Oko urođenih i stečenih osobina postoje različita mišljenja. Ipak, zapaženo je da detinjstvo ima veliki značaj na formiranje ličnosti. Zato se naročita pažnja posvećuje vaspitanju dece i pronalaženju efikasnih metoda koje će pozitivno uticati na njihov psihički i mentalni rast.
Svaki čovek se radja sa unikatnom inteligencijom. Iako se ona pravilnom stimulacijom može donekle poboljšati ne može se drastično izmeniti. Medjutim, moguće je usmeriti njen razvoj. Da bi se to razumelo treba poći od dinamične strukture svesti.
Polusvesni ego, isto kao i pod-ego, spada u sferu podsvesnog i u većini slučajeva podrazumeva destruktivna osećanja. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Pod-ego proističe iz urodjenog nagona Telesne svesti, dok se Polusvesni ego formira spoljašnjim uticajem.
Osnovni uzrok nastanka Polusvesnog ega su neprijatni dogadjaji i traume koje prevazilaze duhovnu, emocionalnu i intelektualnu zrelost. To i jeste razlog što se najčešće stiče u detinjstvu. Dečija psiha je delikatnija i osetljivija od psihe odraslih. Većina nerasčišćenih i potisnutih konflikata potiče iz toga perioda. Deca nisu sposobna da shvate svoje okolnosti, niti znaju način kako da ih menjaju. To im postane dostupno tek kada odrastu.
Međutim, koliko će odrasla osoba biti sposobna da ostvari funkcionalnost i da li će, uopšte, biti svesna svoje disfunkcionalnosti, zavisi od razvoja u detinjstvu. Većina ljudi, koja je detinjstvo provela pod nenormalnim okolnostima, prihvati ih kao normalne jer ne znaju za bolje i drugačije. Disfunkcionalnost doživljavaju kao svoju pravu prirodu.
Svaki nasilan, okrutan, neshvaćeni dogadjaj se gomila u psihi u vidu destruktivnog osećanja koje postaje najbliži pratilac svesnog nivoa ili druga priroda pošto blokira autentičnost i vezu s nadsvesnim. Bez kontakta s duhovnim potencijalom izostaje dublja refleksija neophodna za suštinsku samospoznaju i spoznaju, pa ego nije u stanju da pravilno procenjuje vrednosti. Ili se precenjuje i postaje arogantan ili se podcenjuje i postaje slab i bezvoljan. Unutrašnja i spoljašnja zbivanja se pogrešno interpetiraju, gomilaju se razne zablude i predrasude.
Prve reakcije, obično, potiču iz Polusvesnog ega. Naročito kada su impulsivne, iracionalne, neurotične i nepromišljene. Javljaju se u vidu negativnog unutrašnjeg dijaloga, osećanja niže vrednosti, nesigurnosti, preteranog straha, bespomoćnosti ili kao agresivnost, arogantnost, otudjenost, bes. Naravno, da svi ponekad osete neka od tih osećanja, ali ne u tolikoj meri, intenzitetu i učestalosti kao ljudi s dominantnim Polusvesnim egom.
Kod zapostavljene i zlostavljane dece je prisutna stalna akumulacija bolnih, poražavajućih, ponekad i agresivnih osećanja koja u tolikoj meri prevladaju da počnu misliti da su nesposobna za plemenita osećanja; da su loša, zla, bezvredna, nedostojna, glupa i manje vredna od drugih. Zato na događaje iz okoline reaguju pasivno, rezignirano, nepromišljeno i neodgovorno. Ili odu u drugu krajnost, pa postanu agresivna, zlurada, ljubomorna, zavidna, pakosna.
Kod dece koja su prinuđena da brinu sama o sebi (usled neodgovornog tretmana roditelja ili staratelja) se najčešće javi osećanje inferiornosti. Ali, može se javiti i izražena crta arogantnosti i narcisoidnosti. Opstanak dece zavisi od roditelja.
Roditelji su najvažnije osobe u životu svakog deteta. S njima se formira prva emocionalna veza ili oseti ljubav. Deca koja su prinudjena da brinu o sebi usmere ljubav na sebe i postanu narcisoidna. Ipak, to nije pravilo, jer su prisutne individualne varijacije. Nekad je čak prisutna mešavina inferiornosti i superiornosti.
Precenjivanje vlastite vrednosti i narcisoidna sebičnost nije retka ni kod dece s pristrasnim roditeljima. Takvi roditelji nekritički razmatraju sukob njihove dece s drugima. Njihova deca su uvek iznad svih. Savršena i nepogrešiva. Ostali su manje vredni i nedostojni, čak i kada je nedolično ponašanje njihove dece očigledno. Iako je podrška i razumevanje od neprocenjivog značaja, nerealno idealizovanje i preterano zaštićivanje može prouzrokovati narcisoidnost i arogantnost.
Sprečen duhovni razvoj dovodi do različitih varijacija u ponašanju. Neko može biti inteligentan i uspešan, ali ako je manipulativan, sebičan, nemoralan, arogantan i neiskren samo ispolji da je duhovno siromašan. Isto kao i čovek koji nema lično dostojanstvo, koji dopušta ponižavajući tretman i ostaje u odnosu u kojem trpi nasilje. Spinoza je zato i rekao: "Onaj koji prezre samog sebe najbliži je oholom čoveku."
