НАСЛОВНА »
Апологетика,
БИБЛИОТЕКА
27 дец 2010
Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија
БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ
Владика Николај и антисемитизам
Једна од главних оптужби на рачун Владике Николаја тиче се његове тобожње антисемитске мржње према јеврејском народу. Заиста, у делу насталом у Дахау, „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ (које Свети Николај Жички није објавио за живота, него је то учињено тек 1985. године, у време првог издавања сабраних дела његових), налазе се поједина оштра места усмерена ка критици „ЖИДА“. Реч „Жид“ је црквенословенска и означава припадника религије која се формирала пошто је део јеврејског народа одбио да прими као Месију Господа Исуса Христа, Бога Који је постао Човек. Нико од православних Хришћана никад, међутим, није заборављао да је спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22), и да је Мајка Божија цвет јеврејског народа, а да су свети апостоли и сва прва Црква јеврејског порекла. Николај, као узвишени богослов и христољубац, није ово губио из вида; само је тврдио да се Европа, Бела Демонија, отпавши од Христа, здружила са следбеницима талмудског јудаизма у мржњи према Христу (Који се у Талмуду назива „сином блуднице“ и „лажним пророком“ и Чији се следбеници проклињу).
С тим у вези, потпуно је у праву Владика Амфилохије који је у свом огледу „Богочововјечански етос Владике Николаја“ рекао: „Владика Николај воли свој народ несебичном љубављу. Управо зато што га воли, од својих младих дана изобличава његове мане и пороке. Тачно као библијски Пророци. Ако би мјерили Владику Николаја према његовим горким и опорим ријечима, које је не једном изговорио и записао о свом народу, према ономе чиме га је и како га је изобличавао, могли би га прогласити за највећег србомрсца и антисрбина у српском народу и његовој историји. Но, управо то његово изобличавање зла у српском народу, његових заблуда и застрањења, показује да га је он заиста дубоко волио. Та пророчка димензија његове личности и његове љубави, нарочито у зрелим годинама, кључ је за много шта што је он написао и изговорио, како о своме народу, тако и о Европи и Јеврејима. Нико није толико волио јеврејски изабрани Божији народ, колико су га вољели његови пророци. Онај, међутим, који је иоле упознат са пророчким списима, знаће да нико није толико радикално изобличио тај народ, његове мане и недостатке, нарочито његово богоодступништво, колико су то учинили управо његови пророци. Узмимо на примјер пророке Исаију, Јеремију, или неке друге велике и мале пророке, или рецимо у своје вријеме пророка Илију. Хоћемо ли због тог изобличавања назвати пророке Божије антисемитима, мрзитељима свога рода? Или се овдје ради, као што се и ради, о људима огромне Божије љубави, која кара управо зато што воли? Тако је и Апостол Павле, Јеврејин и јеврејског рода, био спреман да изгуби душу своју и своје спасење, не би ли се спасао његов народ (Рм 9,15). Али је тај исти Апостол Павле називао свој народ ‘псима’ (Флп 3,2), не из мржње према њима, него не би ли га отријезнио и привео Богу и вјечном просвећењу у Христу. Таквог кова био је и Владика Николај. У том пророчком духу треба схватити све оно опоро и горко што он пише о свом српском народу, о Европи, о Израилском народу. /…/ Свјестан огромне одговорности и улоге у историји, позитивне и негативне, оног првог изабраног Божијег народа, свјестан добра које носи али и великих