Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
Srpske pisce možemo podeliti na 4 kategorije:
1) Anonymi scriptoris = onaj za koga niko, izuzev najbližih, i ne zna da je pisac. Najčešće je reč o pesniku, ili o autoru priča/pripovedaka. Njegove knjige nema ko da objavi jer se naše izdavačke kuće ne bave stihovima i pričama. Neisplativo je. Zna se ko su, poslednjih sto godina, veliki srpski pesnici, i tačka! Ako se ipak desi da mu zbirku poezije objavi neka organizacija za podršku večitih književnih nada, tiraž nije veći od 100 primeraka koji se, tokom promocije u domovima kulture i mesnim zajednicama, razdele ili prodaju familiji i pesnicima/piscima sapatnicima.
2) Mediocrem scriptorem = iliti, našim jezikom rečeno – bezličan, kliše pisac, stilski i tematski nepromenljiv i neoriginalan. Vrlo često i tzv. „mejnstrim“ romanopisac, odnosno onaj koji se odlično uklapa u trend. On vrlo dobro zna šta je i kada najisplativije napisati. U našim uslovima: ljubavna tematika, začinjena politikom, skandalima iz života estrade, sa obaveznom napomenom da je sve, i u redovima i između njih – istinito. Tiraž ovog pisca je 500, ali se – neretko – odštampa svega pola tiraža, da bi se na koricama ostatka tiraža doštampalo „II izdanje“ i pustilo u promet nakon dve nedelje od promocije. Ova kategorija pisca može da živi od pisanja, pod uslovom da se redovno eksponira u medijima, i da izgledom zadovoljava estetske kriterijume većine.
3) Lorem scriptor = onaj koji se razlikuje od pisca guslara (kojih najviše ima u kategorijama 1 i 4), često nazvan i „underground“ književnik. Nerazumljiv širokim narodnim masama. Piše isključivo latinicom jer je kosmopolitski nastrojen. Teme su mu šarolike, i nikada, ali NIKADA ne ulazi u zbirke i antologije velikih patriotskih izdavačkih kuća. Njegova dela objavljuju u malim tiražima, jer piše za relativno malu ciljnu grupu čitalaca. Povremeno dobije nagradu za književno delo, ali samo jedanput. Posle toga postaje kolumnista i član žirija za dodelu nagrada, i prestaje da bude underground. Podrazumevano je da tada može da živi od književnosti i da je moguće da ipak uđe u neku antologiju, pod uslovom da se prešaltuje na ćirilicu.
4) Nobilis scriptor = mrtav pisac, pokojnik. Njegova dela su ušla u lektiru i odatle ne izlaze; biva počasni član raznih akademija i nosilac ordenja. Njega uvek krasi veliki opus koji se kvalifikuje kao „genijalan“, čak i ako to nije, odnosno ako se među dvadesetak njegovih dela nalazi samo jedno zaista vredno. On nema nikakvih finansijskih problema jer više nije živ, a nije ih ni imao za života jer je takav pisac miljenik svih društvenih struktura od kojih su čitaoci poslednja rupa na svirali ... a i ne pitaju se ništa.
Srpski pisac (onaj prosečni, tj. nekomercijalan i ne-slavan) živi od vazduha i para koje zaradi od drugih poslova. Pisanje je, takoreći, luksuz ... a zlobnici bi rekli – i zaludan posao. Kreatori ovdašnje kulturne scene i dalje se rukovode arhaičnom idejom da pisac mora biti gladan, prozebao, bolestan i nesrećan da bi bio uistinu dobar pisac. Zato pisci – za njihovo dobro, tj. za opšte književno dobro, nemaju nikakve redovne prihode.
Ako izračunate da pisac dobije oko 40% od prodatog primerka (pod uslovom da uopšte dobije) iz prosečnog tiraža od 500 primeraka koji se prodaju po šest meseci, i da knjiga u prodaji košta, npr, 500 dinara, koliko je to kilograma hleba i litara mleka mesečno?
