Pol Gogen:Potraga za rajem

[Neprilagođena]

Eugène Henri Paul Gauguin(1848-1903)
Francuski slikar i grafičar postimpresionizma i preteča simbolizma koji je on zvao -sintetizam.

„Sedim na pragu svoje kuće, pušim cigaretu i pijuckam apsint i uživam u svakom božijem danu, potpuno bezbrižan. A petnaestogodišnja žena mi smerno prinosi hranu, sve za haljinu od deset franaka jednom mesečno. Jašem konja ili se vozim kolima kad mi se prohte. Sve mi se može… ”

San o begu u prirodu, napuštanju velikih gradova i životu u miru i tišini ruralnih predela kojima vladaju zakoni prirode
bio je česta pojava među pripadnicima razvijenog zapadnoevropskog društva 19. veka,
a njemu je podlegao i pisac ovih redova, Pol Gogen.


Pol Gogen je za sebe govorio da je divljak kojem je priroda podarila demonski mozak.
Kao takav, teško se uklapao u bankarske krugove Pariza kojima je pripadao.
Oženjen Dankinjom Meti, polovinu života proveo je kao ugledni građanin, poslovni čovek, otac i muž, sanjajući krišom dva sna.
Prvi je bio već pomenuti san o dalekim predelima, o netaknutoj prirodi, jednostavnim ljudima i nepokoravanju normama strogog viktorijanskog morala.
Drugi je bio san o slikarstvu, o stvaranju, kreiranju i kreativnom izražavanju svojih vizija, želja, strahova i snova.

Njegova želja za divljinom proistekla je delom i iz njegove zaista divlje prirode –
bio je prek i nagao čovek, sklon svađi i tučama. Tako je i slikao –
brzim, snažnim pokretima kojima je nanosio čistu boju, bez valera, senke, bez perspektive.
Zanimala ga je suština ljudi i stvari, odbacivao je ukrase nametnute civilizacijskim progresom

.

 

[Neprilagođena]

Žuti Isus
Pol Gogen



Kada je banka u kojoj je radio doživela krah, gubitak posla, statusa i novca
načinio je veliku prekretnicu u njegovom životu.
Žena ga napušta i sa decom odlazi u svoju domovinu, Dansku.


Nemajući više šta da izgubi, Pol Gogen, pakuje kofere i 1891. isplovljava iz marsejske luke.
U srcu i glavi imao je jedan cilj –
stići do Tahitija, udaljenog ostrva Francuske Polinezije,
na kojem su živeli divlji ljudi i za koji je čvrsto verovao da je pravi, neotkriveni raj na zemlji.

Tahićanke.

 

[Neprilagođena]

ČOVEK KOJI PRAVI LJUDE…
… tako su Pola Gogena nazivali Tahićani kada im se u junu 1891. godine konačno pridružio.
Pobegavši od meteža Evrope, nije mu dugo trebalo da se privikne na uslove drugačijeg života kojim je bio primoran da živi na ostrvu.
Po dolasku smestio se u glavnom gradu i luci Papete u kojem će provesti tri meseca.
Nakon toga odlučuje da ovakva divljina nije dovoljno divlja za njegov ukus, pa se seli dublje u ostrvo i pravi studio u gradiću Papeari.

„Evo već deset dana da sam stigao, već sam toliko novog video da sam sav zbunjen. Trebaće mi još neko vreme da napravim dobru sliku. Postepeno se upoznajem istražujući svakog dana po malo”, napisao je Gogen supruzi Meti u jednom od pisama 1891. godine.

Gogen je želeo da svojim slikama očuva intrigantnu lepotu primitivnog sveta, njegovih žena i prirode.
U početku, fasciniran florom, faunom i ljudima kojima je bio okružen, počeo je da unosi motive ostrvskog života u svoje slike
koje su i dalje trpele uticaje tradicionalnih tema evropskog slikarstva.

 

[Neprilagođena]

Tokom prve godine provedene na Tahitiju nastaje poznato delo Ia Oana Maria, što u prevodu znači jednostano – Zdravo Marijo.
I zaista, kada se posmatrač zagleda u sliku, dolazi do zaključka da je poznatu ikonografiju Bogorodice sa malim Hristom Gogen obojio bojama Polinezije,
a ako se još dublje zagledamo, primetićemo oreole oko glava protagonista, kao i jednog pravog evropskog anđela sa zlatnim krilima u dubini slike.
S vremenom, kako bude upoznavao kulturu, religiju i običaje ostrva,
Gogen će polako odbaciti teme hrišćanske istorije i počeće da slika ono što vidi – život običnih ljudi u vremenu i prostoru u kojem obitava sa njima.

