Sve je bilo obojeno u belo. Stajao je u prirodi, u dubokoj, jedva prohodnoj šumi na podnužju gore uz koju se trebao popeti. Vrh iznad kojeg se tek naziralo Sunce i neravan i klizav put koji vodi do njega- to je bila jedina perspektiva koja se pružala ispred ovog čoveka. Čitav svet mu se činio jednom velikom ledenom poljanom sa tračkom lepog na ivici horizonta. Sneg, svežina studenog zimskog jutra bila je utisnuta u jednobojni predeo koji je bio toliko nalik na njegov život. I jedino što je davalo i tu boju dosadnoj svakodnevnici bila su mu ta jutra. Jutra koja bi samo jednom mesečno svanula. Jutra kada bi zaboravio i na sutra i na juče. Kada bi voleo trenutak, a ne prošla ili dolazeća dešavanja. To su bili trenuci u kojima je živeo svoj život. Sve ostalo bilo mu je bilo nalik na prosto trajanje, vreme koje bi moralo proteći kako bi se jedan trenutak života nastavio na neki isti takav.
Sve mu je izgledalo tako prolazno, pusto i besmisleno. Samo ta jutra, iako u jednoj boji, od svega su odudarala. Tu nije bilo ljudi, nije bilo briga, nije bilo patnje, strepnje, nadanja, uslovljenosti... Sneg bi ga čekao skoro svakog drugog dana... Ali to nije bio taj sneg. Ovaj nije bio zgažen. Ovim putem niko se još nije kretao sem njega. Bar ne ono jutro. Njegovo jutro. Znao je da je ta staza danas njegova... Samo njegova. Tako je uživao dok je ostavljao korak po korak u tom snegu. Osvrnuo bi se tako često i uzdahnuo gledajući na ono što je ostajalo iza njega. Znao je da sve što čini u životu otprilike ostavlja isti takav trag. Doćiće nova jutra, novi sneg i tragovi će nestati. Ali opet, on je ove tragove voleo više od onih koje je morao da pravi u životu. Ovde je on birao put. Niko mu nije govorio da li treba ići levo ili desno, napred ili nazad. On je sam određivao svoj put. Sunce se polako podizalo iznad vrha. Kao da je bežalo od njega... Ali on nije posustajao. Išao mu je u susret. Znao je da ga nikad neće dostići ali je hteo da istom bude bliži.
Njegovi snovi bili su kao to Sunce. Uvek je tako mnogo želeo, a tako malo mogao da ostvari. Vremenom je shvatio da ih neće nikada ni dostići i prestao da ide za većinom njih. Sunce i vrh- poslednja dva motiva za kojim bi još pošao. I išao je... Slojevi snega bili su jako duboki. Noga je propadala skoro do kolena. Ali on je koračao. Padina je bila sve strmija. Koraci ipak nisu postajali ređi. Čak je osećao kako u njemu uzrasta snaga. Volja, snažna i nepokolebljiva volja je činila da on može ono što ne mogu drugi. Volja je bila ta koja je iz njega potisnula slike svakidašnjeg života. Zaboravio je na nepopijenu čašu votke u svojoj staroj drvenoj kućici, stvari koje je izgubio negde usput, mladost koja je sada već počela da bledi... Koliko su lepi oni trenuci kada ne postoji ništa osim njih samih. I svaki takav trenutak lepši je od onog koji je već prošao.
Vrh je sve bliži... Već se pred njim jasno ukazuju pojedinačne crte tog uzvišenog cilja. Sunce je blizu, blizu je i najlepši od svih snegova. Napolju je tako hladno, a on u sebi ipak oseća neku toplinu. I odjednom... Zadnji korak. Vrh je sada pod nogama. Najzad je on iznad njega. Sunce je već prilično odmaklo. Ali njemu je bilo svejedno. On je mislio da mu je bliži nego većina drugih ljudi u tom trenutku... I srećniji od bilo kog drugog čoveka suočenog sa drugim Zemaljskim dobrima. Kao da je najveći od svih darova postao njegov, iako ih je dobijao ne tako često...
Voleo je prirodu. I sada je mogao svu da je sagleda sa te visine. Činilo mu se da predeo koji se pružao ispred njega čini ceo svet. U tom trenutku je zaborvio da tamo negde na samoj ivici horizonta i nešto dalje od nje protiče njegova dosadna svakodnevnica. Ovaj svet ispred njega je bio mnogo lepši od nje. Zato se on prepustio tom vidiku. Vidiku pobednika. Vidiku čoveka koji je dospeo tuda dokle mnogi nisu. Znao je da je od milijardi ljudi na ovoj planeti jedan od retkih koji može da posmatra ovo. Znao je da u ovom trenutku milioni ljudi slušaju istu pesmu na svojim zvučnicima, ispijaju čašu vode istovetnog sastava ili čitaju istu knjigu. Znao je da se motivi prave prirode tako dosledno ne ponavljaju, i da je ovaj vidik, ovoga dana, ovoga časa, njegov i ničiji više. Osećao je slast pobede nad sobom i nad celim svetom. Osećao je kako priroda teče njegovim venama. To je bio trenutak njegove velike pobede. Pobede nad svim onim što je njegovom životu davalo negativne tonove. Pobede pravog pobednika.
Sve mu je izgledalo tako prolazno, pusto i besmisleno. Samo ta jutra, iako u jednoj boji, od svega su odudarala. Tu nije bilo ljudi, nije bilo briga, nije bilo patnje, strepnje, nadanja, uslovljenosti... Sneg bi ga čekao skoro svakog drugog dana... Ali to nije bio taj sneg. Ovaj nije bio zgažen. Ovim putem niko se još nije kretao sem njega. Bar ne ono jutro. Njegovo jutro. Znao je da je ta staza danas njegova... Samo njegova. Tako je uživao dok je ostavljao korak po korak u tom snegu. Osvrnuo bi se tako često i uzdahnuo gledajući na ono što je ostajalo iza njega. Znao je da sve što čini u životu otprilike ostavlja isti takav trag. Doćiće nova jutra, novi sneg i tragovi će nestati. Ali opet, on je ove tragove voleo više od onih koje je morao da pravi u životu. Ovde je on birao put. Niko mu nije govorio da li treba ići levo ili desno, napred ili nazad. On je sam određivao svoj put. Sunce se polako podizalo iznad vrha. Kao da je bežalo od njega... Ali on nije posustajao. Išao mu je u susret. Znao je da ga nikad neće dostići ali je hteo da istom bude bliži.
Njegovi snovi bili su kao to Sunce. Uvek je tako mnogo želeo, a tako malo mogao da ostvari. Vremenom je shvatio da ih neće nikada ni dostići i prestao da ide za većinom njih. Sunce i vrh- poslednja dva motiva za kojim bi još pošao. I išao je... Slojevi snega bili su jako duboki. Noga je propadala skoro do kolena. Ali on je koračao. Padina je bila sve strmija. Koraci ipak nisu postajali ređi. Čak je osećao kako u njemu uzrasta snaga. Volja, snažna i nepokolebljiva volja je činila da on može ono što ne mogu drugi. Volja je bila ta koja je iz njega potisnula slike svakidašnjeg života. Zaboravio je na nepopijenu čašu votke u svojoj staroj drvenoj kućici, stvari koje je izgubio negde usput, mladost koja je sada već počela da bledi... Koliko su lepi oni trenuci kada ne postoji ništa osim njih samih. I svaki takav trenutak lepši je od onog koji je već prošao.
Vrh je sve bliži... Već se pred njim jasno ukazuju pojedinačne crte tog uzvišenog cilja. Sunce je blizu, blizu je i najlepši od svih snegova. Napolju je tako hladno, a on u sebi ipak oseća neku toplinu. I odjednom... Zadnji korak. Vrh je sada pod nogama. Najzad je on iznad njega. Sunce je već prilično odmaklo. Ali njemu je bilo svejedno. On je mislio da mu je bliži nego većina drugih ljudi u tom trenutku... I srećniji od bilo kog drugog čoveka suočenog sa drugim Zemaljskim dobrima. Kao da je najveći od svih darova postao njegov, iako ih je dobijao ne tako često...
Voleo je prirodu. I sada je mogao svu da je sagleda sa te visine. Činilo mu se da predeo koji se pružao ispred njega čini ceo svet. U tom trenutku je zaborvio da tamo negde na samoj ivici horizonta i nešto dalje od nje protiče njegova dosadna svakodnevnica. Ovaj svet ispred njega je bio mnogo lepši od nje. Zato se on prepustio tom vidiku. Vidiku pobednika. Vidiku čoveka koji je dospeo tuda dokle mnogi nisu. Znao je da je od milijardi ljudi na ovoj planeti jedan od retkih koji može da posmatra ovo. Znao je da u ovom trenutku milioni ljudi slušaju istu pesmu na svojim zvučnicima, ispijaju čašu vode istovetnog sastava ili čitaju istu knjigu. Znao je da se motivi prave prirode tako dosledno ne ponavljaju, i da je ovaj vidik, ovoga dana, ovoga časa, njegov i ničiji više. Osećao je slast pobede nad sobom i nad celim svetom. Osećao je kako priroda teče njegovim venama. To je bio trenutak njegove velike pobede. Pobede nad svim onim što je njegovom životu davalo negativne tonove. Pobede pravog pobednika.
...
.
...e, tu se rasplinem načisto i sve mislim nisam sve rekla...zato me zezaju da pišem poeme...sve se siroti vraćaju na početak da vide otkud su pošli....zaborave i kud su došli 
...ja uvatim pa isečem na tri dela, još malkice nešto kažem i taman mi za dušicu... i tako nastanu tri pesme....posle kažu Ljiljka ko kompjuter hahahaah
