Politikolog i feministkinja Emilija Rojg provocira svojom knjigom „Kraj braka” i pokreće debatu o budućnosti braka. Razgovor o instituciji pod pokroviteljstvom države od koje imaju koristi samo muškarci.Gospođo Roig, u svojoj knjizi pozivate na „kraj braka“. Ali i ti si jednom bila u braku.
Zašto si se udala?
Udala sam se zato što sam volela svog tadašnjeg muža – i zato što mislim da sam bila pod velikim uticajem narativa društva o ljubavi i tome šta bi trebalo da se desi kada si zaljubljena i posvećena drugoj osobi. Tada sam na brak gledala kao na neophodnu fazu u svom životu, ali ne pitajući se šta brak znači za mene. Mnogi ljudi stupaju u brak, a da se ne zapitaju da li im to uopšte odgovara.
Kako je brak uticao na vaše razmišljanje o braku?
Naravno, to je uticalo na moje viđenje braka kao konstrukta i konstelacije dvoje ljudi. Takođe mi je jasno pokazala da su žene u braku prinuđene na kućnu sferu. U braku ih se navodi da veruju da je njihova uloga da odgajaju decu, da treba da smanje ili odustanu od svog nadničarskog rada za dobrobit porodice i da se moraju žrtvovati. Ovo promoviše poreski sistem koji podržava takve konstelacije: jedna osoba koja zarađuje više i radi plaćeni posao, a druga osoba koja obavlja većinu poslova nege i onda možda radi samo pola radnog vremena. U većini slučajeva to je muškarac koji radi puno radno vreme i žena koja ostaje kod kuće.
Da li je ovakva raspodela uloga uzrokovana brakom?
Uglavnom, da. To su zakoni o braku koji promovišu ovo i podelu poreza između supružnika. Bez braka, oba partnera bi bila slobodnija da odlučuju ko će ostati kod kuće ili da li žele da se razdvoje. U ovom trenutku, parovi koji žele da budu egalitarni gube. Tada morate platiti više poreza, što je nedostatak. Do nedavno, žene su takođe bile pod ekonomskim i političkim tutorstvom muškaraca, što znači da nisu mogle donositi mnoge odluke bez svojih muževa.
Homoseksualci su se dugo borili da im se dozvoli da se venčaju. Da li je to bilo pogrešno?
Ne, sve dok ove ekonomske i pravne koristi postoje za heteroseksualne parove, trebalo bi da postoje i za istopolne parove. Ali šteta je što ovo nije dovelo do fundamentalne debate o braku – da niko nije pitao, da li nam je brak još uvek potreban? To se nije desilo jer je brak veoma moćna institucija. Međutim, ova diskusija je mogla da dovede do toga da govorimo o ovim odnosima zavisnosti koje podstiče brak.
U današnje vreme niko ne mora da se vjenca ako to zapravo ne želi. Društveni pritisak više nije tako jak kao što je bio 19050-ih ili 1960-ih.
Ne, ne moraš, ali treba – tako te uče. Prednosti braka su ubedljive za mnoge. Ima mnogo ljudi koji ne žele nužno da se venčaju, ali najkasnije posle drugog deteta postaje jasno: Dobro, bilo bi nam glupo da se ne venčamo jer tako možemo da uštedimo mnogo novca. Zbog toga se mnogi ljudi venčavaju, a ne zato što veruju u instituciju.
U svojoj knjizi ste učinili da brak koristi muškarcima, ali ne i ženama. Na koji način?
Brak definitivno koristi muškarcima kao grupi jer im, na primer, daje više kapitala. Ako poreska pravila navedu muškarce da rade više plaćenog posla, onda će zarađivati više kao grupa i više kao pojedinci. A u kapitalizmu, novac je moć, unutar i izvan odnosa. Muškarci tada imaju više mogućnosti da slobodno odlučuju o svom životu. Kada se razdvoje, ne zavise od svojih žena. Muškarci takođe imaju koristi od braka jer tada kod kuće imaju osobu koja većinu poslova nege obavlja besplatno za njih i njihovu decu. Studije pokazuju da su oženjeni muškarci srećniji i zdraviji od neoženjenih muškaraca – i od udatih žena. Nasuprot tome, muškarci koji su razdvojeni i ostaju sami imaju veći rizik da se razbole. Tako da te život sa ženom obično čini srećnim, rekla bih.