Ia Orana Maria
Pol Gogen



No, ono što je Gogena najviše fasciniralo bile su svakako žene,
Maorke, slobodne i nesputane u pružanju telesnih užitaka.
Često ih je prikazivao sa cvećem ili voćem u ruci, simbolima plodnosti, slasti, lepote i životnih sokova.
Upravo ovakvim slikama Gogen je značajno uticao na kreiranje mita o Tahitiju kao rajskom ostrvu.

Devojka sa cvetom
Pol Gogen

 

[Neprilagođena]

„Napravio sam akt devojke. U tom stavu, ništa, i još je nepristojna. Međutim, ja je hoću takvu, zanimaju me linija i pokret. Onda joj dajem u liku malo uplašenosti. Taj strah treba opravdati, ako ne objasniti, i to u karakteru te osobe, Maorke. Taj narod ima po tradiciji veoma veliki strah od duha mrtvih. Devojka iz naših krajeva bi se bojala da bude zatečena u tom položaju. Ovdašnja žena uopšte ne.”

Ovim rečima Gogen je opisao nastanak jedne od njegovih najpoznatijih slika – Duh Smrti posmatra.
Smrt, oličena staricom, posmatra nagu devojku na pragu adolescencije, Gogenovu maloletnu ljubavnicu Tehuru
koja, kako to sam slikar kaže, ne oseća ni malo stida što je izložena oku posmatrača naga i od pozadi –
za devojku odraslu u divljini, seks je bio najprirodnija stvar.
Ona sluša svoje telo, ne opire se njegovim prohtevima i stoga je oni ne nagone na stid.
Sa druge strane, Evropljanin odrastao u društvu krojenom strogim moralnim normama,
slici probuđene seksualnosti dodaje tumačenje u skladu sa svojom kulturom –
seks je mala smrt, ili baren siguran korak ka njoj.
Gogenova mašta na Tahitiju konačno nije naišla na osude, naprotiv,
naišla je na nove izazove i teme za preispitivanje.

Duh Smrti posmatra
Pol Gogen

 

[Neprilagođena]

„Žena hoće da bude slobodna. To je njeno pravo. I zacelo nije muškarac taj koji je u tome sprečava. Onoga dana kada njena čast ne bude smeštena ispod pupka, ona će biti slobodna. I možda zato zdravija.”

Seme -Areoia
Pol Gogen


POVRATAK U PARIZ
Usled narušenog zdravlja Gogen napušta Tahiti i vraća se u Pariz 1893. godine.
Sa sobom je poneo kofer pun slika i srce puno priča o rajskom ostrvu, kakvo Francuzi sa kopna ne bi umeli da zamisle ni u najslobodnijim snovima.
Ipak, Gogen je znao da će se njegova dela u Parizu smatrati „aljkavim i nedovršenim”.
Osobeni stil, koji je razvijao godinama, na Tahitiju je sjedinio sa temama, koloritom i svetlošću kakvi su mu u Evropi bili nedostupni i nezamislivi.
Spiritualnost, nasuprot materijalizmu, priroda nasuprot civilizaciji, gubitak perspektive, dubine i velike površine čiste boje
postaće odlika po kojima danas prepoznajemo Gogenov rad.
Krajem 19. veka u svetskoj prestonici umetnosti, kakav je bio Pariz, one su naišle na sveopšte nerazumevanje, odbijanje i podsmeh.

„Jednom sam bio očaran tom samorodnom zemljom i njenom primitivnom rasom, vratio sam se tamo i ponovo ću se vratiti. Da bi se stvorilo nešto novo, treba se vratiti izvorima, čovečanstvu u povoju. Eva u mom izboru je gotovo životinja, eto zašto je ona čedna, iako gola. Sve Venere izložene na Salonu su nepristojne, gnusno pohotne…”

 

[Neprilagođena]

Godine 1895, shvativši da mu je život u Parizu i Evropi postao nepodnošljiv, Gogen, zahvaljujući prilogu slikara Ežena Karijea, po drugi put stiže na tahićansko tlo.
Tada se seli na zapadnu obalu ostrva, ženi četrnaestogodišnjom devojkom Pahurom i nastavlja da proučava polinežansku prirodu, običaje, religiju i ljude.
Iako nije zatekao Tahiti netaknutim kakvim mu se nadao, to nije umanjilo njegovo interesovanje za blagodetima koje je ostrvo imalo da pruži.
Bežeći od svojih sunarodnika, trgovaca, vojnika i sveštenika, Gogen se sve dublje povlačio u srce ostrva i njegove kulture, koja je sve više uticala na njegov rad.

