Политика и ћирилица

Само кажем каква лингвистичко-етничка убеђења је имао тај "омражени" Копитар, а испада да су "великосрпска". Он не признаје Бошњаке и Црногорце као засебне народе, и не признаје хрватство католицима-штокавцима.
То је зато што посматраш делић много ширег контекста (пошто немаш времена да прочиташ књигу и информишеш се), па не увиђаш његове праве намере, заправо намере Аустроугарске, јер је он био њен чиновник високо котиран у државној управи, а сви знамо колико се Аустрија "залагала" за великосрпску идеју. Тако да, све што је радио, није радио из хобија или из љубави према Србији :rolleyes: , него за новац и у интересу царевине која га је плаћала.

А учинио је врашки добар посао за своју државу, пошто је дословце уништио богати, стари српски књижевни језик, који се вековима брусио и усавршавао те је по својим могућностима и фонду речи могао парирати било ком светском језику, што са оним "Вуковим језиком" неписмене раје то по логици ствари није било могуће.

Све што је Аустрија кроз "Вукову реформу" наметнула Србији, њој самој није падало на памет да примени на свом, немачком језику, што важи и за друге народе, а ви размислите зашто је то тако.
 
Понављам, није постојао никакав "богати, стари српски књижевни језик". Само народне песме које је Вук записао по свему (па и богатству речника) превазилазе све што је до тада на српском језику написано. Тј. црквенословенском, одн. средњовековном српском.
 
Понављам, није постојао никакав "богати, стари српски књижевни језик". Само народне песме које је Вук записао по свему (па и богатству речника) превазилазе све што је до тада на српском језику написано. Тј. црквенословенском, одн. средњовековном српском.

Ех, Богарте, ти изгледа не поштујеш чак ни дело и стваралаштво Јоакима Вујића ?
 
Понављам, није постојао никакав "богати, стари српски књижевни језик". Само народне песме које је Вук записао по свему (па и богатству речника) превазилазе све што је до тада на српском језику написано. Тј. црквенословенском, одн. средњовековном српском.
Ако си ти себе убедио да није, а ја ти притом нудим могућност да се увериш да итекако јесте, са обиљем примера, поређења, изјава и других референци, онда ја то видим као чисту тврдоглавост.

Ево само један мали пример колико је стари језик био супериоран:

Грчки језик: Оон.
Стари српски језик: Сиј.
"Народни језик" Вука Караџића: Онај који је.

Или:

Стари српски језик: Благословен гјадиј.
Вуков језик: Благословен, је онај који долази.
 
Poslednja izmena:
Није тврдоглавост, него чињенично стање. На црквенословенском људи нису могли да се изражавају о неким другим стварима које се нису тицале Светог писма или Житија светаца, јер је језик једноставно био мртав; леп, са одличним решењима у прошлости, али мртав у том смислу да њиме не говори нико, и да се уопште не развија, нити је у стању да прати еволуцију људске мисли. Да није тако, не би српски писци измишљали славеносрпски (као хибрид рускословенског, руског и српског говорног), већ би се служили тим црквенословенским одн. старосрпским.

И све то у једној свеопштој европској ситуацији, где су и романски народи одбацили латински зарад сопствених говорних, германски староготски или који већ, и сви Словени (укључујући и Русе) црквенословенски, испада Вук кривац што су и Србија и Срби то урадили, и, као, да није било Вука и аустријских шпијуна, сад би лепо сви Срби од Паноније до Јадрана причали неисквареним црквенословенским језиком, којим пре 200 година ни 50 Срба није умело да се служи.
 
Ево ти мало Павла Ивића, Богарте, чисто ради бољег информисања... има тога толико написаног...

http://209.85.129.104/search?q=cach...средњевековни+српски+језик&hl=sr&ct=clnk&cd=1

Па ту каже оно што сам ја написао:

црквени језик није имао лексички фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији
 
Богарте, замолио бих те да напишеш "две" речи о анализи г-дина Антонића са почетка теме. Ипак си Ти учен човек, можда неки професор српско језика:) Стало ми је до Твог става по овом питању.
 
Ал сам учен, убило се... :rotf: ал хвала на комплименту. :ok:

Ја се уствари слажем са анализом из првог поста, и то је и моје мишљење које сам и сам јавно помињао, још од оне ујдурме када су по војводини дељени телефонски именици штампани латиницом, и по абецедном поретку, а све под изговором да се то ради "због мањина".

