Evo posle par dana guzve,i frke ugrabih da dodjem do kompjutera,Uspem u nekim vecernjim satima da iscitam sta ima i brzo se izgasim zeleci da zaboravim dosta toga sto sam procitala.Sto rece jedan od mojih prijatelja ovde na FB sramota me je sto nisam mogla vise,ali isto tako me je sramota da kazem i to koliko sam mogla.Pitam se ponekada kakvi su to ljudi?Pa zar je bitno ko je koliko pomogao?Ko je koliko i sta dao?Gde je bio i sta je radio?Da li ljudi uopste imaju svest o tome sta znaci rec dobar?Ili treba da se podsecamo te definicije.U sustini kada god uradim neku dobru stvar ne zelim da se o tome prica,sramota me je...jer mislim da je to nesto sasvim normalno i da se oko takvih stvari nema potrebe podizati prasina?Mozda gresim?Tako sam vaspitana i ne znam drugacije.Nije mi zao sto ne umem da galamim,sto ne umem da vicem i sto ne znam da skrecem toliku paznju na sebe.Da se vratim temi.Mislim da u celoj ovoj nesreci ne postoji covek cija svest nije proradila na celokupno desavanje.Svako je pomogao i pomaze koliko je ko mogao u svom domenu.Jel treba sada vise da cenim i ovde i u reali one ljude koje sam videla na slikama kako pomazu,vise od onih ljudi za koje sam cula i videla svojim ocima? Da li trebaju da dobiju aplauz,ili neku zaslugu?Ne znam...Najbitnije je da su svi moji dragi prijatelji na sigurnom,da je sva moja rodbina dobro.A sto se tice poklanjanja,poklanjajte uvek kada mozete,bez previse ocekivanja.Jer i vase malo uvek je nekome znacilo puno.
Ljubim vas sve.
Ljubim vas sve.