Dve Tahićanke
Pol Gogen

„Tahićansko tle postaje sasvim francusko i malo po malo sve ovo drevno stanje stvari će nestati. Naši misionari su već doneli mnogo protestantskog licemerstva i skidaju jedan deo poezije, ne računajući sifilis koji je zahvatio čitavu rasu…”

Shvativši da umetnost i religija Tahitija nestaju velikom brzinom, pre svega zahvaljujući nasilnoj kolonijalnoj politici koju su Francuzi vodili na ostrvu,
Gogen je ulagao velike napore da na bilo koji način sačuva njegovu originalnost barem u sećanju.
U svojim zapisima ostavio je svedočanstva o podmetnutim požarima kojima su misionari uništavali polinežanske toteme
pod izgovorom da su oni odlika paganskog fetišizma i stoga uvreda za lik boga.

Odustavši od nemoguće misije da ih fizički spasava iz plamena, trudio se da ih u što kraćem razdoblju naslika, skicira ili sam iskleše njihove replike u drvetu, pre nego što ih stigne ruka nerazumevanja i odmazde.
Hrišćanski motivi koje je odevao u polinežansko ruho prilikom prvog putovanja na Tahiti sada su smenjeni –
na njegovim platnima počinju sve češće da se pojavljuju bogovi ostrvskog panteona i lokalno stanovništvo koje ih slavi.

 

[Neprilagođena]

Gogen je bio fasciniran lokalnim tajnim redom Areoi čiji su poklonici slavili boga rata po imenu Oro. Jedna od poznatijih slika ove tematike je Seme Areoia, nastala 1892. godine, koja se danas čuva u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Na njoj Gogen je prikazao verovanje pripadnika reda da će bog sunca sići sa nebesa kako bi vodio ljubav sa najlepšom ženom na svetu (koja u ovom slučaju ima lik Gogenova ljubavnice Tehure), ne bi li se iz njihove ljubavi začela nova rasa superiornih ljudi.

Bitku za pravo Tahitija na autentičnost Gogen je vodio i četkicom i perom.
Poistovećujući se sa maorskim stanovništvom, borio je protiv pokrštavanja i brisanja tragova njihove religije, sarađivao je sa lokalnim listom Ose (Les Guêpes),
a 1900. godine postaje i njegov urednik. Verovatno najpoznatiji od svih Gogenovih spisa je njegovo delo Noa Noa, objavljeno 1901. godine.

 

[Neprilagođena]

RAJ NE POSTOJI-
U ovom razdoblju nastaje i Gogenova verovatno najpoznatija slika, kompleksno delo čija se filozofska nit otkriva već u samom naslovu –
Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?.


ODAKLE DOLAZIMO?
KO SMO ?
KUDA IDEMO?

.
Slika se danas nalazi u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu.
Ovoj slici je predhodio niz dramatičnih i tragičnih događaja u životu Pola Gogena.
Finansijski problemi , Gogenovo zdravlje, smrt njegove ćerke
za šta on okrivljuje svoju ženu , te to okončava razvodom.
I gubitak bilo kakve vere...

"Moja kćerka je mrtva. Sada mi ne treba Bog."

Slika je bila gotova za mesec dana.
Bez skica i predhodnih crteža...
Govori o misteriji života i smrti .
Slika je podeljena u 3 dela.
krug zdesna na levo, i veliki ovalni u centru.
Slika ne sugeriše odgovore, ali i nema odgovora,
ovde su samo ta tri pitanja...


" Verujem da slika ne samo da prevazilazi sve moje prethodne,
nego i da nikada neću naslikati ništa bolje - i da je čak volim."

Nakon završetka ove slike bio je uveren da će ostatak njegovog života biti neuspešan.
Radeći na velikom platnu, Gogen je zaista u ovu sliku uneo sebe celog.

 

[Neprilagođena]

Narušenog zdravlja i veoma siromašan, Gogen je te 1897. godine odlučio da izvrši samoubistvo.
Ipak, pre nego što svet liši svog postojanja, odlučio je da mu podari remek-delo,
jednu sliku koja će svedočiti o njegovom životu, mislima i umetničkim težnjama.

Autoportret
Pol Gogen



Slika je nakon nekog vremena stigla u Pariz i bila je izložena u galeriji čuvenog Ambroaza Volara gde joj publike svakako nije nedostajalo.
Kao i druga Gogenova dela, izlagana evropskoj publici nekoliko godina ranije, ni Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? nije naišla na više razumevanja.
Kritika je bila neodlučna, nekima se slika svidela, drugi su je videli kao ruglo svega što je umetnosti sveto, ali je opšti utisak bio zajednički – niko je nije razumeo.
Srećom, radeći na njoj mesecima slikar je u međuvremenu zaboravio na svoju nameru da okonča život kada je dovrši.

„Ljudi od nauke, oprostite tim sirotim umetnicima koji su ostali jednako deca, ako ne iz milosti, bar iz ljubavi prema cveću i opojnim mirisima, jer su im oni često nalik”, zamolio nas je Gogen u svojim spisima sa Tahitija.

