Подели са обичним смртницима.
Дугорочно рјешење је Србија која има врхунске институте, развојне центре, одличну инфраструктуру, технолошки ефикасну пољопривреду, морално уздигнуту нацију, квалитетну индустрију...
Како ништа од овог тренутно немамо, масовна пољопривреда, која би била неефикасна са становишта броја упослених/количина произведене хране, али као таква би дала хљеб у руке многим, би била одлично полазно рјешење и иницијална акумулација капитала.
Огромно руско тржиште нас чека, на њему смо повлаштени, проблем је само у томе што тренутно нисмо у стању да испоручимо количине које нам Русија тражи. Дакле, извозне могућности су неограничене за развој примарне пољопривреде и прехрамбене индустрије. Потребно је добро организовати сељаке, а то врло лако може урадити држава, увести строге контроле квалитета производа и позиционирати себе као регионоалног пољопривредног џина.
Много битније, поред преживљавања, људи на селу, скоро по правилу, имају јако висок наталитет, тако да би то било рјешење за најбитнији дугорочни проблем Србије.
Све ово да је простор за оствараење мог концепта од 15 милиона Срба у Србији и 3 милиона Срба у Р. Српској.
У пољипривреди нису потребна велика улагања, а за почетак, нити је у питању софистицирана дјелатност за коју треба велика памет. Ту је лако произвести огромне количине робе. Ту се јавља главни проблем, а то је ПЛАСМАН. Међутим, како нам је тржиште Русије отворено као ником у Европи, нама је пласман практично загарантован. То је огромно тржиште и права је имбецилност како до сада нисмо користили ту прилику.
Из ове акумулације капитала се може побољшавати пољопривредна инфраструктура, асфлатирати путеве до села, довести сву потребну инфраструктуру до села и сам живот на селу промовисати као атрактиван. Ово отвара могућност упошљавања наше интелектуалне снаге у производњи пољопривредне механизације за којом би расла тражња. Наравно, укинути ССП и увести протекционистичке мјере према ЕУ, подићи царине и смањити дефицит са земљама ЕУ.
Паралелно се мора одвијати процес хватања лопова и уништавања корупције. Наравно, добро организована држава, која рационално троши скромна средства која има на располагању, гдје се одлуке не доносе паушално већ након прецизних анализа ефеката истих, али заиста прецизних, је обавезан услов. Квалитетно образовање, здравство, све што је везтано за државу мора бити беспријекорно ефикасно и ефективно.
Након обезбијеђивања преживљавања нације преко села, уништавања корупције, добре организације државе и лаганог повећања наталитета и стварања акумулације капитала исти почети улагати у софистициране дјелатности, али опет не по принципу даш 200 милиона евра у науку, а из тога излази гомила беспотребних научних радова који ничем не служе земљи, сем што је лијепо да се публикују научни радови, већ да из тог улагања излазе конкретни привредни резултати у смислу развоја софтвера, електронике, фармације, машинства, медицине...
Све што смо у стању сами да произведемо, а уваозимо, мора бити супституисано домаћом производњом и око тога градити гиганте на које ће се послије лијепити мала привреда.
Држава мора захтјевати велику жртву од својих грађана, борбу, али им се мора дати и јасан смисао те жртве, створити увјереност да неће бити изиграни и да се Србија враћа својим најбољим историјским традицијама. Запослени у државним службама, политичари морају личним примјером показати да вјерују у прокламовани смисао и да су спремни на сваку жртву да Србија достигне зацртани статус. Они који показују пацовски, криминални, корупциони афинитет морају бити жестоко кажњени до стране српске државе.
Висока политика треба да се сведе само на заштиту територије на којој тренутно живе Срби, кроз интелигенто пактирање са великим силама (Русија, а затим Кина су данас једини озбиљни играчи нама наклоњени), јачати изнутра, прије свега морално а затим и економск,и и припремати нацију за велики тренутак поновног изласка на геополитичку сцену. Та прикика се по историјској закономјерности мора појавити, за њу треба бити спреман и одлучно и енергично дјеловати.