Svaki čovek se radja sa unikatnom inteligencijom. Iako se ona pravilnom stimulacijom može donekle poboljšati ne može se drastično izmeniti. Medjutim, moguće je usmeriti njen razvoj. Da bi se to razumelo treba poći od dinamične strukture svesti.
Polusvesni ego, isto kao i pod-ego, spada u sferu podsvesnog i u većini slučajeva podrazumeva destruktivna osećanja. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Pod-ego proističe iz urodjenog nagona Telesne svesti, dok se Polusvesni ego formira spoljašnjim uticajem.
Osnovni uzrok nastanka Polusvesnog ega su neprijatni dogadjaji i traume koje prevazilaze duhovnu, emocionalnu i intelektualnu zrelost. To i jeste razlog što se najčešće stiče u detinjstvu. Dečija psiha je delikatnija i osetljivija od psihe odraslih. Većina nerasčišćenih i potisnutih konflikata potiče iz toga perioda. Deca nisu sposobna da shvate svoje okolnosti, niti znaju način kako da ih menjaju. To im postane dostupno tek kada odrastu.
Međutim, koliko će odrasla osoba biti sposobna da ostvari funkcionalnost i da li će, uopšte, biti svesna svoje disfunkcionalnosti, zavisi od razvoja u detinjstvu. Većina ljudi, koja je detinjstvo provela pod nenormalnim okolnostima, prihvati ih kao normalne jer ne znaju za bolje i drugačije. Disfunkcionalnost doživljavaju kao svoju pravu prirodu.
Svaki nasilan, okrutan, neshvaćeni dogadjaj se gomila u psihi u vidu destruktivnog osećanja koje postaje najbliži pratilac svesnog nivoa ili druga priroda pošto blokira autentičnost i vezu s nadsvesnim. Bez kontakta s duhovnim potencijalom izostaje dublja refleksija neophodna za suštinsku samospoznaju i spoznaju, pa ego nije u stanju da pravilno procenjuje vrednosti. Ili se precenjuje i postaje arogantan ili se podcenjuje i postaje slab i bezvoljan. Unutrašnja i spoljašnja zbivanja se pogrešno interpetiraju, gomilaju se razne zablude i predrasude.
Prve reakcije, obično, potiču iz Polusvesnog ega. Naročito kada su impulsivne, iracionalne, neurotične i nepromišljene. Javljaju se u vidu negativnog unutrašnjeg dijaloga, osećanja niže vrednosti, nesigurnosti, preteranog straha, bespomoćnosti ili kao agresivnost, arogantnost, otudjenost, bes. Naravno, da svi ponekad osete neka od tih osećanja, ali ne u tolikoj meri, intenzitetu i učestalosti kao ljudi s dominantnim Polusvesnim egom.
Kod zapostavljene i zlostavljane dece je prisutna stalna akumulacija bolnih, poražavajućih, ponekad i agresivnih osećanja koja u tolikoj meri prevladaju da počnu misliti da su nesposobna za plemenita osećanja; da su loša, zla, bezvredna, nedostojna, glupa i manje vredna od drugih. Zato na događaje iz okoline reaguju pasivno, rezignirano, nepromišljeno i neodgovorno. Ili odu u drugu krajnost, pa postanu agresivna, zlurada, ljubomorna, zavidna, pakosna.
Kod dece koja su prinuđena da brinu sama o sebi (usled neodgovornog tretmana roditelja ili staratelja) se najčešće javi osećanje inferiornosti. Ali, može se javiti i izražena crta arogantnosti i narcisoidnosti. Opstanak dece zavisi od roditelja.
Roditelji su najvažnije osobe u životu svakog deteta. S njima se formira prva emocionalna veza ili oseti ljubav. Deca koja su prinudjena da brinu o sebi usmere ljubav na sebe i postanu narcisoidna. Ipak, to nije pravilo, jer su prisutne individualne varijacije. Nekad je čak prisutna mešavina inferiornosti i superiornosti.
Precenjivanje vlastite vrednosti i narcisoidna sebičnost nije retka ni kod dece s pristrasnim roditeljima. Takvi roditelji nekritički razmatraju sukob njihove dece s drugima. Njihova deca su uvek iznad svih. Savršena i nepogrešiva. Ostali su manje vredni i nedostojni, čak i kada je nedolično ponašanje njihove dece očigledno. Iako je podrška i razumevanje od neprocenjivog značaja, nerealno idealizovanje i preterano zaštićivanje može prouzrokovati narcisoidnost i arogantnost.
Sprečen duhovni razvoj dovodi do različitih varijacija u ponašanju. Neko može biti inteligentan i uspešan, ali ako je manipulativan, sebičan, nemoralan, arogantan i neiskren samo ispolji da je duhovno siromašan. Isto kao i čovek koji nema lično dostojanstvo, koji dopušta ponižavajući tretman i ostaje u odnosu u kojem trpi nasilje. Spinoza je zato i rekao: "Onaj koji prezre samog sebe najbliži je oholom čoveku."
