Mozda je sve pocelo kao igra,tako je trebalo i da se nastavi.Ali niko me nije naucio da svakoj igri ima kraja.I da se uvek na tom kraju neko umori.Nisam znala,ili nisam zelela da znam.Jer u sustini ja sam jedno veliko dete koje nije naucilo da dize ruke,koje je umelo da se naljuti i brzo odljuti.Dete bez previse ponosa i sa puno ljubavi.Verovala sam ti,i vise nego sto sam smela.Verovala sam ti do poslednjeg trenutka i daha.Zbog cega si morao da mi otvoris oci?Zbog cega si morao da me naucis tom svetu odraslih?Zar sam morala da nastavim zivot sa zatvorenim srcem? Zasto postoje lekcije zivota?Moja najveca greska je sto sam u sve ovo usla pomalo iz obesti,da bi dokazala nama da te mogu ispratiti,da mogu i ja zakoraciti u tvoj svet koji do sada nisam poznavala.Ali ako je to moja najveca greska,onda sam je brzo isplatila.Nisam smela remetiti tvoj mir,mojim nemirima,nisam smela pokusati ploviti tvojim obalama...nisam smela sanjati most na kome sam srecu trazila.Verovatno losa sudbina.Sada je samo izmedju nas ponor,i ova tisina.
