Svami Abhayananda: "Već dugo vremena svetska civilizacija priznaje samo nauku kao znanje. Nema sumnje da se to desilo kao reakcija na užase i izgrede slepe vere bez razuma ili vidljivih dokaza. Ali sada užas nauke zasnovane samo na razumu i vidljivim dokazima osakaćenim nedostatkom smisla za božansko i te kako se mogu uočiti. U nadi da možemo razumeti stvarnost samo kroz empirijsko, naučno učenje, mi smo napipavali put i spoticali se tumarajući često u pogrešnom pravcu; i konačno smo uvideli, našim dugim naporom da je zaista onako kako su nam mistici, koje smo smatrali sanjivim budalama, još od početka govorili."
*
Afrička izreka: "Jedini on je izašao iz samog sebe, a od jednog je izašlo sve što postoji."
***
Prauzrok svega ili "prvi pokret" je svest. Mi smo neposredan dokaz. Intenzitet osećanja, sam po sebi, nepokretan stvara aktivnost misli uzrokujući fiziološke promene u telu koje ga osposobe da izvrši neku aktivnost. Medjutim, pošto su samo fiziološki procesi vidljivi i dostupni posmatranju dobija se utisak da su oni osnova telesne aktivnosti.
Slično je i sa vasionom. Ono što vidimo u njoj je mnoštvo nebeskih tela koja se nalaze u stalnoj interakciji stvarajući promene. Te promene se odvijaju se po fizičkim zakonitostima. Nauka je učinila značajan progres njihovim otkrivanjem mada još uvek ima dosta toga što se ne zna.
Duhovnost tvrdi da je svemir kompleksniji. Fizički univerzum i njegove zakonitosti su samo pojava iza koje je duhovna sfera svesti sa suprotnim zakonitostima. Ta sfera je nemanifestovana suština. Izmedju fizičke pojave i duhovne suštine postoji neraskidiva veza i uslovljenost. Medjusobno se stvaraju i održavaju. Dok je u fizičkoj sferi sve razjedinjeno u duhovnoj je jedinstveno. Da bi se taj odnos što bolje shvatio može se dati primer cveta i semena.
Iz Jednog semena se razvijaju različiti delovi, kao na primer koren, listovi, stabljika, latice itd. Seme predstavlja apsolutnu sažetost cveta ili jedinstvo svih njegovih razlika. Ta celina je punoća, snaga/intenzitet koji brsne. Usled toga dodje do ekspanzije, razdvajanja i individualizacije razlika. Njihova odvojenost omogućava interakciju kojom dolazi do stalnih promena.
Kulminacija takve aktivnosti ili razvoja rezultira ponovnim formiranjem semena, odnosno jedinstvenim intenzitetom svih razlika. Jedno se razlaže u mnoštvo, a mnoštvo sažima u Jedno. Iz nemanifestovanosti nastaje manifestovanost, dok manifestovanost prelazi u nemanifestovanost.
Dakle, u duhovnoj, suštinskoj sferi univerzuma je jedinstvo svesti koje ima punoću smisla i mira. Pod tim jedinstvom ili Jednim se podrazumeva Bog. Bog je nemanifestovano mirovanje u večitom kretanju. Početak i kraj, izvor i ušće svih aktivnosti, izdvojenosti i suprotnosti. Iz te punoće se izdvajaju različite individualnosti koje prolaze kroz materijalnu fazu razvoja da bi postigle drugačiji smisao prilikom povratka.
Time Bog produbi savršenost. Zbog toga je uvek apsolutno isti, tj. savršen i miran. Ali, to savršenstvo nije nikada isto pošto se osmišljava kroz stalni priliv i odliv razlika tako da se stalno menja. To ga čini apsolutno živim, postojećim i sveprisutnim. Uvek je isti i miran u suštini, a različit i aktivan u pojavi.
Savršenstvo, sklad i lepotu u fizičkoj dimenziji daje mnoštvo razlika koje se perfektno sliju u jedinstvenu celinu. Sažetošću pojavnih razlika otkriva se suština kao poseban duhovni doživljaj punoće i zanosa. Dovoljno je otići u prirodu i osetiti sveto jedinstvo sa okolinom. Pred lepotom umetničkog dela ponestane daha. Razum i osećanja se sliju u moment ushićenja. Ekstaza se mora doživeti da bi se razumela. Svaki pokušaj njenog raščlanjivanja gubi na intenzitetu i punoći ili onome što jeste. Medjutim, to ne umanjuje značaj razlika i pojave, jer bez njih ne bi bilo ni doživljaja suštine.
