"Idi ti, sinko, lepo se javi direktorici", reče nastavnik, "Na času više nemaš šta tražiti."
"Nisam ja sinko! Ja imam svoje ime i prezime!", reče učenik.
"Ti samo nastavljaš sa svojim bezobrazlukom. Molim te izađi da mi ostali možemo nastaviti s radom!"
I izađe učenik i uputi se ka kancelariji direktorice.
Gospođa direktorica bila je iskusna u svom poslu. Imala je između 40 i 60 godina, mirisala na uvele ljubičice i ostalo...
"Šta trebaš, Aleksa?", upitala je učenika čim se pojavio na njezinim vratima.
"Poslao me Muslin"
"Hoćeš reći: profesor Muslin?"
"Da, profesor Muslin."
"E pa ovako: ovo ti je već ne znam koji put da praviš nered na času, i kako obična upozorenja očito ne deluju, održat ću ti malo predavanje na temu discipline. Tvoje ponašanje, naime, nije baš tako bezazleno kako se možda čini tebi i tvojim roditeljima. Da, znam, pubertet, hormoni, porodična situacija: ali to ne može biti isprika, ti se moraš ponašati u skladu s kućnim redom."
"Dobro", reče Aleksa, "Mogu li se sada vratiti na čas?"
"Ne! Tek sam počela. Tvoje ponašanje - neukusne psine, psovanje, bezobrazno odgovaranje - kažem ti, to uopšte nije bezazleno. Nastaviš li s tim, posledice bi mogle biti vrlo, vrlo neugodne. Ja tačno znam šta radiš i čime se baviš. A vidi sad šta će biti: osloviš li još ijednu profesoricu ili profesora sa 'ti', kap će preliti čašu - svi će učenici početi oslovljavati profesore sa 'ti', profesori će tada mene, direktoricu, početi oslovljavati sa 'ti', jer virus je to koji se širi progresivno. I na kraju niko nikoga nigde u ovoj našoj prelepoj Srbiji neće oslovljavati s 'Vi'. Razumeš? Šteta će biti neizmerna.
Da ne govorim o tome što imitiraš šepavi hod profesorice Miljković. To je jako, jako nepristojno. Kako bi reagovao kad bih ja, recimo, počela oponašati tvoje neprestano šmrkanje, balavac jedan!?"
"Meni je svejedno. Oponašajte me ako baš hoćete."
"I sad to kažeš, sad! A ja ti samo hoću reći koliko je to opasno. Vi ste svi jako mladi i ne znate stvari. Imitirate jedni druge. Ubrzo ćeš i sam poverovati u svoju imitaciju šepanja, a drugi će početi oponašati tebe i u roku od jedne godine celi će naš narod, jadan, šepati! A uskoro treba da se izgradi Beograd na vodi, pa će da dolaze i turisti - šta će biti ako oni počnu šepati, to onda nije više naša unutrašnja stvar, zar ne?"
"Ma dajte, pa...!"
"Šta da ti dam? Misliš da preterujem? Seti se samo onog tvog markiranja. Počelo je još prošle godine, a danas cela država markira! Čak i nezaposleni beže s radnog mesta kojeg ni nemaju! Čak sam i ja, o Bože mi oprosti, prekjuče otišla ranije s posla, tek tako, ni sama ne znam zašto, ali zapravo znam, znam da je, na nekoj nesvesnoj razini, u pitanju bio tvoj pogubni uticaj.
Shvati, Aleksa, ti si - hteo to ili ne - veoma uticajna osoba. Trebaš biti solidaran sa svojim žrtvama, poštedeti nas lošeg uticaja, jer na ovaj način, ne znam... Ne znam gde idemo i gde će sve to skupa završiti. Razumeš šta želim reći?"
"Dobro direktorice. Pokušat ću biti bolji."
"Vrati se sada na čas i izvini se profesoru."
"Ali kad nisam ništa uradio!"
"Izvini se za sve što je bilo i što će biti."
.
