"Svest je prostor u kojem se misli pojavljuju."
- Tvrdjenje ne otkriva suštinu i ne daje adekvatan odgovor, pa ostaju i nerazjašnjena pitanja. Odakle se misli pojavljuju? Šta ih stvara? Gde nastaju i nestaju? Svest je živi smisao i dinamika, a ne statičnost. U životu postoji stalni pokret/promena usled interakcije razlika i suprotnosti. Iz apsolutno istog, nepromenljivog i besmislenog nikada ništa ne može nastati.
Zbog toga neke religije, kao npr. zoroastrizam (naziva se i zaratustrizam i mazdaizam) propagiraju dualizam. Po zaratustrizmu postoje dva suprotna principa: sila dobra i sila zla. Sila dobra je Ahura Mazda. To je vrhovna sila, suština i istina. Predstavlja se kao vatra ili simbol čistoće i moći. Njoj je suprostavljena prirodna sila zla, Zloduh, Arhiman. Arhiman se može okarakterisati kao neka vrsta senke, privida, fantoma i laži koja stalno prati istinu i nastoji da je pobedi i uništi. Medjutim, to je uvek uzaludno. Vatra istine vremenom spali svaki privid i Arhimanovu obmanu.
Mada dualizam egzistenciju zasniva na borbi dobra i zla istovremeno ističe da u suštini postoji samo Ahura Mazda kao vrhunska moć iz koje sve nastaje. Po tome je sličan monoteizmu i shvatanju da sve proističe iz Jednog boga. U monoteizmu je, takodje, prisutna dualnost. Judaizam, islam i hrišćanstvo govore o bogu i djavolu. U hrišćanstvu, kao i u hinduzmu, se pominje i Sveto Trojstvo. Šta govore te razlike i sličnosti? Od čega se mora poći da bi se razumele? Odgovor je, naravno, sam život.
S obzirom da on u telu (fizičkoj/materijalno-energetskoj pojavi i obliku) postoji kao svest ona pruža najneposredniji uvid. Svest su misli, osećanja, emocije, nagoni, instikti, čulni opažaji, telesne senzacije, memorija, intuicija, kreativnost itd. Te razlike čine svesni i nesvesni nivo. Svesni je um. On je sfera misli kroz koju postajemo svesni unutrašnjih i spoljašnjih dešavanja, prizivamo nešto u sećanje, učimo, spoznajemo istinu, kao što stvaramo i zablude.
Razlog tome je što imamo telo i samosvest. Preko tela primamo spoljašnje signale i nadražaje. Kroz samosvest znamo sebe kao isto biće uprkos neprekidnom razvoju i promenama. Konstantna, postojana individualnost nam omogućava koherentno subjektivno bitisanje u objektivnom svetu. Diferencijacija izmedju vlastite subjektivnosti i objektivnosti nije neizostavno negativna, niti vodi u sebičnost i otudjenost, nego je potrebna da bi učili i spoznavali sebe i spoljašnji svet. Samospoznajom istovremeno postižemo i spoznaju. Dolazimo do realizacije da smo deo objektivnog sveta i da sva različita, vidljiva tela, oblici, pojave ili stvari i bića proizilaze iz Jednog, istog nevidljivog života.
Prostor je fizička manifestacija praznine u koju staju sva tela. Svest nije fizički prostor. Dekart je s razlogom napravio razliku izmedju svesti, kao nefizičkog, živog entiteta i fizičkih, materijalnih pojava, tela i stvari. Iako sva živa bića imaju svest, nisu sva inteligentna i svesna svoga postojanja. Inteligentna su samo ona koja misle. Misao stvara razumevanje. Svesni smo jedino onoga što se pojavi u mislima. Pitanje je kako i odakle se pojavi?
