Tender poisson
Primećen član
- Poruka
- 752
Pročitam danas na nekom portalu naslov ispod slike Edvarda Munka Krik : “ ovo je mogao samo da nacrta ludak”.... Nemam pojma šta je autora teksta navelo na takav zaključak, niti sam poželela da otkrijem njegovo objašnjenje slike ili slikara. Poruka slike je dovoljna za sebe, dovoljno je i ono što je slikar napisao o trenutku koji ga je inspirisao.
“Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili hodati, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom”.
Sliku sam videla i gledala nebrojeno puta i svaki put je u meni izazvala drugačije misli i osećanja ali nikada, kao sada, nisam osetila dubinu krika, jezu i užas. Ne znam da li poslednji događaji dodiruju druge na isti način kao mene? Po medijima bih zaključila da nisam jedina koja je zanemela pred silinom patologije .
U jednoj od zabeleški iz Munkovog dnevnika piše: Više ne treba slikati enterijere, ljude koji čitaju ili žene koje pletu. Oni moraju biti živi ljudi koji dišu, osećaju, tuguju i ljube." Nije li konačno vreme da vladaoci naših života ( ma ko bili) počnu da razmišljaju o živim ljudima.
Na ovom blogu su ispisani mnogi tekstovi. Često sam nad nekom temom ostala duboko u noć, čak do pred samo jutro, toliko je materija znala da me prikuje za stolicu i tastaturu. Retko sam pisala bezvoljno, bez strasti traganja za nekom novinom iz bilo kod područja nauke, umetnosti, politike.
Već duže vreme blog "ćuti". Zavladao je muk.
MISLI ne nadolaze, reči ne izlaze, osvaja praznina, ponor. Moj uobičajeni verni pratilac, optimizam, sa mukom prizivam pokušavajući ga zadržati da se ne bi potpuno izgubio. Bez njega i ostalih starih dobrih životnih motiva, završila bih na sredini ili kraju mosta, sa rukama oko glave, otvorenih usta...bez identiteta... jer... olovno vreme krišti, para uši, odzvanja tišinom.Treba izdržati!
Vladislav Petković Dis:
Naši dani
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i Bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočimo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova,
Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
“Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili hodati, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom”.
Sliku sam videla i gledala nebrojeno puta i svaki put je u meni izazvala drugačije misli i osećanja ali nikada, kao sada, nisam osetila dubinu krika, jezu i užas. Ne znam da li poslednji događaji dodiruju druge na isti način kao mene? Po medijima bih zaključila da nisam jedina koja je zanemela pred silinom patologije .
U jednoj od zabeleški iz Munkovog dnevnika piše: Više ne treba slikati enterijere, ljude koji čitaju ili žene koje pletu. Oni moraju biti živi ljudi koji dišu, osećaju, tuguju i ljube." Nije li konačno vreme da vladaoci naših života ( ma ko bili) počnu da razmišljaju o živim ljudima.
Na ovom blogu su ispisani mnogi tekstovi. Često sam nad nekom temom ostala duboko u noć, čak do pred samo jutro, toliko je materija znala da me prikuje za stolicu i tastaturu. Retko sam pisala bezvoljno, bez strasti traganja za nekom novinom iz bilo kod područja nauke, umetnosti, politike.
Već duže vreme blog "ćuti". Zavladao je muk.
MISLI ne nadolaze, reči ne izlaze, osvaja praznina, ponor. Moj uobičajeni verni pratilac, optimizam, sa mukom prizivam pokušavajući ga zadržati da se ne bi potpuno izgubio. Bez njega i ostalih starih dobrih životnih motiva, završila bih na sredini ili kraju mosta, sa rukama oko glave, otvorenih usta...bez identiteta... jer... olovno vreme krišti, para uši, odzvanja tišinom.Treba izdržati!
Vladislav Petković Dis:
Naši dani
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i Bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočimo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova,
Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