 

[Neprilagođena]

"Bretonsko selo u snegu" je Gogenova poslednja slika .
Nalazi se u muzeju Orsej u Parizu.

 

[Neprilagođena]

Početkom 19. veka, 1901. godine, Gogen napušta Tahiti i seli se na Markiska ostrva, tačnije ostrvo Hiva Oa.
Na njemu podiže kolibu koju je nazvao kućom užitaka,
u čijim je odajama nastavio da vodi život ispunjen umetnošću i čulnim zadovoljstvima
u trećoj vanbračnoj zajednici sa devojkom po imenu Vaeoho.

Godinu dana kasnije zdravlje mu biva vidno narušeno, a simptomi sifilisa sve brže odnose danak raskalašnog života.
Preminuo je 1903. godine i sahranjen je na lokalnom groblju u gradiću Atuoni na Hiva Oi.
Legenda kaže da su Tahićani, kada je do njih došla vest o Gogenovoj smrti, šaputali:

"Gogen je mrtav...Raj ne postoji."

 

[Neprilagođena]

Autoportret (1893)
Pol Gogen

 

[Poli46]

Nekonvencionalni manifest, bes, poruga i preosetljivost, prenaglašen bunt, misterija, očaj, izopačena žudnja za slobodom, šok i talenat – to su samo neki od izraza kojima se objašnjava kompleksnost onog što smo skloni da nazivamo delom genija.

Dok je mnoge pojedince obdarene umetničkim genijem karakterisala autodestruktivnost, antisocijalno povlačenje od svega ljudskog, neurotska i potpuna samoća na koju su toliko naviknuti da im čak prija, drugi, oni ređi, su svoju umetničku snagu izrazili i održali isključivo prkosom. Inat društvenim normama, ruku pod ruku sa životnom strašću jarkih boja, jeste glavna odrednica stvaralačkog i životnog puta francuskog slikara Pola Gogena (Paul Gauguin).

 

[Neprilagođena]

Merahi Metua No Tehamana (1893)
Pol Gogen

Merahi metua no Tehamana (engleski Tehamana Has Mani Parents or The Ancestors of Tehamana)
je slika francuskog umetnika Pola Gogena iz 1893. godine, koja se trenutno nalazi u kolekciji Umetničkog instituta u Čikagu.
Slika je portret supruge Paula Gauguina Teha'amane tokom njegove prve posete Tahitiju 1891–1893.
Ovaj brak je uvek izazivao kontroverze jer je dogovoren i završen u toku jednog popodneva,
a Gauguin je tvrdio da je Teha'amana tada imala samo trinaest godina.

Charcoal Study (1891)


Fotografija Charlesa Georgesa Spitza oko 1888. često je reprodukovana kao portret Teha'amane, iako nema dokaza za identifikaciju.
Teha'amana je bila supruga Paula Gauguina tokom njegove prve posjete Tahitiju 1891. do 1893.
U to vreme je bilo uobičajeno da francuski kolonisti uzimaju domaće žene;
supruge se jednostavno nazivaju vahine, tahitski za "ženu".
Ovi vahini su često bili maloletna deca, kao što je to bio slučaj sa Teha'amanom,
njihov brak je ugovorila njena porodica .
Teha'amana je nesumnjivo sebe videla kao konvencionalno udatu prema svojim lokalnim običajima,
ali je za Gogena brak očigledno bio privremeni dogovor.

Pre nego što su se naselili na Tahitiju, njena porodica provelia je neko vreme u Huahineu, gde je rođena Teha'amana.
Na Tahitiju su se nastanili u Fa'aoneu, nekih petnaest milja istočno od Gauguinove bambusove kolibe u Mataiei,
Tamo ih je Gogen i sreo i uzeo Teha'amanu kao svoju vainu istog dana.
Nije poznat nijedan izvod iz matične knjige rođenih koji bi potvrdio njenu starost,
ali verovatno je bila tek u ranim tinejdžerskim godinama, kao i njegove dve druge žene.(posle nje)
Bila je trudna do avgusta 1892. prema Gauguinovom pismu ali nema više podataka o detetu:


Nakon što je Gauguin otišao 1893. godine, Teha'amana se brzo udala za tahićanskog dečaka, po imenu Ma'ari, iz susedne Papare.
Rodila mu je dva sina,
Teha'amana je umrla 9. decembra 1918. u Mataiei od epidemije španske gripe koja je odnela četvrtinu stanovništva Tahitija.
Sahranjena je u Mataiei, (njen nadgrobni spomenik ne ukazuje na njenu vezu sa Gogenom.)

 

[Neprilagođena]

Pol Gogen

 

[Neprilagođena]

Still Life With Fruit
Pol Gogen