- Poruka
- 131.089
Dobro veče.
Stigle su tri pesme za koje možete glasati do 23.05. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Pesma br. 1
TAJNA
Postoji jedno veliko Nebo
i jedna velika Zemlja.
Između njih kao žito pod mlinskim kamenom
stisnuto je sijaset malih stvari.
Nošeni kosmičkim plimama i osekama
plutaju prapočetkom velika ostrva.
Galaksije, kao pečurke, niču za njihovim stopalima,
dojene snovima, etrom, zmijskim otrovom i magijom.
Koracima odraženim u ogledalima velova vremena
raspaljuju sunca i proždiru cele svetove,
u krug i u krug,
jedno drugome za repom,
jedno iz drugog glavom.
Ples malih odigrava se vezanih očiju,
nikad u dalekom obruču od sopstvene ose,
oko koje obigravaju vezani uzicama
večnog straha od daljeg smanjivanja
što ih kao odjek iz provalije
progoni nagoveštenom konačnošću.
Šta ne bi dali da mogu da budu veliki?
Dižu ruke nesagledivim visinama
opčinjeni svetlom, mrakom, sjajem i sumrakom,
nemerljivom dubinom Neba,
kažu – to sam ja!
Hode putem bez početka i kraja
od kresta planinskih vrhova do usijanog središta
zadivljeni nemerljivom dužinom Zemlje
kažu - to sam ja!
Između velikog Neba
i velike Zemlje
kao kamičci upali u školjku
poneke male stvari
odgonetaju tajnu o smislu sopstvene malenkosti.
A veliki ćute i ovekovečuju ih sedefom.
Stigle su tri pesme za koje možete glasati do 23.05. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Pesma br. 1
TAJNA
Postoji jedno veliko Nebo
i jedna velika Zemlja.
Između njih kao žito pod mlinskim kamenom
stisnuto je sijaset malih stvari.
Nošeni kosmičkim plimama i osekama
plutaju prapočetkom velika ostrva.
Galaksije, kao pečurke, niču za njihovim stopalima,
dojene snovima, etrom, zmijskim otrovom i magijom.
Koracima odraženim u ogledalima velova vremena
raspaljuju sunca i proždiru cele svetove,
u krug i u krug,
jedno drugome za repom,
jedno iz drugog glavom.
Ples malih odigrava se vezanih očiju,
nikad u dalekom obruču od sopstvene ose,
oko koje obigravaju vezani uzicama
večnog straha od daljeg smanjivanja
što ih kao odjek iz provalije
progoni nagoveštenom konačnošću.
Šta ne bi dali da mogu da budu veliki?
Dižu ruke nesagledivim visinama
opčinjeni svetlom, mrakom, sjajem i sumrakom,
nemerljivom dubinom Neba,
kažu – to sam ja!
Hode putem bez početka i kraja
od kresta planinskih vrhova do usijanog središta
zadivljeni nemerljivom dužinom Zemlje
kažu - to sam ja!
Između velikog Neba
i velike Zemlje
kao kamičci upali u školjku
poneke male stvari
odgonetaju tajnu o smislu sopstvene malenkosti.
A veliki ćute i ovekovečuju ih sedefom.
