Amaury de Riencourt: "Iznenađuje sličnost između slike sveta današnjih fizičara i vizije sveta istočne metafizike da je to možda zapanjujući kulturni fenomen našeg vremena."
*
Andre Gide: "Čovek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu."
*
Robert Jastrow: "Za naučnika, koji je živeo u veri razuma, priča završava kao ružan san. Savladavši planinu neznanja; sprema se da osvoji najviši vrh; i dok se izdiže na poslednji kamen, dočekuje ga grupa teologa koja sedi tamo već vekovima."
***
S razlogom imamo sposobnost racionalnog, intuitivnog, apstraktnog i spekulativnog mišljenja. Svako od njih, na svoj način, doprinosi razvoju znanja. Do nove spoznaje se stiže proširivanjem poznatog intuicijom i imaginacijom ili pretpostavkama koje prodru dalje u nepoznato i neistraženo. Time se dobije drugačija perspektiva i uoči do tada nevidjeno. Ostajući samo u okviru poznatog ne može doći do pomaka.
Iz istorije se zna da su najznačajnija dela nastala zahvaljujući ljudima koji su imali dovoljno smelosti da se vinu u visine intuitivnog i nepoznatog. Time su ostvarili drugačiji način razmišljanja i shvatili do tada neshvaćeno.
Jedan od razloga što se intuicija dovoljno ne koristi je sličnost sa željama i strahovima Polusvenog ega. Ne mogu se uvek jasno prepoznati, razlučiti i identifikovati, pa je sigurnije ostati u okviru proverenog iskustva. Ako je u pitanju Polusveni ego onda jeste. Ali, ako se radi o intuiciji treba je slediti.
Nauka ne uvažava religioznu interpretaciju univerzuma jer nije zasnovana na dokazima. Ponekad je i naivna i dogmatična. I pored tih nedostataka ima dosta i originalnih, lucidnih uvida u svet i život koji zaslužuju pažnju i detaljnije razmatranje. Na primer, shvatanje da sve proističe iz Jedne apsolutne "Duše sveta", "Svesti univerzuma" ili Boga.
Ako se uzme u obzir činjenica da je komplementarna suprotnost neophodna za aktivnost i razvoj onda religiozno tumačenje da različiti individualni oblici i tela u fizičkoj dimenziji potiču iz Jedne nematerijalne/duhovne suštine ima smisla. Nisu retki naučnici koji su shvatili da je univerzum složeniji nego što izgleda na prvi pogled. David Bohm govori o implicitnoj (umotanoj) i eksplicitnoj (odmotanoj) uredjenosti unutar "nedeljive celine".
On je labaratorijskim eksperimentom pokazao drugačiju uredjenost ili egzistenciju stvari u umotanom i odmotanom stanju i sposobnost njihove transformacije. Kanuo je nerastvorljivu kap mastila u glicerin koji se nalazio u posudi za mešanje. Prilikom sporog mešanja kap se postepeno izduživala u nit dok nije u potpunosti nestala. Kada je obrnuo pravac mešanja u suprotnom smeru kap se opet počela pojavljivati i rekonstruisati. Time je potvrdio da kap mastila nikada ne nestaje. Kada je nevidljiva postoji u impliciranom ili umotanom stanju u glicerinu, kada je vidljiva tada je u eksplicitnom ili odmotanom.
Aristotel je prauzrok, "prvi pokret" (boga) okarakterisao kao nešto samo po sebi nepokretno. Dovoljan je samo jedan pokret da uzrokuje nastanak svih razlika i suprotnosti. Prvim pokretom se akumuliraju promene što se sve više razlikuju od početnog stanja. Odvijaju se tako da je svaka promena uzrokovana prethodnom. To se dešava sve do promene koja predstavlja potpuni kontrast ili suprotnost početnom stanju.
Time nastaje iluzija izdvojenosti novonastale razlike od prethodne celine pošto se novonastala razlika razvija po drugačijim zakonitostima i stvara suprotnu celinu. Tako se dobiju dve celine koje daju privid nečeg apsolutno drugačijeg. Njihov nastanak izgleda drugačiji iako su obe potekle od istog pokreta koji je neophodan za oba nastanka. Početni pokret se nalazi i u jednoj i u drugoj celini kao aktivni proces promene, razvoja i transformacije.
Nastankom dve komplementarne suprotnosti dolazi do njihove interkacije. Rezultat toga je, isto tako, nastanak nečeg novog i drugačijeg. Nova pojava, takodje, stupa u interakciju i stvara, opet, nešto novo. To je večan i beskonačan proces stvaranja novih kvaliteta i razlika. Ali, i njihove uslovljenosti i zavisnosti. Sve stvara i uslovljava jedno drugo međusobnom interakcijom.
*
Andre Gide: "Čovek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu."
*
Robert Jastrow: "Za naučnika, koji je živeo u veri razuma, priča završava kao ružan san. Savladavši planinu neznanja; sprema se da osvoji najviši vrh; i dok se izdiže na poslednji kamen, dočekuje ga grupa teologa koja sedi tamo već vekovima."
***
S razlogom imamo sposobnost racionalnog, intuitivnog, apstraktnog i spekulativnog mišljenja. Svako od njih, na svoj način, doprinosi razvoju znanja. Do nove spoznaje se stiže proširivanjem poznatog intuicijom i imaginacijom ili pretpostavkama koje prodru dalje u nepoznato i neistraženo. Time se dobije drugačija perspektiva i uoči do tada nevidjeno. Ostajući samo u okviru poznatog ne može doći do pomaka.
Iz istorije se zna da su najznačajnija dela nastala zahvaljujući ljudima koji su imali dovoljno smelosti da se vinu u visine intuitivnog i nepoznatog. Time su ostvarili drugačiji način razmišljanja i shvatili do tada neshvaćeno.
Jedan od razloga što se intuicija dovoljno ne koristi je sličnost sa željama i strahovima Polusvenog ega. Ne mogu se uvek jasno prepoznati, razlučiti i identifikovati, pa je sigurnije ostati u okviru proverenog iskustva. Ako je u pitanju Polusveni ego onda jeste. Ali, ako se radi o intuiciji treba je slediti.
Nauka ne uvažava religioznu interpretaciju univerzuma jer nije zasnovana na dokazima. Ponekad je i naivna i dogmatična. I pored tih nedostataka ima dosta i originalnih, lucidnih uvida u svet i život koji zaslužuju pažnju i detaljnije razmatranje. Na primer, shvatanje da sve proističe iz Jedne apsolutne "Duše sveta", "Svesti univerzuma" ili Boga.
Ako se uzme u obzir činjenica da je komplementarna suprotnost neophodna za aktivnost i razvoj onda religiozno tumačenje da različiti individualni oblici i tela u fizičkoj dimenziji potiču iz Jedne nematerijalne/duhovne suštine ima smisla. Nisu retki naučnici koji su shvatili da je univerzum složeniji nego što izgleda na prvi pogled. David Bohm govori o implicitnoj (umotanoj) i eksplicitnoj (odmotanoj) uredjenosti unutar "nedeljive celine".
On je labaratorijskim eksperimentom pokazao drugačiju uredjenost ili egzistenciju stvari u umotanom i odmotanom stanju i sposobnost njihove transformacije. Kanuo je nerastvorljivu kap mastila u glicerin koji se nalazio u posudi za mešanje. Prilikom sporog mešanja kap se postepeno izduživala u nit dok nije u potpunosti nestala. Kada je obrnuo pravac mešanja u suprotnom smeru kap se opet počela pojavljivati i rekonstruisati. Time je potvrdio da kap mastila nikada ne nestaje. Kada je nevidljiva postoji u impliciranom ili umotanom stanju u glicerinu, kada je vidljiva tada je u eksplicitnom ili odmotanom.
Aristotel je prauzrok, "prvi pokret" (boga) okarakterisao kao nešto samo po sebi nepokretno. Dovoljan je samo jedan pokret da uzrokuje nastanak svih razlika i suprotnosti. Prvim pokretom se akumuliraju promene što se sve više razlikuju od početnog stanja. Odvijaju se tako da je svaka promena uzrokovana prethodnom. To se dešava sve do promene koja predstavlja potpuni kontrast ili suprotnost početnom stanju.
Time nastaje iluzija izdvojenosti novonastale razlike od prethodne celine pošto se novonastala razlika razvija po drugačijim zakonitostima i stvara suprotnu celinu. Tako se dobiju dve celine koje daju privid nečeg apsolutno drugačijeg. Njihov nastanak izgleda drugačiji iako su obe potekle od istog pokreta koji je neophodan za oba nastanka. Početni pokret se nalazi i u jednoj i u drugoj celini kao aktivni proces promene, razvoja i transformacije.
Nastankom dve komplementarne suprotnosti dolazi do njihove interkacije. Rezultat toga je, isto tako, nastanak nečeg novog i drugačijeg. Nova pojava, takodje, stupa u interakciju i stvara, opet, nešto novo. To je večan i beskonačan proces stvaranja novih kvaliteta i razlika. Ali, i njihove uslovljenosti i zavisnosti. Sve stvara i uslovljava jedno drugo međusobnom interakcijom.
