Pol Verlen

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Pol Verlen,
(1844-1896), francuski pesnik
550x730.jpg

Pol Verlen rodio se 30.marta 1844.u Metzu. 1851.njegova porodica se doseljava u Pariz. Tu se budući pesnik školovao, završio gimnaziju, studirao i napustio prava. Godine 1866.u almanahu "Savremeni Parnas" izlazi mu sedam pesama, a iste godine i prva zbirka poezije. Verlen se javio u doba parnasovske poezije, za sobom je imao velike romantičare, od Lamartina i Igoa do De Misea, imao je moćnog Bodlera. Verlen je zaista učio od njih, ali su se sva ta nasleđena iskustva prelamala kroz filter samosvojnog talenta, koji ih preuzima i preobražava na svoj način. Za razliku od Bodlera njemu je bila strana svaka sistematičnost, i sav je bio od neposrednosti i instinkta, oslanjaujući se više na svoja osećanja nego na bilo kakve racionalne pretpostavke. Zbog toga je bio neujednačen, raznolik i rasut. Bio je slab, ali osetljiv kao najfiniji instrument, više čulan nego misaon, više spontan nego sistematičan, a takvi pesnici nikad ne daju delo od komada, celovito i zaokruženo. Bez sumnje, Pol Verlen je veliki pesnik 19.veka.
 
SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!
 
SPLEEN

Ruže su bile sve crvene,
bršljani behu u crnini.

Draga, čim lik se tvoj pokrene,
mene sav očaj opet primi.

Nebo je plavo, nežnost zrači,
more zeleno, zrak je blag.

Stalno strepim (šta čekat znači!):
opet ćeš sebi zamest trag.

I zimzelena lista sjajna,
i božike sam sit postao,

i polja ravna i beskrajna,
i svega, osim tebe, jao!
 
JEDNOSTAVNA FRESKA

Zeleno-rujna pozadina
od ograda i brežuljaka
u polutami svetiljaka
i od tog mutna okolina.

Zlato na blagim ponorima
polagano u krvi seva.
Tu još stabalce koje ima
na kom po koja ptica peva.

Sva ta jesenska priviđanja
kroz ovu tugu već se brišu,
sniju sva moja bolna stanja
dok ih napevi tromi njišu.
 
SLAVUJ

Ko žustri let ptica kada se pomame
sva sećanja se moja ruše na me,
ruše se kroz mog srca lišće žuto,
mog srca što gleda u svoje svinuto
deblo u bljesku vode svih Žaljenja
koja tu blizu tekuć tužno jenja,
ruše se, a onda, gle, graja rđava,
koju vlažan lahor dolazeć stišava,
u stablu se eto polako smiruje
i više ništa nigde da se čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se čežnjiv javi
u ptice što mi je Prva Ljubav bila
i kojoj je pesma ko i onda mila,
a u mesecu žalostiva sjaja
što se bledolik i svečan pomalja,
letnja noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna mira i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vetrić tače
to stablo što drhti i pticu što plače
 
MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.
 
Zavet

Dragane nam prve, mlade, nikad iste!
Kose zlatne, oči plave, cvetna čela,
U mirisu, zatim, dragih mladih tela,
Mnoge igre plahe, spontane i čiste!

Je li već daleko tih radosti doba
I nevinost naša? Vaj, već su plačne
Proleću pokajnom stigle zime mračne
Nevolja mojih, gadosti, teskoba.

Evo sad ovako sam – sam i sumoran,
Setan poput pretka, hladan i umoran,
Ili k'o siroče bez sestre starije.

Gde je žena neka, blaga, nevesela,
Da ljubavlju maznom moje srce mije,
I ponekad me ljubi sred vrelog čela!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top