*
Afrička izreka: "Jedini on je izašao iz samog sebe, a od jednog je izašlo sve što postoji."
***
Prauzrok svega ili "prvi pokret" je svest. Mi smo neposredan dokaz. Intenzitet osećanja, sam po sebi, nepokretan stvara aktivnost misli uzrokujući fiziološke promene u telu koje ga osposobe da izvrši neku aktivnost. Medjutim, pošto su samo fiziološki procesi vidljivi i dostupni posmatranju dobija se utisak da su oni osnova telesne aktivnosti.
Slično je i sa vasionom. Ono što vidimo u njoj je mnoštvo nebeskih tela koja se nalaze u stalnoj interakciji stvarajući promene. Te promene se odvijaju se po fizičkim zakonitostima. Nauka je učinila značajan progres njihovim otkrivanjem mada još uvek ima dosta toga što se ne zna.
Duhovnost tvrdi da je svemir kompleksniji. Fizički univerzum i njegove zakonitosti su samo pojava iza koje je duhovna sfera svesti sa suprotnim zakonitostima. Ta sfera je nemanifestovana suština. Izmedju fizičke pojave i duhovne suštine postoji neraskidiva veza i uslovljenost. Medjusobno se stvaraju i održavaju. Dok je u fizičkoj sferi sve razjedinjeno u duhovnoj je jedinstveno. Da bi se taj odnos što bolje shvatio može se dati primer cveta i semena.
Iz Jednog semena se razvijaju različiti delovi, kao na primer koren, listovi, stabljika, latice itd. Seme predstavlja apsolutnu sažetost cveta ili jedinstvo svih njegovih razlika. Ta celina je punoća, snaga/intenzitet koji brsne. Usled toga dodje do ekspanzije, razdvajanja i individualizacije razlika. Njihova odvojenost omogućava interakciju kojom dolazi do stalnih promena.
Kulminacija takve aktivnosti ili razvoja rezultira ponovnim formiranjem semena, odnosno jedinstvenim intenzitetom svih razlika. Jedno se razlaže u mnoštvo, a mnoštvo sažima u Jedno. Iz nemanifestovanosti nastaje manifestovanost, dok manifestovanost prelazi u nemanifestovanost.
Dakle, u duhovnoj, suštinskoj sferi univerzuma je jedinstvo svesti koje ima punoću smisla i mira. Pod tim jedinstvom ili Jednim se podrazumeva Bog. Bog je nemanifestovano mirovanje u večitom kretanju. Početak i kraj, izvor i ušće svih aktivnosti, izdvojenosti i suprotnosti. Iz te punoće se izdvajaju različite individualnosti koje prolaze kroz materijalnu fazu razvoja da bi postigle drugačiji smisao prilikom povratka.
Time Bog produbi savršenost. Zbog toga je uvek apsolutno isti, tj. savršen i miran. Ali, to savršenstvo nije nikada isto pošto se osmišljava kroz stalni priliv i odliv razlika tako da se stalno menja. To ga čini apsolutno živim, postojećim i sveprisutnim. Uvek je isti i miran u suštini, a različit i aktivan u pojavi.
Savršenstvo, sklad i lepotu u fizičkoj dimenziji daje mnoštvo razlika koje se perfektno sliju u jedinstvenu celinu. Sažetošću pojavnih razlika otkriva se suština kao poseban duhovni doživljaj punoće i zanosa. Dovoljno je otići u prirodu i osetiti sveto jedinstvo sa okolinom. Pred lepotom umetničkog dela ponestane daha. Razum i osećanja se sliju u moment ushićenja. Ekstaza se mora doživeti da bi se razumela. Svaki pokušaj njenog raščlanjivanja gubi na intenzitetu i punoći ili onome što jeste. Medjutim, to ne umanjuje značaj razlika i pojave, jer bez njih ne bi bilo ni doživljaja suštine.
Poslednja izmena:
