Priča po nagovoru...
Oko podneva, na Ekumenskom simpoziju koji se održavao u hotelu "Krasno“ na rtu Dobre Nade, došlo je do poprilične zabune. Iguana mi je nekako uspela pobeći iz kutije u kojoj sam je donio, te je bauljala konferencijskom dvoranom, izazivala čuđenje na licima mnogih, a mestimice zabezeknutost i fras.
Da stvar bude gora, iguane se najviše prestrašio onaj sudionik simpozija kojemu je nesretni gmaz bio namenjen kao poklon. Bio je to otac Makarije, iguman jednog zapadnosibirskog manastira, inače predstavnik Ruske pravoslavne crkve.
Taj, ne više tako mlad sveštenik, probledeo je i složio se na pod poput izduvane harmonike; iguana je strelimice svrnula neobično pokretljive oči ka mestu događaja, a potom neočekivano brzo dotrčala i liznula bledo, jedva svesno lice pravoslavnog uglednika.
Da stvar bude gora – ne, stvar nije mogla nikako biti gora, jer bio je to vrhunac moje nesreće i potvrda kako sam trebao poslušati savet svoga (rođenog) oca:
“Samo budale idu na takve simpozije. Jedinstvene Crkve nikada nije bilo niti će je ikada biti. Osim toga, znaš li ti sine koliko koštaju svi ti pokloni, a posebno iguana?“
Sada znam, i da mi se ista stvar opet u stvarnost preinači u ekvivalentnom modusu, bio bih pametniji, učinio bih drugačije, bih.
Ali, ispočetka se činilo da stvar uspeva. Bio sam jedini predstavnik na Simpoziju koji je svim sudionicima doneo poklone! Krajovski je biskup, tako, bio presretan kad je iz vrećice u bojama kardinalskog palija izvadio mladi hibiskus. Ispalo je da je Njegova Ekselencija pasionirani uzgajivač ukrasnog bilja i da je hibiskus jedna od retkih biljaka koje mu nedostaju u vrtu.
Vikar Kaininen iz jedne zabačene protestantske pokrajine na severu Finske (rekao mi je u neformalnom razgovoru - kako crkvu tri dana u nedelji iznajmljuje pripadnicima jednog lokalnog paganskog kulta) oduševio se staklenkom žutog kavijara ilovske luluške, a računovotkinju Episkopalne dioceze na Haitiju, neku Aifatu Fa'anui, iznenadio sam kroasanom iz kojega je nesretnim slučajem iscurio sav nadev – pekmez od marelice. Čak se ni ta epohalna i episkopalna računovotkinja nije bunila, nego je tako gadno upropašten poklon primila srdačno i s pijetetom.
Samo je iguman morao zeznuti stvar.
Mislim, znam, poklon jest bio malo neprimeren samim tim što je bio živ, što je imao noge i što je izgledao kao stvorenje iz pakla. Ali to je bio samo izgled, zaboga, pa svi okupljeni bili su ljudi od vere, trebali su znati da su sva stvorenja od Boga, jer od koga bi inače bila?
Zato mi nikada neće biti jasno zašto su prisutni reagovali kako su reagovali, možda se radi o onom iskonskom odbojnom odijumu prema gmazovima, pogotovo ako ti gmazovi imaju krmeljave, buljave oči i masne, pokretljive jezike.
Liznuvši igumana, iguana je legla na rub tepiha i zaspala.
Iguman se nije uspeo oporaviti od šoka; bili smo prisiljeni pozvati hitnu pomoć. Svi osim mene složili su se da se trajanje Simpozija skrati za jedan dan, "s obzirom da su temeljni ciljevi ovoga susreta do sada uglavnom dosegnuti“ – nevažno za ovu priču, ali ipak ću spomenuti: nekoliko sati pre moga darovanja, na prepodnevnom plenarnom sastanku postignut je dogovor o ujedinjenju svih hrišćanskih crkvi, tako da je to konačno obavljeno, Crkva je sada jedna i što se toga tiče više niko ne mora brinuti.
Unatoč tom dostignuću, simpozij je neslavno skončao zbog kravala s iguanom. Razišli smo se šutke, barem ja, jer su me kolege, kako mi se činilo, pomalo izbegavale.
Samo me patrijarškinja zapadnoindijske tevahedo crkve (poklon: kutijica tahan halve) na izlazu iz hotela upitala:
“A koju vi crkvu zapravo predstavljate?“
Oko podneva, na Ekumenskom simpoziju koji se održavao u hotelu "Krasno“ na rtu Dobre Nade, došlo je do poprilične zabune. Iguana mi je nekako uspela pobeći iz kutije u kojoj sam je donio, te je bauljala konferencijskom dvoranom, izazivala čuđenje na licima mnogih, a mestimice zabezeknutost i fras.
Da stvar bude gora, iguane se najviše prestrašio onaj sudionik simpozija kojemu je nesretni gmaz bio namenjen kao poklon. Bio je to otac Makarije, iguman jednog zapadnosibirskog manastira, inače predstavnik Ruske pravoslavne crkve.
Taj, ne više tako mlad sveštenik, probledeo je i složio se na pod poput izduvane harmonike; iguana je strelimice svrnula neobično pokretljive oči ka mestu događaja, a potom neočekivano brzo dotrčala i liznula bledo, jedva svesno lice pravoslavnog uglednika.
Da stvar bude gora – ne, stvar nije mogla nikako biti gora, jer bio je to vrhunac moje nesreće i potvrda kako sam trebao poslušati savet svoga (rođenog) oca:
“Samo budale idu na takve simpozije. Jedinstvene Crkve nikada nije bilo niti će je ikada biti. Osim toga, znaš li ti sine koliko koštaju svi ti pokloni, a posebno iguana?“
Sada znam, i da mi se ista stvar opet u stvarnost preinači u ekvivalentnom modusu, bio bih pametniji, učinio bih drugačije, bih.
Ali, ispočetka se činilo da stvar uspeva. Bio sam jedini predstavnik na Simpoziju koji je svim sudionicima doneo poklone! Krajovski je biskup, tako, bio presretan kad je iz vrećice u bojama kardinalskog palija izvadio mladi hibiskus. Ispalo je da je Njegova Ekselencija pasionirani uzgajivač ukrasnog bilja i da je hibiskus jedna od retkih biljaka koje mu nedostaju u vrtu.
Vikar Kaininen iz jedne zabačene protestantske pokrajine na severu Finske (rekao mi je u neformalnom razgovoru - kako crkvu tri dana u nedelji iznajmljuje pripadnicima jednog lokalnog paganskog kulta) oduševio se staklenkom žutog kavijara ilovske luluške, a računovotkinju Episkopalne dioceze na Haitiju, neku Aifatu Fa'anui, iznenadio sam kroasanom iz kojega je nesretnim slučajem iscurio sav nadev – pekmez od marelice. Čak se ni ta epohalna i episkopalna računovotkinja nije bunila, nego je tako gadno upropašten poklon primila srdačno i s pijetetom.
Samo je iguman morao zeznuti stvar.
Mislim, znam, poklon jest bio malo neprimeren samim tim što je bio živ, što je imao noge i što je izgledao kao stvorenje iz pakla. Ali to je bio samo izgled, zaboga, pa svi okupljeni bili su ljudi od vere, trebali su znati da su sva stvorenja od Boga, jer od koga bi inače bila?
Zato mi nikada neće biti jasno zašto su prisutni reagovali kako su reagovali, možda se radi o onom iskonskom odbojnom odijumu prema gmazovima, pogotovo ako ti gmazovi imaju krmeljave, buljave oči i masne, pokretljive jezike.
Liznuvši igumana, iguana je legla na rub tepiha i zaspala.
Iguman se nije uspeo oporaviti od šoka; bili smo prisiljeni pozvati hitnu pomoć. Svi osim mene složili su se da se trajanje Simpozija skrati za jedan dan, "s obzirom da su temeljni ciljevi ovoga susreta do sada uglavnom dosegnuti“ – nevažno za ovu priču, ali ipak ću spomenuti: nekoliko sati pre moga darovanja, na prepodnevnom plenarnom sastanku postignut je dogovor o ujedinjenju svih hrišćanskih crkvi, tako da je to konačno obavljeno, Crkva je sada jedna i što se toga tiče više niko ne mora brinuti.
Unatoč tom dostignuću, simpozij je neslavno skončao zbog kravala s iguanom. Razišli smo se šutke, barem ja, jer su me kolege, kako mi se činilo, pomalo izbegavale.
Samo me patrijarškinja zapadnoindijske tevahedo crkve (poklon: kutijica tahan halve) na izlazu iz hotela upitala:
“A koju vi crkvu zapravo predstavljate?“
