Parmenid, u delimično sačuvanoj poemi "O prirodi", prvi put raspravlja o biću i time postavlja temelj ontologiji. Tvrdio je da postoji samo biće, ali ne i nebiće (nepostojanje). "Biće jeste, nebiće nije."
Biće je poistovetio mišljenjem. "Jer je isto što se može misliti i što može biti." Postoji samo ono o čemu se može misliti. O nebiću ili nečem što ne postoji se ne može ništa znati niti se o tome može misliti.
Mada se maštom mogu zamisliti mnoge stvari kojih nema one nisu nebiće već nešto što ostaje u okviru bića. Na primer, ako se zamisli vila s krilima obavijena blještavom svetlošću ta kreacija je stvorena od nečeg što već postoji i o čemu se zna. Postoji žena, postoje krila i postoji svetlost.
U fizičkom svetu sve stvari i bica imaju materijalno-energetski oblik/telo ili pojavu koja se opaža preko čula. Parmenid je čulnu spoznaju nazvao prividom. Smatrao je da su čula varljiva i iluzorna i da se preko njih ne može znati istina, tj. suština onoga što stvarno jeste. Za to je neophodan razum.
Time je indirektno okarakterisao svest kao večno, nestvoreno, samo po sebi nepokretno i nepromenljivo biće koje ne nastaje niti nestaje, već uvek jeste, dok je pojavu prolaznosti i propadljivosti fizičkog sveta smatrao iluzijom. Poricao je kretanje, promene i aktivnost. U svesti je sve instantno. Misao se kreće bez fizičkog kretanja. Onog momenta kada pomisliš na neko mesto već si tamo.
Odnos svest - materija je ključno pitanje u filozofiji. Na osnovu njega je nastala podela na materijalizam i idealizam, u zavisnosti šta se smatralo prvobitnim. Materijalizam sve objašnjava materijom. Uključujući i svest. Zato postojanje svodi na pojavni, fizički svet. Idealizam interpretira svest kao nefizičku/bezobličnu/nemanifestovanu, ali živu, inteligentnu i neuništivu suštinu/smisao, dok materiju i energiju definiše kao fizičku pojavu te suštine.
Dakle, ističe postojanje dva komplementarno suprotna sveta. Nefizički, nevidljivi ili duhovni svet suštine i vidljivi, fizički svet pojave, pa umesto suprotnosti biće-nebiće navodi bitak-biće. Materijalizam insistira na odnosu biće-nebiće. To bazira na podatku da se sve u fizičkom svetu uočava i spoznaje preko materijalno-energetskih oblika i pojava. Prema tome, pojava i oblik su sinonimi za postojanje, a bezobličnost i neuočljivost za nepostojanje ili nebiće.
Pri tome se zanemarila činjenica da se procena postojanja vrši samo kroz naša čula i um. Protagora s pravom kaže: "Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu". Mada je naše razumevanje najkompleksnije na ovoj planeti, ne znači da je najsavršenije u univerzumu i da nema ograničenja.
Martin Hajdeger je uočio nelogičnost i protivrečnost u odnosu biće-nebiće i upozorio da vodi u pogrešnom smeru. Uvidio je prednost odnosa bitak-biće, ali je istakao da je veoma važno napraviti razliku izmedju pojma biće (Seienden) i bitak (Sein). "Ontologija se zasniva na razlikovanju bitka i bića". Bitak je Jedna zajednička suština koja omogućava postojanje mnoštva pojedinačnih bića. Dok je biće odredjeno i ograničeno, bitak je neodredjen i bezgraničan.
Mada su tela u fizičkom svetu materijalna nisu sva živa. Živa su samo ona koja imaju svest. To je očigledan dokaz da je svest suština života. Nežive stvari se nalaze isključivo pod uticajem fizičkih zakonitosti dok je razvoj živih bića kompleksniji jer su spoj fizičkog (materije) i nefizičkog (svesti). O tome se obično govori kao um, telo, duh konekcija ili interakcija.