Најобичнија глупост. Као прво, русинска, бугарска и македонска мањина се служе искључиво ћирилицом, а оне које се и служе латиницом, чине то у пакету са сопственим језиком. Ово је као када би Срби из Румуније тражили да пишу румунски ћирилицом, или мађарски за оне у Мађарској. Са те тачке, да се форсирање ћирилице тумачи као нека "повреда мањинских права", онај текст је сасвим тачан и прецизан - мањинска права се тичу права на употребу матерњег језика, а по нашем законодавству су у свим локалним срединама мањински језици равноправни, као и национално писмо. Употреба српског језика и одабир писма којим ће се писати српски језик нема везе са правима мањина, а то да ћирилица у српском језику треба да има примат над латиницом због културолошких, традиционалних и историјских разлога је једноставно чињеница.
 
Poslednja izmena:
Није тврдоглавост, него чињенично стање. На црквенословенском људи нису могли да се изражавају о неким другим стварима које се нису тицале Светог писма или Житија светаца, јер је језик једноставно био мртав; леп, са одличним решењима у прошлости, али мртав у том смислу да њиме не говори нико, и да се уопште не развија, нити је у стању да прати еволуцију људске мисли.
Мртав само међу обичним и потлаченим народом који није могао да се школује, али итекако жив међу оним образованим делом становништва који је био у расејању. Све би се то дало исправити са развојем школства које је било у замаху. Упореди само Његошеву "Луча Микрокозма" са народним песмама које је записивао Вук Караџић, па види и сам колика је разлика у богатству речи и стилу изражавања. Поред Цркве која је доследно користила стари (средњовековни) српски језик, постојала и је средња варијанта коју су користили виши сталежи и која је предстаљала комбинацију црквеног и простонародног задржавајући сва преимућства и супериорност старог језика и само освежена простонародним сходно времену у којем се живело. И логично, та варијанта је прихваћена у свим другим земљама, само су Србији наметнули нешто што ју је нанело велику штету.
И све то у једној свеопштој европској ситуацији, где су и романски народи одбацили латински зарад сопствених говорних, германски староготски или који већ, и сви Словени (укључујући и Русе) црквенословенски, испада Вук кривац што су и Србија и Срби то урадили, и, као, да није било Вука и аустријских шпијуна, сад би лепо сви Срби од Паноније до Јадрана причали неисквареним црквенословенским језиком, којим пре 200 година ни 50 Срба није умело да се служи.
Не ради се овде о одбацивању латинског или не знам кога, већ о томе што ти исти Немци или Руси нису попут Срба уништили вековну традицију и одбацили језик образованог дела становништа, а прихватили као стандард говор неписмених. То би било нечувено, јер би нанело би велику штету тим народима, али ето "експеримент је успео" у Србији.
 
Па ту каже оно што сам ја написао:

црквени језик није имао лексички фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији
Наравно, Павле Илић је "вуковац" и само понавља добро познате мантре. Не треба очекивати од њега да критикује нешто на чијим темељима је направио каријеру. У супротном, могао би доћи у незгодну ситуацију да га неко пита "а шта си досад радио".
 
Bogi,
jeste cinjenica. Molim te odgovori da li cirilica kao pismo ima buducnost (za 100-200 godina)?
A i ako bi mogao da kazes koje su to prednosti i mane cirilicnog pisma nad latinicnim.

Ево да се убацим.

Вукова ћирилица је лепша и употребљивија од Гајеве латинице.

Ћирилица може све што и латиница, али латиница не може све што и ћирилица.
 
Искрено, мислим да никаквих предности нема, него чак и да компликује ситуацију. Али мислим да је лепо што имамо нешто што је наше, и да у тренду савремених европских и светских интеграција где свака нација помало љубоморно чува своју посебност треба да сачувамо и ћирилицу као једно обележје нашег језика и наше књижевности. Тим пре што је она настала из најстаријег словенског писма, и за њу смо везани вековима. Па и због тога што осликава став, и неки ретро-фазон.