Iz nesvesnog. Nesvesno je i podsvesno i nadsvesno. U podsvesnom se akumuliraju emocije, osećanja i iskustva koja nastaju interakcijom sa objektivnim svetom. Pored njih podsvesno sadrži i divlji, urodjeni/telesni nagon samoodržanja, kojeg je Frojd nazvao id. Nadsvesno je duhovni potencijal, tj. duša/ljubav i duh/razum. Duša je emocionalna dubina ili neshvatljiva, živa sažetost i snaga iza tela, dok je duh spoljašnja visina razuma izvan tela. Um je intelektualna širina u kojoj se pojavljuju i nestaju misli.
Kada ego-biće ostaje u domenu podsvesnog i nema kontakt svojim bitkom (nadsvesnom suštinom) iskrasavaju iracionalne, nerazumne, površne, nepromišljene, automatske misli koje obiluju zabludama, predrasudama i pogrešnim uverenjima. Istina se spoznaje samo u momentima kada ego-biće dospeva do nadsvesnog i postaje celovito. Tada uspeva da objedini i shvati i spoljašnje i unutrašnje razlike.
Dakle, svest ima tri stanja koja se nalaze u stalnoj interakciji i transformaciji stvarajući pokret neophodan za postizanje višeg smisla i razumevanja. Zato znanje nikada nije konačno nego se stalno nadogradjuje. Misli se šire i pojavljuju iz nesvesnog, tj. emocija, nagona i osećanja kao što se sažimaju, nestaju i transformišu u njih. Otuda stalna interakcija, uslovljenost i zavisnost izmedju svesnog i nesvesnog.
Ništa i nepostojanje su prividi nastali iz ograničenog razumevanja koje sve svodi na fizičko ili oblik i pojavu, a izostavlja život/svest, odnosno njihovu nevidljivu, neuništivu suštinu. Život je večita promena, transformacija, kruženje i samoobnavljanje kroz emocionalno sažimanje, duhovno uzvisivanje, mentalno širinje i njihovo jedinstvo. Univerzalna svest/Jedan život ima unikatnu sposobnost samorazvoja. Prilikom toga procesa stvara fizičku pojavu tame, eteričnosti, svetlosti i različitih fizičkih tela i oblika.
- Tvrdjenje ne otkriva suštinu i ne daje adekvatan odgovor, pa ostaju i nerazjašnjena pitanja. Odakle se misli pojavljuju? Šta ih stvara? Gde nastaju i nestaju? Svest je živi smisao i dinamika, a ne statičnost. U životu postoji stalni pokret/promena usled interakcije razlika i suprotnosti. Iz apsolutno istog, nepromenljivog i besmislenog nikada ništa ne može nastati.
Zbog toga neke religije, kao npr. zoroastrizam (naziva se i zaratustrizam i mazdaizam) propagiraju dualizam. Po zaratustrizmu postoje dva suprotna principa: sila dobra i sila zla. Sila dobra je Ahura Mazda. To je vrhovna sila, suština i istina. Predstavlja se kao vatra ili simbol čistoće i moći. Njoj je suprostavljena prirodna sila zla, Zloduh, Arhiman. Arhiman se može okarakterisati kao neka vrsta senke, privida, fantoma i laži koja stalno prati istinu i nastoji da je pobedi i uništi. Medjutim, to je uvek uzaludno. Vatra istine vremenom spali svaki privid i Arhimanovu obmanu.
Mada dualizam egzistenciju zasniva na borbi dobra i zla istovremeno ističe da u suštini postoji samo Ahura Mazda kao vrhunska moć iz koje sve nastaje. Po tome je sličan monoteizmu i shvatanju da sve proističe iz Jednog boga. U monoteizmu je, takodje, prisutna dualnost. Judaizam, islam i hrišćanstvo govore o bogu i djavolu. U hrišćanstvu, kao i u hinduzmu, se pominje i Sveto Trojstvo. Šta govore te razlike i sličnosti? Od čega se mora poći da bi se razumele? Odgovor je, naravno, sam život.
