Od kada sam pre mnogo ,mnogo godina pročitala roman Idiot od Dostojevskog,beznadežno sam se zaljubila u lik Miškina.Kao što sam zaljubljena u svoju decu,u sunce,more,život...Apsolutno svako slovo koje je napisao FD doživljavam kao genijalnost.Apsolutnu.Ona platnena vrećica sa polovinom novca Mitje Karamazova,koja ga peče na grudima,a tu je i Aljoša ,anđeo nastao iz karamazovštine,krotka..i da ne nabrajam.
Pronašla sam da se sam Dostojevski čudio da postoje osobe koje Idiota smatraju njegovim najboljim delom?Eto ja sam jedna od tih,jbg ..Valjda je mislio,to ja sad izigravam Frojda,da je preterao u savršenosti dobrote i vrlina koje mu je sabrao u liku.Iako ga je stvorio sa toliko pažnje i ljubavi ipak ga je nazvao idiotom? Kao da je hteo da se donekle ogradi,opravda.Zapravo mislim da mu je bilo mnogo teže da stvori takav besprekoran lik iako mu je vodilja bio sam Isus,jer ljudi su skloni sumnji u svaku vrstu dobronamernosti.Za mene ne postoji previše dobrote,previše lepote.Za mene je Miškin postao ideal kome težim od momenta kad sam ga upoznala.Možda je preterano verovati da se takvi ljudi rađaju i uspevaju da ostanu takvi,ali zar se svi ne rađamo potpuno nevini i neiskvareni?Šta se posle dešava?
Kvarimo se vremenom,trulimo,prilagođavamo većini,dopuštamo da nas poplave loši karakteri,ružna osećanja,pokvareni ljudi.Ja sebi ,ustvari ljubav prema Miškinu,ne dozvoljavam da me kvare loši ljudi.Ne zato što sam tako rođena,ne,već što bi onda izneverila svoju ljubav.Kako mogu da volim nekog takvog,ako se ne trudim da i sama budem slična njemu?Mnogo,previše je iskušenja,previše izazova,zamki na tom putu.A opet ako je cilj tako blistav...Može.Daleko je od lakog,ali ipak može.
I naravno,daleko sam ja,predaleko od tog ideala,ali u ovom momentu mogla bih sebe(laskavo,krajnje neskromno)da nazovem poluidiotom.Moj dosadašnji život...Iskušavao me ,strašno,pokušavao na milion načina,kroz najdraže osobe,kroz najveće ljubavi,sa nepravedno velikim preprekama.I nisam uvek bila na visini zadatka,ali sam se vraćala.Samu sebe sam vukla nazad,obuzdavala..Zabranjivala da se svetim,gušila mržnju,terala sebe da praštam,da i dalje volim svoje zlotvore,da ih razumem i opravdam.Sada znam zasigurno da nikoga nisam povredila,osim sebe samu.A kada to znam sa samom sobom ću lako.Dolaze godine u kojima sa lakoćom mogu da idem ka svetlosti.Iskustvo donosi mudrost,a mudrost treba samo iskoristiti da se ostane na pravom putu.
Zašto ovo uopšte pišem,i to baš sad u vreme ove čudne situacije sa izolacijom ?Zato što mislim da je ovo prilika da iskoristimo ove dane da se zagledamo u svoje najbliže a pre svega sami u sebe.Da ne potrošimo ovo dragoceno vreme dokolice na puko skretanje pažnje,na ubijanje dosade ,nego da naučimo nešto o sebi o dragim nam ljudima.Da se preispitamo,hrabro,šta smo loše uradili i zašto,čime smo bili izazvani,šta možemo da popravimo i ...kako nameravamo dalje.
Ako bi mogli da zamislimo svet,čovečanstvo,koje teži jednom takvom idealu,svaki čovek na planeti ponaosob.Skup nekoliko milijardi čestica koje teže tome da vlada dobrota,ljubav,poštovanje...
Kakva bi to iebeno dobra planeta bila za život!Jbg,ja sam nepopravljivi optimista,ne zamerite.
Pronašla sam da se sam Dostojevski čudio da postoje osobe koje Idiota smatraju njegovim najboljim delom?Eto ja sam jedna od tih,jbg ..Valjda je mislio,to ja sad izigravam Frojda,da je preterao u savršenosti dobrote i vrlina koje mu je sabrao u liku.Iako ga je stvorio sa toliko pažnje i ljubavi ipak ga je nazvao idiotom? Kao da je hteo da se donekle ogradi,opravda.Zapravo mislim da mu je bilo mnogo teže da stvori takav besprekoran lik iako mu je vodilja bio sam Isus,jer ljudi su skloni sumnji u svaku vrstu dobronamernosti.Za mene ne postoji previše dobrote,previše lepote.Za mene je Miškin postao ideal kome težim od momenta kad sam ga upoznala.Možda je preterano verovati da se takvi ljudi rađaju i uspevaju da ostanu takvi,ali zar se svi ne rađamo potpuno nevini i neiskvareni?Šta se posle dešava?
Kvarimo se vremenom,trulimo,prilagođavamo većini,dopuštamo da nas poplave loši karakteri,ružna osećanja,pokvareni ljudi.Ja sebi ,ustvari ljubav prema Miškinu,ne dozvoljavam da me kvare loši ljudi.Ne zato što sam tako rođena,ne,već što bi onda izneverila svoju ljubav.Kako mogu da volim nekog takvog,ako se ne trudim da i sama budem slična njemu?Mnogo,previše je iskušenja,previše izazova,zamki na tom putu.A opet ako je cilj tako blistav...Može.Daleko je od lakog,ali ipak može.
I naravno,daleko sam ja,predaleko od tog ideala,ali u ovom momentu mogla bih sebe(laskavo,krajnje neskromno)da nazovem poluidiotom.Moj dosadašnji život...Iskušavao me ,strašno,pokušavao na milion načina,kroz najdraže osobe,kroz najveće ljubavi,sa nepravedno velikim preprekama.I nisam uvek bila na visini zadatka,ali sam se vraćala.Samu sebe sam vukla nazad,obuzdavala..Zabranjivala da se svetim,gušila mržnju,terala sebe da praštam,da i dalje volim svoje zlotvore,da ih razumem i opravdam.Sada znam zasigurno da nikoga nisam povredila,osim sebe samu.A kada to znam sa samom sobom ću lako.Dolaze godine u kojima sa lakoćom mogu da idem ka svetlosti.Iskustvo donosi mudrost,a mudrost treba samo iskoristiti da se ostane na pravom putu.
Zašto ovo uopšte pišem,i to baš sad u vreme ove čudne situacije sa izolacijom ?Zato što mislim da je ovo prilika da iskoristimo ove dane da se zagledamo u svoje najbliže a pre svega sami u sebe.Da ne potrošimo ovo dragoceno vreme dokolice na puko skretanje pažnje,na ubijanje dosade ,nego da naučimo nešto o sebi o dragim nam ljudima.Da se preispitamo,hrabro,šta smo loše uradili i zašto,čime smo bili izazvani,šta možemo da popravimo i ...kako nameravamo dalje.
Ako bi mogli da zamislimo svet,čovečanstvo,koje teži jednom takvom idealu,svaki čovek na planeti ponaosob.Skup nekoliko milijardi čestica koje teže tome da vlada dobrota,ljubav,poštovanje...
Kakva bi to iebeno dobra planeta bila za život!Jbg,ja sam nepopravljivi optimista,ne zamerite.