опасности које тај народ својим богоотуђењем проузрокује и доноси како себи тако и цијелом свијету, Владика прибјегава на тренутке у односу на њега употреби пророчког језика, изобличавајући га не мржње ради према њему него ради једне дубље христолике и христовске љубави и бриге за његово избављење и спасење. Тако треба схватити и његове горке и опоре ријечи о Европи као и о свом сопственом народу. У том контексту треба разумијети његову основну концепцију, визију историје Старог и Новог Израиља и свеукупног човјечанства.“
За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Најхауз и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?).[
1] Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу „Синови Србије и Синови Израиља“, изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: „Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља.“
У повици на Николаја због антисемитизма заиста има много лицемерја. Јер, оно што се замера њему, опрашта се другима, истинским мрзитељима Јевреја и чак искреним следбеницима Хитлера, што Николај никад није био. Филип Давид, који Владику Николаја непрестано напада, уме да употреби и другачије речи, пуне разумевања, када су у питању писци који му се, из ових или оних разлога, допадају. Ево шта он каже у свом интервјуу „Вечерњим новостима“: „Писци, као и политичари, у јавним расправама често греше, некад озбиљно и тешко. Присетимо се само из ближе историје књижевности Кнута Хамсуна, Езре Паунда и Селина, који су, подржавајући на јавној политичкој сцени неке од изразито лоших идеологија и идеја, крајње деснице и фашизма, али су у својим делима на убедљив начин негирали своје политичке ставове. И не само то, него су, попут Луја Фердинанда Селина, написали најбоље антиратне романе. Једно је, дакле, директно политичко ангажовање, а нешто сасвим друго књижевни рад“ (Вечерње Новости, 13. јануар 2002).
Шта су говорили Кнут Хамсун, Паунд и Селин, којима Филип Давид прашта? Нобеловац Кнут Хамсун 7. маја 1945, после Хитлеровог самоубиства, каже: „Нисам достојан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру… Он је био ратник, ратник за човечанство, и проповедник Јеванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву реформатора највишег реда, а историјска судбина му је била да је морао деловати у времену непримерене суровости која га је на крајуубила. Овако би сваки Западноевропљанин требало да гледа на Адолфа Хитлера, а ми, његове блиске присталице, приклањамо главе пред његовом смрћу.“ А Езра Паунд? Он је говорио о „јеврејској болести“ која је заразила Хришћанство аскетизмом, презиром према природи, и био је пропагандиста који се оглашавао са Мусолинијевог радија. Француски писац Селин је у „Покољу за џабака“ позивао на погром Јевреја, и говорио: „Да су се мање шепурили по целој планети, да су мање зезали човека, можда не би награисали.“ И још: „Довољно је погледати, мало поближе, ту дивну њушку типичног јеше, па да заувек… Те вечито неискрене очи, да се од њих пребледи… Тај стиснути осмех, те ноздрве које се шире: хијена… Јевреји су ти који поседују све злато овога света… Наша цивилизација је јеврејска – ми смо сви пођевреји“ итд. А за Николаја, који има молитву за јеврејски народ, и који је 1940, почетком рата, писао свом народу у епархији жичкој да се моле за оне који страдају у рату (и за Јевреје, наравно), нема разумевања…
Но, оставимо наше „грађанске писце“ себи и сопственој савести. Објаснимо о чему је код Николаја реч.