А што се тиче будућности, ту нико не може бити сигуран каква ће мерила вредности имати наши даљи потомци. Као што се и он националних економија данас праве интернационалне и глобалне, можда ће у будућности доћи и до неког културно-језичког укрупњавања. Можда и неће. Али данас, док Французи и Немци љубоморно чувају своје језике и супротстављају се англицизацији Европе, док Грци и Бугари, као модерне нације, а мале у европском мору, чувају своја национална писма, док се једна велика Русија ни не обазире на то, него руску ћирилицу и руски језик чак шири по турским и татарским државама у свом суседству, мислим да ни ми не треба да радимо ништа друго, него да пратимо те токове.

Едит: Ово је био одговор Чизмици.
 
Не ради се овде о одбацивању латинског или не знам кога, већ о томе што ти исти Немци или Руси нису попут Срба уништили вековну традицију и одбацили језик образованог дела становништа, а прихватили као стандард говор неписмених. То би било нечувено, јер би нанело би велику штету тим народима, али ето "експеримент је успео" у Србији.

Астрал-блејд, овај језик није био говорни језик само неписмених људи, него и писмених и неписмених. Да ли ти заиста верујеш да су и они који су познавали црквенословенски, у својој кући и са својим пријатељима причали на њему? Па тај језик није имао тај капацитет, зато је и настајао славеносрпски, чија је страшна мана било то што не само није имао никаквог стандарда, него није било ни људи који би га осмислили.

А још поготово што и тај црквенословенски није био онај српски црквенословенски из времена Немањића, него нека руска верзија у којој је маса ствари испретурана. На пример да се каже Славјан, а не Славен, пјат а не пет, истјазаније а не истезање и сл. Да не говоримо и о употреби "сербски" јер код Руса не постоји слоготворно Р. Читав низ критика је био упућен на рачун славеносрпског, и он није опстао не због неке завере, већ зато што је био врло лоше решење. И то не само да није опстао, него није ни ваљано настао.

Мртав само међу обичним и потлаченим народом који није могао да се школује, али итекако жив међу оним образованим делом становништва који је био у расејању.

Нема мртав међу овима, или мртав међу онима. Мртав језик је онај језик којим не говори ниједан народ као народ, и то је то. Латински језик је мртав језик, иако данас 1000 пута више људи познаје латински, него што је у 19. веку било Срба који су знали црквенословенски.

Упореди само Његошеву "Луча Микрокозма" са народним песмама које је записивао Вук Караџић, па види и сам колика је разлика у богатству речи и стилу изражавања.

Чекај, да ли смо ми начисто са тим да Луча није испевана нити на црквенословенском нити на славеносрпском језику, већ на српском говорном? Честа употреба русизама и "славизама" то не мења, као што ни честа употреба турцизама не чини језик турским.

А ни црква није доследно користила стари српски из времена Немањића. Тачније, није га користила уопште, него руску верзију црквенословенског која се итекако разликује од српске. Неке разлике сам већ споменуо, нпр. да се и на старосрпском и на српском каже Србљи, а на рускословенском Сербљи, да се и на старосрпском и на српском каже обште (опште), а на рускословенском обшче, да се каже мене, ме, а не менја, мја итд.
 
Искрено, мислим да никаквих предности нема, него чак и да компликује ситуацију. Али мислим да је лепо што имамо нешто што је наше, и да у тренду савремених европских и светских интеграција где свака нација помало љубоморно чува своју посебност треба да сачувамо и ћирилицу као једно обележје нашег језика и наше књижевности. Тим пре што је она настала из најстаријег словенског писма, и за њу смо везани вековима. Па и због тога што осликава став, и неки ретро-фазон.

А што се тиче будућности, ту нико не може бити сигуран каква ће мерила вредности имати наши даљи потомци. Као што се и он националних економија данас праве интернационалне и глобалне, можда ће у будућности доћи и до неког културно-језичког укрупњавања. Можда и неће. Али данас, док Французи и Немци љубоморно чувају своје језике и супротстављају се англицизацији Европе, док Грци и Бугари, као модерне нације, а мале у европском мору, чувају своја национална писма, док се једна велика Русија ни не обазире на то, него руску ћирилицу и руски језик чак шири по турским и татарским државама у свом суседству, мислим да ни ми не треба да радимо ништа друго, него да пратимо те токове.