U mnogim religijama i duhovnim učenjima se navodi da je "nevidljiva moć jača od vidljive" i da "sve vidljivo nastaje od nevidljivog". Tri osnovne pojave u fizičkom univerzumu su tama, svetlost i etrična prozračnost/praznina koja deli i obuhvata sva tela.
Hrišćanstvo i hinduizam objašnjavaju nastanak tih pojava Trojstvom kao i Jednim Bogom/Brahmanom. U hrišćanstvu je Otac, Sin i Sveti Duh, a hinduizmu Brahma, Višnu i Šiva. Bog i Brahman su iza Trojstva.
Šta to simboliše i kako se zna za Trojstvo ako su nevidljivi? Odgovor se treba tražiti u samoj svesti. U njoj postoje tri razlike koje svaki čovek neposredno zna kao osećanja (dusa) misao (um) i razum (duh).
Otac, Sin i Sveti Duh su nematerijalna stanja svesti koja, sama po sebi, nemaju pojavu, ali je stvaraju, kao što i uzrokuju pokret/promenu unutar Jedne svesti/Boga omogućavajući da opstaje kao večni život i smisao.
Dakle, Bog je iza nevidljivog (nematerijalnog) i vidljivog (materijalnog). Bitak koji se nikada ne može u potpunosti znati niti osetiti, jer je Jedna ili Jedina ultimatna stvarnost/život/istina. Spoznaje se samo delimično i nepotpuno i to u momentima Trojnog jedinstva kada osećanje, misao i razum postaju Jedno.
Hinduizam pokret unutar Jedne svesti/života poredi disanjem ili sažimanjem i širenjem. Kada Jedna svest "ulazi u sebe" sažima se u dušu/osećanje što rezultira pojavom gustine i tame u fizičkom svetu. Medjutim, taj ulazak je istovremeno i izlazak duha razumevanja kojim nastaje pojavna razredjenost/praznina. U trenutku kada se sreću i spoje radja se Sin/Misao (svetlost) kojim započinje aktivnost i kreativnost u fizičkom svetu.
Biće je poistovetio mišljenjem. "Jer je isto što se može misliti i što može biti." Postoji samo ono o čemu se može misliti. O nebiću ili nečem što ne postoji se ne može ništa znati niti se o tome može misliti.
Mada se maštom mogu zamisliti mnoge stvari kojih nema one nisu nebiće već nešto što ostaje u okviru bića. Na primer, ako se zamisli vila s krilima obavijena blještavom svetlošću ta kreacija je stvorena od nečeg što već postoji i o čemu se zna. Postoji žena, postoje krila i postoji svetlost.
U fizičkom svetu sve stvari i bica imaju materijalno-energetski oblik/telo ili pojavu koja se opaža preko čula. Parmenid je čulnu spoznaju nazvao prividom. Smatrao je da su čula varljiva i iluzorna i da se preko njih ne može znati istina, tj. suština onoga što stvarno jeste. Za to je neophodan razum.
Time je indirektno okarakterisao svest kao večno, nestvoreno, samo po sebi nepokretno i nepromenljivo biće koje ne nastaje niti nestaje, već uvek jeste, dok je pojavu prolaznosti i propadljivosti fizičkog sveta smatrao iluzijom. Poricao je kretanje, promene i aktivnost. U svesti je sve instantno. Misao se kreće bez fizičkog kretanja. Onog momenta kada pomisliš na neko mesto već si tamo.
Odnos svest - materija je ključno pitanje u filozofiji. Na osnovu njega je nastala podela na materijalizam i idealizam, u zavisnosti šta se smatralo prvobitnim. Materijalizam sve objašnjava materijom. Uključujući i svest. Zato postojanje svodi na pojavni, fizički svet. Idealizam interpretira svest kao nefizičku/bezobličnu/nemanifestovanu, ali živu, inteligentnu i neuništivu suštinu/smisao, dok materiju i energiju definiše kao fizičku pojavu te suštine.