Николај је, као светитељ Христов, целокупну стварност мерио и проверавао Христом. Све што удаљава од Христа води у вечну смрт. Свети Николај је знао да само Откривење дато Цркви Божијој јесте спасоносна вера; зато он оштро говори и о другим религијама, којима се Европљани окрећу, бежећи од Христа. Тако и о хиндуизму и „стакленим очима Индије“ у спису „Теодул“: „Очи модерног западњака склапају се од усхићења и запрепашћења пред недостижном и утанчаном уметношћу источних храмова. Дли кад унутра уђе у те храмове, да види садржај њихов и чује намену њихову, он разрогачених очију и отворених уста, ужаснут, окреће леђа и бежи. Један прекрасни храм у Египту посвећен је црноме бику Апису, други некој другој животињи, трећи трећој. У неким храмовима боговски су се неговали волови, у другима крокодили, у трећима буљине. У Индији: у једној пагоди краве су свете животиње, У Другој мајмуни, у трећој змије. И дан данас. /…/ У индијским Ведама налази се следеће страшно учење: ‘Истина и лаж су релативне, и обе су неопходне као саставни део илузије’ (Пранова веда, И 24). Заиста страшно. Демон је дакле равномоћан Богу, Шива разоритељ равноправан са Вишнуом зидатељем! У врховној тријади индијској лаж седи поред истине, и зло царује поред добра. Но и једно и друго, кажу, јесте илузија!“ За Светог Николаја, Индија је земља у којој нема истине, којој, упркос њеном огромном религиозном потенцијалу, демон заповеда. И зато јој Свети Николај поручује: „Крсти се, Индијо, шта чекаш? Не помаже Бог који само заповеда, и грми, а не даје лични пример. Не спасава ни Кришна ни Шива, него спасава Христос, који са очишћењем почиње, и сам даје пример очишћења.“ И за ислам Свети Николај зна да није истинита, ни Богом откривена вера: „Упитајмо муслимане, ко је открио Мухамеду једнога нетројичног Бога, који није ни Отац ни Син ни Дух Свети. Нико, осим он сам тумачећи оба хришћанска Завета, Стари и Нови, на свој начин, самовољан начин, и, како он тврди, ангел Џебриел. А ми не примисмо истину, по речи светога апостола Павла, ни од ангела ни од човека него од самога Бога, који се јавио људима у телу, да им отвори царство небесно и поведе их у то благословено царство.“ Ето, Николај није само „антисемита“, него је и „антихиндуиста“, и „антимуслиман“. А није ни једно ни друго ни треће, него Слуга Христа, Неуједначитеља и Неуједначивог (тако Га сам зове у „Жетвама Господњим“), Бога који је Љубав и Истина. За Светог Николаја није било, нити је могло бити религијског релативизма, тако милог духу нашег доба („Сви путеви воде ка Богу“). Он је волео људе, али је одбацивао лажи и заблуде; за људе и народе се свагда молио, али њихове идоле је рушио свим духовним силама.
Са истом таквом строгошћу и суровошћу љубави Свети Николај је говорио и о свом народу: „Шта чекате, Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе, као што су многи народи већ бачени, или ћете се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога Живога? Хтели ово или оно, Бог ће учинити од вас оно што Он хоће по жељи великих христољубивих предака ваших. То јест бацаће вас у пећ огњену и у потоп и под туђински мач, и у тунел мрака и невиђења, и у бездане безбоштва и злочина, докле год се не освестите и не повратите к Богу и к себи. Зар се не стидите, и зар сте баш сасвим изгубили стид? Пет стотина година Бог вас је бацао у огањ и стављао на Свој наковањ, да би варнице из тебе излетале по целоме свету, и на крају крајева, чим ти је Господ дао ослобођење, које си ти схватио као одуларење, ти си се показао као сирово гвожђе, а не челик. Да ли се стидиш? Да је Бог пола хиљаде година дресирао дивље звери, зар се не би показале боље од тебе?“ („Кроз тамнички прозор“).
Дакле, Свети Николај се пре свега обраћао свом народу, који му је био Богом поверен на духовно старање. С тим у вези, нарочито је показан пример из „Теодула“, у коме Владика говори о еванђељској причи о злим виноградарима, чије основно значење се тиче фарисејске секте међу Јеврејима доба Христовог. Ево шта вели жички Златоуст: „Прича о злим виноградарима односи се углавном на Јевреје, који избише, каменоваше или убише Божије пророке и изасланике, послане од Бога да приме плод од њих као Божијег винограда рукосада. Најзад убише и Сина Божијег Месију. Али је ова прича типична за сваког нехатног хришћанина, који не даје Богу никаква рода од душе своје, него одбацује и презире пророке, апостоле, оце и учитеље, па најзад одбацује и Сина Божијег свога Спаситеља! Због тога бива и он од Бога проклет и одбачен. Да не буде то с нама Србима, брате Теодуле!“
https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/62/?pismo=lat