S obzirom da on u telu (fizičkoj/materijalno-energetskoj pojavi i obliku) postoji kao svest ona pruža najneposredniji uvid. Svest su misli, osećanja, emocije, nagoni, instikti, čulni opažaji, telesne senzacije, memorija, intuicija, kreativnost itd. Te razlike čine svesni i nesvesni nivo. Svesni je um. On je sfera misli kroz koju postajemo svesni unutrašnjih i spoljašnjih dešavanja, prizivamo nešto u sećanje, učimo, spoznajemo istinu, kao što stvaramo i zablude.
Razlog tome je što imamo telo i samosvest. Preko tela primamo spoljašnje signale i nadražaje. Kroz samosvest znamo sebe kao isto biće uprkos neprekidnom razvoju i promenama. Konstantna, postojana individualnost nam omogućava koherentno subjektivno bitisanje u objektivnom svetu. Diferencijacija izmedju vlastite subjektivnosti i objektivnosti nije neizostavno negativna, niti vodi u sebičnost i otudjenost, nego je potrebna da bi učili i spoznavali sebe i spoljašnji svet. Samospoznajom istovremeno postižemo i spoznaju. Dolazimo do realizacije da smo deo objektivnog sveta i da sva različita, vidljiva tela, oblici, pojave ili stvari i bića proizilaze iz Jednog, istog nevidljivog života.
Prostor je fizička manifestacija praznine u koju staju sva tela. Svest nije fizički prostor. Dekart je s razlogom napravio razliku izmedju svesti, kao nefizičkog, živog entiteta i fizičkih, materijalnih pojava, tela i stvari. Iako sva živa bića imaju svest, nisu sva inteligentna i svesna svoga postojanja. Inteligentna su samo ona koja misle. Misao stvara razumevanje. Svesni smo jedino onoga što se pojavi u mislima. Pitanje je kako i odakle se pojavi?
Iz nesvesnog. Nesvesno je i podsvesno i nadsvesno. U podsvesnom se akumuliraju emocije, osećanja i iskustva koja nastaju interakcijom sa objektivnim svetom. Pored njih podsvesno sadrži i divlji, urodjeni/telesni nagon samoodržanja, kojeg je Frojd nazvao id. Nadsvesno je duhovni potencijal, tj. duša/ljubav i duh/razum. Duša je emocionalna dubina ili neshvatljiva, živa sažetost i snaga iza tela, dok je duh spoljašnja visina razuma izvan tela. Um je intelektualna širina u kojoj se pojavljuju i nestaju misli.
Kada ego-biće ostaje u domenu podsvesnog i nema kontakt svojim bitkom (nadsvesnom suštinom) iskrasavaju iracionalne, nerazumne, površne, nepromišljene, automatske misli koje obiluju zabludama, predrasudama i pogrešnim uverenjima. Istina se spoznaje samo u momentima kada ego-biće dospeva do nadsvesnog i postaje celovito. Tada uspeva da objedini i shvati i spoljašnje i unutrašnje razlike.
Dakle, svest ima tri stanja koja se nalaze u stalnoj interakciji i transformaciji stvarajući pokret neophodan za postizanje višeg smisla i razumevanja. Zato znanje nikada nije konačno nego se stalno nadogradjuje. Misli se šire i pojavljuju iz nesvesnog, tj. emocija, nagona i osećanja kao što se sažimaju, nestaju i transformišu u njih. Otuda stalna interakcija, uslovljenost i zavisnost izmedju svesnog i nesvesnog.
Ništa i nepostojanje su prividi nastali iz ograničenog razumevanja koje sve svodi na fizičko ili oblik i pojavu, a izostavlja život/svest, odnosno njihovu nevidljivu, neuništivu suštinu. Život je večita promena, transformacija, kruženje i samoobnavljanje kroz emocionalno sažimanje, duhovno uzvisivanje, mentalno širinje i njihovo jedinstvo. Univerzalna svest/Jedan život ima unikatnu sposobnost samorazvoja. Prilikom toga procesa stvara fizičku pojavu tame, eteričnosti, svetlosti i različitih fizičkih tela i oblika.