Link
"The End of Marriage. For a Revolution of Love"
Zašto si se udala?
Udala sam se zato što sam volela svog tadašnjeg muža – i zato što mislim da sam bila pod velikim uticajem narativa društva o ljubavi i tome šta bi trebalo da se desi kada si zaljubljena i posvećena drugoj osobi. Tada sam na brak gledala kao na neophodnu fazu u svom životu, ali ne pitajući se šta brak znači za mene. Mnogi ljudi stupaju u brak, a da se ne zapitaju da li im to uopšte odgovara.
Kako je brak uticao na vaše razmišljanje o braku?
Naravno, to je uticalo na moje viđenje braka kao konstrukta i konstelacije dvoje ljudi. Takođe mi je jasno pokazala da su žene u braku prinuđene na kućnu sferu. U braku ih se navodi da veruju da je njihova uloga da odgajaju decu, da treba da smanje ili odustanu od svog nadničarskog rada za dobrobit porodice i da se moraju žrtvovati. Ovo promoviše poreski sistem koji podržava takve konstelacije: jedna osoba koja zarađuje više i radi plaćeni posao, a druga osoba koja obavlja većinu poslova nege i onda možda radi samo pola radnog vremena. U većini slučajeva to je muškarac koji radi puno radno vreme i žena koja ostaje kod kuće.
Da li je ovakva raspodela uloga uzrokovana brakom?
Uglavnom, da. To su zakoni o braku koji promovišu ovo i podelu poreza između supružnika. Bez braka, oba partnera bi bila slobodnija da odlučuju ko će ostati kod kuće ili da li žele da se razdvoje. U ovom trenutku, parovi koji žele da budu egalitarni gube. Tada morate platiti više poreza, što je nedostatak. Do nedavno, žene su takođe bile pod ekonomskim i političkim tutorstvom muškaraca, što znači da nisu mogle donositi mnoge odluke bez svojih muževa.
Homoseksualci su se dugo borili da im se dozvoli da se venčaju. Da li je to bilo pogrešno?
Ne, sve dok ove ekonomske i pravne koristi postoje za heteroseksualne parove, trebalo bi da postoje i za istopolne parove. Ali šteta je što ovo nije dovelo do fundamentalne debate o braku – da niko nije pitao, da li nam je brak još uvek potreban? To se nije desilo jer je brak veoma moćna institucija. Međutim, ova diskusija je mogla da dovede do toga da govorimo o ovim odnosima zavisnosti koje podstiče brak.
U današnje vreme niko ne mora da se vjenca ako to zapravo ne želi. Društveni pritisak više nije tako jak kao što je bio 19050-ih ili 1960-ih.
Ne, ne moraš, ali treba – tako te uče. Prednosti braka su ubedljive za mnoge. Ima mnogo ljudi koji ne žele nužno da se venčaju, ali najkasnije posle drugog deteta postaje jasno: Dobro, bilo bi nam glupo da se ne venčamo jer tako možemo da uštedimo mnogo novca. Zbog toga se mnogi ljudi venčavaju, a ne zato što veruju u instituciju.
U svojoj knjizi ste učinili da brak koristi muškarcima, ali ne i ženama. Na koji način?
Brak definitivno koristi muškarcima kao grupi jer im, na primer, daje više kapitala. Ako poreska pravila navedu muškarce da rade više plaćenog posla, onda će zarađivati više kao grupa i više kao pojedinci. A u kapitalizmu, novac je moć, unutar i izvan odnosa. Muškarci tada imaju više mogućnosti da slobodno odlučuju o svom životu. Kada se razdvoje, ne zavise od svojih žena. Muškarci takođe imaju koristi od braka jer tada kod kuće imaju osobu koja većinu poslova nege obavlja besplatno za njih i njihovu decu. Studije pokazuju da su oženjeni muškarci srećniji i zdraviji od neoženjenih muškaraca – i od udatih žena. Nasuprot tome, muškarci koji su razdvojeni i ostaju sami imaju veći rizik da se razbole. Tako da te život sa ženom obično čini srećnim, rekla bih.
Link
"The End of Marriage. For a Revolution of Love"