Da li je samo mrtav srpski pisac srećan pisac?
1) Anonymi scriptoris = onaj za koga niko, izuzev najbližih, i ne zna da je pisac. Najčešće je reč o pesniku, ili o autoru priča/pripovedaka. Njegove knjige nema ko da objavi jer se naše izdavačke kuće ne bave stihovima i pričama. Neisplativo je. Zna se ko su, poslednjih sto godina, veliki srpski pesnici, i tačka! Ako se ipak desi da mu zbirku poezije objavi neka organizacija za podršku večitih književnih nada, tiraž nije veći od 100 primeraka koji se, tokom promocije u domovima kulture i mesnim zajednicama, razdele ili prodaju familiji i pesnicima/piscima sapatnicima.
2) Mediocrem scriptorem = iliti, našim jezikom rečeno – bezličan, kliše pisac, stilski i tematski nepromenljiv i neoriginalan. Vrlo često i tzv. „mejnstrim“ romanopisac, odnosno onaj koji se odlično uklapa u trend. On vrlo dobro zna šta je i kada najisplativije napisati. U našim uslovima: ljubavna tematika, začinjena politikom, skandalima iz života estrade, sa obaveznom napomenom da je sve, i u redovima i između njih – istinito. Tiraž ovog pisca je 500, ali se – neretko – odštampa svega pola tiraža, da bi se na koricama ostatka tiraža doštampalo „II izdanje“ i pustilo u promet nakon dve nedelje od promocije. Ova kategorija pisca može da živi od pisanja, pod uslovom da se redovno eksponira u medijima, i da izgledom zadovoljava estetske kriterijume većine.
3) Lorem scriptor = onaj koji se razlikuje od pisca guslara (kojih najviše ima u kategorijama 1 i 4), često nazvan i „underground“ književnik. Nerazumljiv širokim narodnim masama. Piše isključivo latinicom jer je kosmopolitski nastrojen. Teme su mu šarolike, i nikada, ali NIKADA ne ulazi u zbirke i antologije velikih patriotskih izdavačkih kuća. Njegova dela objavljuju u malim tiražima, jer piše za relativno malu ciljnu grupu čitalaca. Povremeno dobije nagradu za književno delo, ali samo jedanput. Posle toga postaje kolumnista i član žirija za dodelu nagrada, i prestaje da bude underground. Podrazumevano je da tada može da živi od književnosti i da je moguće da ipak uđe u neku antologiju, pod uslovom da se prešaltuje na ćirilicu.
4) Nobilis scriptor = mrtav pisac, pokojnik. Njegova dela su ušla u lektiru i odatle ne izlaze; biva počasni član raznih akademija i nosilac ordenja. Njega uvek krasi veliki opus koji se kvalifikuje kao „genijalan“, čak i ako to nije, odnosno ako se među dvadesetak njegovih dela nalazi samo jedno zaista vredno. On nema nikakvih finansijskih problema jer više nije živ, a nije ih ni imao za života jer je takav pisac miljenik svih društvenih struktura od kojih su čitaoci poslednja rupa na svirali ... a i ne pitaju se ništa.
Srpski pisac (onaj prosečni, tj. nekomercijalan i ne-slavan) živi od vazduha i para koje zaradi od drugih poslova. Pisanje je, takoreći, luksuz ... a zlobnici bi rekli – i zaludan posao. Kreatori ovdašnje kulturne scene i dalje se rukovode arhaičnom idejom da pisac mora biti gladan, prozebao, bolestan i nesrećan da bi bio uistinu dobar pisac. Zato pisci – za njihovo dobro, tj. za opšte književno dobro, nemaju nikakve redovne prihode.
Ako izračunate da pisac dobije oko 40% od prodatog primerka (pod uslovom da uopšte dobije) iz prosečnog tiraža od 500 primeraka koji se prodaju po šest meseci, i da knjiga u prodaji košta, npr, 500 dinara, koliko je to kilograma hleba i litara mleka mesečno?
Da li je samo mrtav srpski pisac srećan pisac?
