Kasno je popodne i priroda počinje da tone u ljetni san. Cesta vijuga kroz
zlatne pejzaže okolnih livada i šuma. Vozimo se u plavom kadetu. Idemo
u moj rodni grad. Put se otegao baš.
-Mama, kad ćemo stići?- čuje se nestrpljivi glas mog desetogodišnjeg sina
sa zadnjeg sjedišta.
-Ima jedna prečica,- govorim mužu,- odvaja se od glavnog puta. Ako krenemo
njome stići ćemo znatno brže. Nedavno je puštena u promet.
-Kakav je put?- muž skida pogled sa volana.
-Normalan. Kakav bi bio?!
-Sigurna si?
-Čitala sam da je postavljen asfalt. I otac mi je pričao o tome.
Pažljvo pratimo cestu pred sobom ne bi li opazili skretanje.
-Evo ga, - pokazujem na tablu na kojoj pored strelice uredno piše Gornji Vakuf.
Od glavne ceste se odvaja nešto uža cesta. Krenusmo njome.
U prvih pet minuta kadet je klizio po novom asfaltu. Kroz otvorene prozore
dopirao je ugodni šumski zrak i ispunjavao naša pluća. Ugodno smo ćaskali
uživajući u prizorima prirode kroz koju smo prolazili, dok je sin bio zabavljen
mobitelom.
A onda je odjednom cestu zamijenio prašnjavi makadam pun neravnina.
Kako smo išli dalje put je bivao sve uži, a nevjerovatna količina prašine počela
se dizati i ulaziti u unutrašnjost automobila. Nije mnogo pomoglo ni kad smo
zatvorili prozore. Prašina je pronalazila neki tajni put i zadržavala se u
stražnjem dijelu auta.
Sin je počeo kašljati.
Muž je počeo da se nervira i steže volan.
-Tako mi i treba kad tebe slušam,-počeo je da mrmlja sebi u bradu.
-Ne brini, trebali bi brzo izići na glavni put- trudila sam se da budem uvjerljiva i
smirena. Pokazalo se da nisam bila u pravu. Vožnja se baš otegla. Sad smo
već prolazili kroz šumu. Auto odskače, trese se. Prašina je i dalje odnekud tu.
Poče i da se spušta noć. Tamne sjene postaše sve gušće.
Naprežemo oči da vidimo neki znak pored puta. Ništa.
-Daj mi mobitel. Nazvaću oca da mi objasni gdje smo,- govorim sinu.
-Mama, nema signala.
-Samo još to nam je trebalo, -muž opsova.
Noć se već uveliko spustila. Auto drnda po prašnjavom putu. Prolazimo kroz
sablasnu šumu. Sami smo na cesti. Nijedan automobil da naiđe ni u kojem
smijeru. Sin plače. Pokušavam da ga umirim. Muž je nervozan.
Ja sam uplašena a uz sve to ljuta sam na samu sebe, jer je sve bila moja
ideja.
A onda se odjednom u daljini ukazaše prva svjetla grada. Put je postajao
sve širi, a kadet pod gumama osjeti asfalt i pohita kao strijela. Napokon
odahnusmo. Košmar je završen. Ugledasmo tablu sa dobrodošlicom u grad.
Na ulazu u grad dočeka nas spuštena rampa.
-U gradu je epidemija korone. Grad je zatvoren. Žao nam je, -hladno reče
policajac
-I šta sad?- gledamo u njega.
-Nema vam druge nego nazad,- reče i udalji se od automobila.
RiadaT.
zlatne pejzaže okolnih livada i šuma. Vozimo se u plavom kadetu. Idemo
u moj rodni grad. Put se otegao baš.
-Mama, kad ćemo stići?- čuje se nestrpljivi glas mog desetogodišnjeg sina
sa zadnjeg sjedišta.
-Ima jedna prečica,- govorim mužu,- odvaja se od glavnog puta. Ako krenemo
njome stići ćemo znatno brže. Nedavno je puštena u promet.
-Kakav je put?- muž skida pogled sa volana.
-Normalan. Kakav bi bio?!
-Sigurna si?
-Čitala sam da je postavljen asfalt. I otac mi je pričao o tome.
Pažljvo pratimo cestu pred sobom ne bi li opazili skretanje.
-Evo ga, - pokazujem na tablu na kojoj pored strelice uredno piše Gornji Vakuf.
Od glavne ceste se odvaja nešto uža cesta. Krenusmo njome.
U prvih pet minuta kadet je klizio po novom asfaltu. Kroz otvorene prozore
dopirao je ugodni šumski zrak i ispunjavao naša pluća. Ugodno smo ćaskali
uživajući u prizorima prirode kroz koju smo prolazili, dok je sin bio zabavljen
mobitelom.
A onda je odjednom cestu zamijenio prašnjavi makadam pun neravnina.
Kako smo išli dalje put je bivao sve uži, a nevjerovatna količina prašine počela
se dizati i ulaziti u unutrašnjost automobila. Nije mnogo pomoglo ni kad smo
zatvorili prozore. Prašina je pronalazila neki tajni put i zadržavala se u
stražnjem dijelu auta.
Sin je počeo kašljati.
Muž je počeo da se nervira i steže volan.
-Tako mi i treba kad tebe slušam,-počeo je da mrmlja sebi u bradu.
-Ne brini, trebali bi brzo izići na glavni put- trudila sam se da budem uvjerljiva i
smirena. Pokazalo se da nisam bila u pravu. Vožnja se baš otegla. Sad smo
već prolazili kroz šumu. Auto odskače, trese se. Prašina je i dalje odnekud tu.
Poče i da se spušta noć. Tamne sjene postaše sve gušće.
Naprežemo oči da vidimo neki znak pored puta. Ništa.
-Daj mi mobitel. Nazvaću oca da mi objasni gdje smo,- govorim sinu.
-Mama, nema signala.
-Samo još to nam je trebalo, -muž opsova.
Noć se već uveliko spustila. Auto drnda po prašnjavom putu. Prolazimo kroz
sablasnu šumu. Sami smo na cesti. Nijedan automobil da naiđe ni u kojem
smijeru. Sin plače. Pokušavam da ga umirim. Muž je nervozan.
Ja sam uplašena a uz sve to ljuta sam na samu sebe, jer je sve bila moja
ideja.
A onda se odjednom u daljini ukazaše prva svjetla grada. Put je postajao
sve širi, a kadet pod gumama osjeti asfalt i pohita kao strijela. Napokon
odahnusmo. Košmar je završen. Ugledasmo tablu sa dobrodošlicom u grad.
Na ulazu u grad dočeka nas spuštena rampa.
-U gradu je epidemija korone. Grad je zatvoren. Žao nam je, -hladno reče
policajac
-I šta sad?- gledamo u njega.
-Nema vam druge nego nazad,- reče i udalji se od automobila.
RiadaT.
Poslednja izmena: