Poezija 21. veka

Sokolica_M

Sokolica_M

Domaćin
Poruka
4.428
Pošto je od početka ovog veka prošlo već dobrih trinaest godina :), odlučila sam da ipak razdvojim u startu poeziju od proze 21. veka.

Možete pisati šta je ono dobro što ste pročitali u ovom veku :D, bilo da je domaće ili strano, naravno - budite oprezni - neka se ova tema ne pretvori u temu o jednom pesniku, nego da se svi potrudimo da bude raznoliko i da se uz imena autora okači tu i tamo neka pesma kako bi se stekao uvid, ali možemo da diskutujemo i o nekim opštim odlikama koje primećujemo kao istaknute ili zajedničke (jer svaka epoha, svaki vek, svaka decenija imaju svoj osobeni puls).
 
Lepa tema,u čijem okviru možemo dosta da kažemo i saznamo.Mada se o Rodnoj ravnopravnosti,puno priča,ime žena književnica ,još uvek je u senci muških velikana od pera.To je razlog,što prvo govorim o književnici Ljiljani Ninković Mrgić.Prvo sam je upoznala kroz njenu poeziju o deci i za decu,a kasnijim sazrevanjem,i njene knjige za odrasle.
LjiljanaSimicMrgicab.jpg

Rodjena u valjevskom kraju,stigla do magistrature na katedri društveno-ekonomskih nauka Pravnog fakulteta. Piše više od dvadeset godina.Objavila je šest zbirki poezije za decu i Knjige za odrasle: "Uhvati se za slamku","Slušam nebo nad Srbijom" i "Ravnoteža sna i jave"
Evo šta je Matija Bećković napisao:"Od Pesme nad pesmama, preko Homera i Šekspira, od Slova ljubve do Santa Marie Della Salute, najveće pesme koje su ikada napisane mogu se ubrojati u ljubavnu poeziju. Pa ipak, čim se uz neku pesmu doda i bliže određenje: ljubavna ili rodoljubiva ili misaona, kao da se time više gubi nego dobija. Pesma, ako je pesma, sve je to istovremeno i uz to još nešto što se ne zna i ne može znati.

Ove reči ne ispisujem slučajno uz rukovet stihova Ravnoteža sna i jave Ljiljane Ninković Mrgić. To su najbolje pesme koje je pesnikinja napisala, pesme nadahnute ljubavlju i posvećene ljubavi. Još jednom se pokazuje da ljubav sve prevashodi i prevazilazi, da ljubav nije samo životvorna nego i pesmotvorna."
Da ilustrujem izneto njenim stihovima:

ZATO ŠTO NE MOGU DA TE DODIRNEM

Mesečina punog meseca
Noćas nema nikakvog smisla

Osećam se kao pokisla
Senica na pustom polju
Kao lađa nasukana na kraj sveta

Tuga nadire u smetovima

Dva dlana kao dva šteneta
Cvile u praznim džepovima
Zato što ne mogu da te dodirnem.

IZGUBLJENO BOGASTVO

Imali smo jedno drugo
A mislili smo kako nemamo dovoljno

Sad više nemamo ništa osim sećanja
Na izgubljeno bogatstvo
 
Pesnikinja koju rado čitam,i često razgovaram citatima njenih stihova je: Eva Zonenberg,rođena je 1967,u Šleskoj..Završila Muzičku akademiju ,Studirala književnost, i završila studije filozofije u Krakovu.Već za prvu zbirku pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl.Kombinuje poeziju sa muzikom.Prevodjena na sve evropske jezike,sa posebnom prisutnošću u Nemačkoj,gde se njeni stihovi nalaze u antologijama i pojedinačnim zbirkama.Objavljene i kod nas njene zbirke ili obimniji izbori iz zbirki.Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005).
Za Evu Zonenberg se piše da je pesnikinja izmedju poezije i filozofije.koja radi kao predavač na školama kreativnog pisanja koja je zbog svoje originalne poezije rado pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana.Voli poeziju našeg književnika:Vaska Pope

37-eva-zonenberg_310x186.jpg


Da ilustrujem jednom pesmom iz njenog opusa:

ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače

Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela
Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti

Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost

Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane
Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi

U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki
Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i
Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser
Svaki put budio si se kao neko drugi

Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka
Bila ona koja je na rukama donosila svetlost
Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmos

Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda
Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih
U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi

Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru
Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao

Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke

Kao da nisi znao
Da ona devojka nema ime
 
Фјодор:
Данас је више оних који пишу поезију него оних који је читају.
Kliknite za proširenje...

Pa dobro, i to stoji. Tako je kod nas.... Ima država gde se zbirke poezije prodaju i čitaju, jer se nema vremena za duže prozne forme.
I ranije su ljudi pisali poeziju, to je prijemčiva forma za izražavanje osećanja, a svi imaju potrebu da ih zapišu.
Sada se čini da postoji ekspanzija poezije samo zato što svako ko piše, ima mogućnost da to i objavi.
Elektronski oblik je svima dostupan, a i štampanje je skoro pa svima dostižno.
Ranije nije to bilo moguće.
 
Jeste, svi pišu ali malo šta od toga valja. A zbirku pesama izdaju samo oni koji imaju dovoljno para da to urade, što automatski dozvoljava uglavnom samo imućnijim da to odrade. A to nije recipročno kvalitetu.

Sa kakvim smećem sam se susretao, sramota. Blank verse je po meni jedan od krivaca, i to većih. Ljudi se oslobodiše okova i zato misle da mogu da rade štagod. Ne kažem da u praznom stihu ne može da se napiše vrhunska pesma ali zato svi mogu da pišu u praznom stihu i to se pretvorilo u jednu opštu farsu, cirkus. Prenatrpanost ne dopušta kvalitetu da ispliva.
 
teissl.jpg

Kristijan Tajsl rođen je 1979., živeo u Gracu i Kiceku u Austriji. Studirao germanistiku i filozofiju. Objavljuje liriku, prozu i kritičke eseje u brojnim časopisima, antologijama, novinama i na radiju.Kod nas objavljena njegova poezija.Zastupljen na:,Kišni alfabet [Smederevska Pesnička Jesen, Međunarodni Festival Poesije, Smederevo Srbija.

NAGAĐANJA
PRE NO ŠTO SE ONEMI

Naši dugi razgovori
otvaraju nam prostorije
uske i široke
čvrsto nas drže
sve dok između nas
nema više nijednog odgovora
da nam uzme dah

Dugi naši razgovori
drže nas budnim
iz dana u dan
iz noći u noć
čak i onda
kada se svaka reč u njima
svaka pojedinačna reč
umori.


 
Uglavnom sam ljubitelj poezije prve polovine 20 veka, bar što se tiče naše književne scene, ali pre par dana u Platou naleteh na knjigu " Pepeo davnih"mlade pesnikinje Ane Magde. Ja, lično sam oduševljen stihovima

Pevaj!

Molim te pevaj, ptico, pred zoru što me slama,
gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi,
mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama,
i kažu da nismo više vredni ko drugi ljudi.

A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja,
nikome nije znana po svetlom nebeskom sudu,
i svi se činimo samo k`o pomahnitala rulja,
što naopačke ganja već osuđenoga Judu.

I nismo više ništa! Ponor je ime stekao,
po natrpanom ljudstvu što stalno u njega pada
u samilosju božjem, a jednom je pesnik rekao
da smo junačkoga roda u ovoj dolini jada.

Pevaj, prognana ptico! Život još mirno teče
u ovom belom gradu gde nas beznađe guta.
I nismo više ljudi. Vekovi slave kleče,
u prašini pred ničim na krvavom temelju puta.
 
Matija Bećković
images


Rođen 29.11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pjesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi“. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če – tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Na terasi

Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
(dok mi lepota oči muti)
zar sve to treba da pregorim?

Al ako bih se zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona
 

Znaš kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?


Zovem se slično odjeku.
Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada,
ne nečeg što se priprema.
Odjek sam svega zajedno.

I Ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.

Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.
I mirnoćnom svoga spolja.


Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša mogućnost da letimo
kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom
poverenja i majstorijom nade.




Znaš kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime, već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim.
I čuvam u tom požaru
način paljenja zvezda.
Otud i takve čarolije u dubini mog oka.


Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: ČEKANJEM TEBE
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top