Едит: Ово је био одговор Чизмици.
Razumljivo. I ja se slazem da treba sacuvati cirilicu.. samo da li ce to znati da urade generacije koje dolaze za nama? (lijepo si rekao). U dijelu teksta gdje kazes da: "Французи и Немци љубоморно чувају своје језике..." apsolutno tacno. Pogledajmo engleski jezik, koji ce za 100 godina (kako lingvisti kazu) dozivjeti totalnu transformaciju upravo korishcenjem interneta, jer ne zaboravimo da je ipak engleski jezik, nekakav oficijelni jezik u savremenom svijetu. Evo i ja pisem engleski, naravno sa mnogo (ne slovnih gresaka, vise gresaka napravim pisuci nasim pismom) gramatickih gresaka. Slicnim takvim jezikom govore i Rusi, Holandjani, Turci, Danci...znaci stvara je jedan konglomerat jezickih "zavrzlama" koji je ipak raumljiv i meni i njemcu, arapinu, amerikancu, rusu. To ce, vjerovatno postati neki novi - globalni jezik, naranvo, na latinicnom pismu.
 
Астрал-блејд, овај језик није био говорни језик само неписмених људи, него и писмених и неписмених.
Ма откуд? Не могу једнако говорити неки учитељ, официр, свештеник или рецимо песник и са друге стране неко ко је неписмен, нити има икакву школу. Не заборави, у то време није било масовних медија који би донекле смањивали ову разлику, па је она морала бити драстична.
Да ли ти заиста верујеш да су и они који су познавали црквенословенски, у својој кући и са својим пријатељима причали на њему? Па тај језик није имао тај капацитет, зато је и настајао славеносрпски, чија је страшна мана било то што не само није имао никаквог стандарда, него није било ни људи који би га осмислили.
Црквенословенски је у 18. веку заменио стари српски (светосавски) књижевни језик и постао је службени језик цркве све до данашњих дана. Али он сад није толико битан. Много важније је истаћи да је у том периоду све до победе „Вукове реформе“ 1868. било је неколико варијанти народног (говорног) језика које су се временом развијале и мењале. Вукова је логично била далеко најгора и најсиромашнија и сем прикривених намера, нема никаквог оправдања да се нешто што је карактеристично за неписмене, револуционарно-комунистичким методама наметне као књижевни стандард и при томе уништи оно што је вековима брушено. Погледај само какве песме је стварао Гаврил Стефановић Венцловић 1741. далеко пре појаве „оца српске писмености“, колико су узвишеније и са богатијим фондом речи, а сасвим разумљиве и дан данас, камоли људима из тог периода.
Читав низ критика је био упућен на рачун славеносрпског, и он није опстао не због неке завере, већ зато што је био врло лоше решење. И то не само да није опстао, него није ни ваљано настао.
Чије су то биле критике и по чему је то лошији од Вуковог простонародног? И како то "није ваљано ни настао", а био је у службеној употреби у обновљеној Србији у настави, у администрацији итд, све до победе „Вукове реформе“?
Нема мртав међу овима, или мртав међу онима. Мртав језик је онај језик којим не говори ниједан народ као народ, и то је то. Латински језик је мртав језик, иако данас 1000 пута више људи познаје латински, него што је у 19. веку било Срба који су знали црквенословенски.
Али говори народ, онај образовани. Или ти можда сматраш да образовани нису народ као што је тврдио Вук Караџић, први српски комуниста.
Чекај, да ли смо ми начисто са тим да Луча није испевана нити на црквенословенском нити на славеносрпском језику, већ на српском говорном? Честа употреба русизама и "славизама" то не мења, као што ни честа употреба турцизама не чини језик турским.
Јесте на српском говорном, али не Вуковом „чобанском“ и то се види из авиона., јер тај језик није био способан за било каква апстрактна размишљања калибра једног Његоша. И нису то никакви „русизми и славизми“, то је стари српски књижевни језик којег се Његош никада није одрекао нити је марио за „Вукову реформу“.
А ни црква није доследно користила стари српски из времена Немањића. Тачније, није га користила уопште, него руску верзију црквенословенског која се итекако разликује од српске. Неке разлике сам већ споменуо, нпр. да се и на старосрпском и на српском каже Србљи, а на рускословенском Сербљи, да се и на старосрпском и на српском каже обште (опште), а на рускословенском обшче, да се каже мене, ме, а не менја, мја итд.
У праву си за Цркву, она је прекинула традицију са старим (светосавским) српским језиком почетком 18. века, када је прихватила рускоцрквени желећи тако да се што више заштити од агресивне католичке пропаганде.
 
Ма откуд? Не могу једнако говорити неки учитељ, официр, свештеник или рецимо песник и са друге стране неко ко је неписмен, нити има икакву школу. Не заборави, у то време није било масовних медија који би донекле смањивали ову разлику, па је она морала бити драстична.

Видиш, ова ти претпоставка није тачна. Наравно да не говоре једнако образован и необразован човек, али ако су део истог народа, говоре истим језиком. Ја не знам одакле ти идеја да је црквенословенски у оно време био ишта више него што је био латински на западу. Народним језиком су говорили сви, од господе до чобана, и од Паноније до Јадранског мора, и о томе не сведочи само Вук Караџић, него и сви пре и после њега, нпр. игуман Јоан Раич (Јован Рајић) који пола века пре Вука говори (пишући на црквенословенском) да је "славенски језик" опстао једино као језик црквеног богослужења, док се сви у свакодневној комуникацији и коресподенцији служе "илирическим језиком, односно простим дијалектом српским".

Црквенословенски је у 18. веку заменио стари српски (светосавски) књижевни језик и постао је службени језик цркве све до данашњих дана.

Бркамо термине.

"Црквенословенски" је управо тај "стари српски" како га ти називаш, само што ту разликујемо српску и руску редакцију, а од 18. века се код Срба користи руска редакција, а не српска.

1868. било је неколико варијанти народног (говорног) језика које су се временом развијале и мењале. Вукова је логично била далеко најгора и најсиромашнија и сем прикривених намера, нема никаквог оправдања да се нешто што је карактеристично за неписмене, револуционарно-комунистичким методама наметне као књижевни стандард и при томе уништи оно што је вековима брушено.

Ово је апсолутно нетачно. Овај језик којим ми данас говоримо је био најбогатији и најраширенији српски дијалект, који се није говорио једино по деловима јужне и југиосточне Србије, а говорио се по војводини, Шумадији, БиХ, Црној Гори, Далмацији, Славонији и добром делу Хрватске, у готово неизмењеној форми.

И више те фразе о "језику необразованих"... Па пре настанка српске књижевности на модерном српском имамо једно благо српске народне епике и лирике које немају премца у било чему створеном на било којем другом језику, од стране Срба.

А чини ми се да овде постоји и једна нескривена жалост што Срби нису напустили језик којим говоре зарад језика којим не говоре, и у томе не видим никакву поенту.

Погледај само какве песме је стварао Гаврил Стефановић Венцловић 1741. далеко пре појаве „оца српске писмености“, колико су узвишеније и са богатијим фондом речи, а сасвим разумљиве и дан данас, камоли људима из тог периода.

На ком језику је стварао Венцловић?

И опет, све што је он створио, и сви пре њега, не може се упоредити са једном "Мајком Југовића", а камоли целим опусом записаним у 19. веку.

Али говори народ, онај образовани. Или ти можда сматраш да образовани нису народ као што је тврдио Вук Караџић, први српски комуниста.

Ма не говори. Говори исто као што образовани Италијани говоре латински.

Јесте на српском говорном, али не Вуковом „чобанском“ и то се види из авиона., јер тај језик није био способан за било каква апстрактна размишљања калибра једног Његоша. И нису то никакви „русизми и славизми“, то је стари српски књижевни језик којег се Његош никада није одрекао нити је марио за „Вукову реформу“.

Силно грешиш, то су управо били русизми и "славизми". И не знам какву разлику покушаваш да направиш између "српског говорног" и "Вуковог чобанског" пошто је реч о истом језику - језику којим су говорили Срби на оним територијама које сам побројао.

У праву си за Цркву, она је прекинула традицију са старим (светосавским) српским језиком почетком 18. века, када је прихватила рускоцрквени желећи тако да се што више заштити од агресивне католичке пропаганде.

Па ето, ти управо такав језик браниш, по којем, на пример, је "чобански" рећи да смо Срби, а правилно да смо Серби. Између осталог.
 
Видиш, ова ти претпоставка није тачна. Наравно да не говоре једнако образован и необразован човек, али ако су део истог народа, говоре истим језиком.
Не можеш поредити Србију тог времена са осталим (западним) земљама, јер се језик потлачене раје због немогућности школовања страшно искварио и осиромашио. И управо ту лежи разлика, иако су и један и други део српског језика.
Ја не знам одакле ти идеја да је црквенословенски у оно време био ишта више него што је био латински на западу. Народним језиком су говорили сви, од господе до чобана, и од Паноније до Јадранског мора,
Црквенословенски или рускоцрквени како се још назива, се од почетка 18. века користи само у оквиру Цркве и он сад није битан за ову дискусију. Али народног језика је било више варијанти. Венцловићева варијанта или каснија славеносрпска или како су је још звали грађанска (пошто је била карактеристична за средњи сталеж) је била нешто мање богата у односу на стари (светосавски) српски језик, али је и поред мноштва речи из свакодневног (народног) говора, задржала она преимућства која су карактеристичан за развијене језике. "Вукова" искварена, сиромашна варијаната тада није била "ни на видику" и нико то није узимао за озбиљно, ако не рачунамо Аустрију и будуће српске комунисте.
и о томе не сведочи само Вук Караџић, него и сви пре и после њега, нпр. игуман Јоан Раич (Јован Рајић) који пола века пре Вука говори (пишући на црквенословенском) да је "славенски језик" опстао једино као језик црквеног богослужења, док се сви у свакодневној комуникацији и коресподенцији служе "илирическим језиком, односно простим дијалектом српским".
Уопште није реч о дијалекту, него о кварењу и сиромашењу језика и "генијалног идеји" да се то узме као књижевни стандард, поред неколико неупоредиво бољих и богатијих живих (говорних) варијанти.
Бркамо термине. Црквенословенски" је управо тај "стари српски" како га ти називаш, само што ту разликујемо српску и руску редакцију, а од 18. века се код Срба користи руска редакција, а не српска.
Бркамо, само не знам ко. Стари српски књижевни језик је онај светосавски из доба Немањића које је до тада претрпео само мање измене, али га је Црква напустила у 18. веку због великог притиска да се Срби латинизирају и последично покатоличе, па су се окренули Русији и масовно тражили њихове књиге и учитеље са којима је дошао и црквенословенски односно рускоцрквени, који од тада постаје службени језик Цркве.
Ово је апсолутно нетачно. Овај језик којим ми данас говоримо је био најбогатији и најраширенији српски дијалект, који се није говорио једино по деловима јужне и југиосточне Србије, а говорио се по војводини, Шумадији, БиХ, Црној Гори, Далмацији, Славонији и добром делу Хрватске, у готово неизмењеној форми.
Пусти сад дијалект, то је нешто друго, овде се ради лексичком богатству и развијености језика, његовој вековној традицији коју комунисти (вуковци) негирају, и апстрактним и вишим облицима изражавања, итд.
И више те фразе о "језику необразованих"... Па пре настанка српске књижевности на модерном српском имамо једно благо српске народне епике и лирике које немају премца у било чему створеном на било којем другом језику, од стране Срба.
Читав "неспоразум" је у томе што ти под модерним српским подразумеваш ону обогаљену "Вукову" (заправо Аустријску) верзију која познаје само просте речи, псовке и турцизме. Хајде размисли, да ли би Венцловић, Милутиновић, Његош, Видаковић и други књижевници и интелектуралци тога доба могли написати онаква своја дела на језику неписмених, који је према "Вуковом" речнику садржавао свега 26000 простих речи, псовки и турцизама?
А чини ми се да овде постоји и једна нескривена жалост што Срби нису напустили језик којим говоре зарад језика којим не говоре, и у томе не видим никакву поенту.
Ако су те тако убедили српски "вековни пријатељи" Аустријанци и домаћи комунисти на челу са полуписменим Вуком, онда није ни чудо што не видиш поенту, шта друго да ти кажем.
На ком језику је стварао Венцловић?
Вероватно на "чобанском" што су нам 1818. потурили Аустријанци коме се противила сва српска интелигенција тог доба.
И опет, све што је он створио, и сви пре њега, не може се упоредити са једном "Мајком Југовића", а камоли целим опусом записаним у 19. веку.
По чему не може? Смрт мајке Југовића је додуше много познатија и бави се за Србе осетљивом тематиком, али богатство језика и сам стил изражавања су више него јасно на страни Венцловића.
Ма не говори. Говори исто као што образовани Италијани говоре латински.
Ма шта рече? Да ли су можда Венцловић или Његош писали српским "латинским", пошто су свакако били образовани? Или су можда по теби писали простим, чобанским, као какви орачи и копачи? Или ће ипак бити да су користили српски народни (говорни) језик који је био карактеристичан за средњу, образовану класу. Та средња језичка варијанта је била прихваћена у свим другим земљама, јер се показала као најпрактичнија, само је за Србе била сувише добра (рекоше Вук и Аустријанци). Моје питање је, како не увиђаш да су се прихватањем "Вукове реформе" Срби нашли на брисаном простору где су били изложени најпљавијим утицајима и идеологијама, почевши од латинизирања и покатоличавања до погубне југословенске идеје којој је Вук практично ударио темеље.
Силно грешиш, то су управо били русизми и "славизми". И не знам какву разлику покушаваш да направиш између "српског говорног" и "Вуковог чобанског" пошто је реч о истом језику - језику којим су говорили Срби на оним територијама које сам побројао.
Говорни су и један и други, али то што је "чобански" због турске окупације био распрострањенији, не даје никоме за право да га револуционарно-комунистичким методама и уз помоћ "пријатељске" нам Аустрије намеће као књижевни, као да ништа пре тога није постојало и развијало се међу оним образованим слојем. Иначе, руски и српски су у то време имали много сличности, јер вуку заједничке корене од свесловенског језика Ћирила и Методија па је чак једно време, у доба Немањића, руски језик трпео српски утицај. А и сама основа свесловенског језика је по свему судећи била српска, јер је као основа узет језик из околине Солуна, а ту су у то време већински били управо Срби.
Па ето, ти управо такав језик браниш, по којем, на пример, је "чобански" рећи да смо Срби, а правилно да смо Серби. Између осталог.
Према ономе што знам, разлика је само у писму, и једно и друго се изговара Срби.
 
Daleke 1937 godine u Lajpcigu Nemac E.VEBER, ocni lekar,branio doktorsku disertaciju pod naslovom" Azbuka sveta sa razlicitih aspekata..
Zakljucak njegovog visegodisnjeg rada je sledeci: SRPSKA CIRILICA je NAJBOLJE I NAJEDNOSTAVNIJE PISMO NA SVETU,NAJBRZE SE UCI,LAKO CITA I NAJMANJE ZAMARA OCI CITACA.
Srpsku cirilicu je dr.Veber kao rezultat svoga istrazivackog rada ispisao na prvoj unutrasnjoj strani svoje knjige.

Disertacija mu je prihvacena i on je dobio titulu doktora nauka.
 
Не можеш поредити Србију тог времена са осталим (западним) земљама, јер се језик потлачене раје због немогућности школовања страшно искварио и осиромашио. И управо ту лежи разлика, иако су и један и други део српског језика.

Ти никако да укапираш да су тим "нешколованим" језиком говорили не само образовани и необразовани Срби, већ да је он био и језик једне књижевности, на пример дубровачке. Грађанска класа коју спомињеш је можда комбиновала тај свој матерњи језик са речима наученим у школи, али овде не говоримо о језичком стилу, већ о језику. На пример, теби нико не брани да уместо "морима" пишеш "морами" и уместо "имају" да пишеш "имаду", уместо "слушалац" "послушатељ" итд.

Читав "неспоразум" је у томе што ти под модерним српским подразумеваш ону обогаљену "Вукову" (заправо Аустријску) верзију која познаје само просте речи, псовке и турцизме. Хајде размисли, да ли би Венцловић, Милутиновић, Његош, Видаковић и други књижевници и интелектуралци тога доба могли написати онаква своја дела на језику неписмених, који је према "Вуковом" речнику садржавао свега 26000 простих речи, псовки и турцизама?

У руке Српски рјечник, па да онда причамо. А Његош је управо писао на таквом језику који критикујеш, само са том разликом да није користио језик шумадијских чобана, него језик црногорских. А колико је тај језик сиромашан и вулгаран, види се по положају који у српској књижевности заузимају и Његош, и епске песме, а богами и Андрић и Селимовић као ватрени подржаваоци Вука.

Према ономе што знам, разлика је само у писму, и једно и друго се изговара Срби.

Не, једно се изговара Серби, а друго Срби.
 

Back
Top