Dakle, ističe postojanje dva komplementarno suprotna sveta. Nefizički, nevidljivi ili duhovni svet suštine i vidljivi, fizički svet pojave, pa umesto suprotnosti biće-nebiće navodi bitak-biće. Materijalizam insistira na odnosu biće-nebiće. To bazira na podatku da se sve u fizičkom svetu uočava i spoznaje preko materijalno-energetskih oblika i pojava. Prema tome, pojava i oblik su sinonimi za postojanje, a bezobličnost i neuočljivost za nepostojanje ili nebiće.
Pri tome se zanemarila činjenica da se procena postojanja vrši samo kroz naša čula i um. Protagora s pravom kaže: "Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu". Mada je naše razumevanje najkompleksnije na ovoj planeti, ne znači da je najsavršenije u univerzumu i da nema ograničenja.
Martin Hajdeger je uočio nelogičnost i protivrečnost u odnosu biće-nebiće i upozorio da vodi u pogrešnom smeru. Uvidio je prednost odnosa bitak-biće, ali je istakao da je veoma važno napraviti razliku izmedju pojma biće (Seienden) i bitak (Sein). "Ontologija se zasniva na razlikovanju bitka i bića". Bitak je Jedna zajednička suština koja omogućava postojanje mnoštva pojedinačnih bića. Dok je biće odredjeno i ograničeno, bitak je neodredjen i bezgraničan.
Mada su tela u fizičkom svetu materijalna nisu sva živa. Živa su samo ona koja imaju svest. To je očigledan dokaz da je svest suština života. Nežive stvari se nalaze isključivo pod uticajem fizičkih zakonitosti dok je razvoj živih bića kompleksniji jer su spoj fizičkog (materije) i nefizičkog (svesti). O tome se obično govori kao um, telo, duh konekcija ili interakcija.
U mnogim religijama i duhovnim učenjima se navodi da je "nevidljiva moć jača od vidljive" i da "sve vidljivo nastaje od nevidljivog". Tri osnovne pojave u fizičkom univerzumu su tama, svetlost i etrična prozračnost/praznina koja deli i obuhvata sva tela.
Hrišćanstvo i hinduizam objašnjavaju nastanak tih pojava Trojstvom kao i Jednim Bogom/Brahmanom. U hrišćanstvu je Otac, Sin i Sveti Duh, a hinduizmu Brahma, Višnu i Šiva. Bog i Brahman su iza Trojstva.
Šta to simboliše i kako se zna za Trojstvo ako su nevidljivi? Odgovor se treba tražiti u samoj svesti. U njoj postoje tri razlike koje svaki čovek neposredno zna kao osećanja (dusa) misao (um) i razum (duh).
Otac, Sin i Sveti Duh su nematerijalna stanja svesti koja, sama po sebi, nemaju pojavu, ali je stvaraju, kao što i uzrokuju pokret/promenu unutar Jedne svesti/Boga omogućavajući da opstaje kao večni život i smisao.
Dakle, Bog je iza nevidljivog (nematerijalnog) i vidljivog (materijalnog). Bitak koji se nikada ne može u potpunosti znati niti osetiti, jer je Jedna ili Jedina ultimatna stvarnost/život/istina. Spoznaje se samo delimično i nepotpuno i to u momentima Trojnog jedinstva kada osećanje, misao i razum postaju Jedno.
Hinduizam pokret unutar Jedne svesti/života poredi disanjem ili sažimanjem i širenjem. Kada Jedna svest "ulazi u sebe" sažima se u dušu/osećanje što rezultira pojavom gustine i tame u fizičkom svetu. Medjutim, taj ulazak je istovremeno i izlazak duha razumevanja kojim nastaje pojavna razredjenost/praznina. U trenutku kada se sreću i spoje radja se Sin/Misao (svetlost) kojim započinje aktivnost i kreativnost u fizičkom svetu.
sveti duh je dakle pramonada. 
