tako, neko vreme kad tražim u ljudima dobro, pa beznadno ludujem među strancima. Sve dok se neko ne sažali i najzad mi se obrati. Tada uklonim reze, otvorim kapije i neoprezno pustim reči da teku. Dugo, dugo...
Sve dok ne shvatim.
Prekasno, prekasno!
Jer suze su lice već ovlažile.
.
.
.
Ponekad se osećam poput izgubljenog kučeta. Nanjušim odeću što miriše na dunje sa ormara i dim sa ognjišta, pa za mirisom krenem. Tek tako. Nemam nijedan jasno izdvojen razlog. Prosto sledim nekog prolaznika zbog toga što miriše na dom.
Ponese me proleće i zaboravim da verujem samo sebi, pa i to sa rezervom. Dođe, tako, neko vreme kad tražim u ljudima dobro, pa beznadno ludujem među strancima. Sve dok se neko ne sažali i najzad mi se obrati. Tada uklonim reze, otvorim kapije i neoprezno pustim reči da teku. Dugo, dugo...
Sve dok ne shvatim.
Prekasno, prekasno!
Jer suze su lice već ovlažile.
.
.
