MOJA IZUZETNO GENIJALNA I APSOLUTNO FABULOZNA, KRATKA KEMP KOLAŽ PRIĆA
Naglo sam se trgao iz sna. Nešto nije bilo kao obično, a nisam umeo da objasnim šta. Slavko je hrkao u susednoj sobi. Sunce mi je tuklo direkt u oči, krevet beznadežno škripao, a u pozadini je česma sinkopirala u ritmu Žikinog kola. U stanu ispod našeg, ostarela Merlinka pevala je:
„Happy Birthday to you,
Happy Birthday to you,
Happy Birthday Mr. President,
Happy Birthday to you.
Thank's Mr. President
For all the things you've done
The battles you've won
The way you deal with US Steel
And our problems by the ton,
We thank you so much.
Everybody! Happy Birthday!“
Plavokosa je svakog svog novog ljubavnika zvala Džoni. Očigledno je da mladunac nije mogao više da ispunjava želje usahle nimfomanke i da je dolazilo vreme raskida, praćeno naizmeničnim besom, suzama, hektolitrima alkohola i maratonskim žalopojkama.
Pomislih da ću morati da pozovem Rika, ukoliko nije opet otišao u onu „špelunku" u Kazablanci. Rik joj je ostao poslednji prijatelj, valjda zato što nije imao para da plati ništa bolje od one memljive rupčage u podrumu, koju je Merlinka zvala apartmanom za samce. Znači - stanje redovno. Za nekoliko minuta začuće se Slavkovo: „Mirko, pazi metak!“ i moje: „Hvala, Slavko, spasio si mi život!“ Novi dan će moći da počne, uobičajeni dan u životu privatnih istražitelja, honorarnih novinara, lovaca na ucenjene glave i povremenih policijskih doušnika.
Odagnao sam sumnje, objašnjavajući ih povelikom količinom alkohola koju smo Slavko i ja sasuli u sebe. Pitao sam se šta u planu imamo za danas i ništa pametno mi nije padalo na pamet. Pogled mi se zadržao na roze koverti za koju nisam mogao da se prisetim odakle se tu našla. Otvorih, reda radi.
Neko nas je pozivao na žurku povodom prvenca neke Cekane. Niti sam znao ko nas je pozvao, niti ko je ta Cekana, a ni gde se nalazio taj klub. Osim da je, po adresi, sa druge strane Dunava. Na dnu je sitnim slovima pisalo: „BOGAT IZBOR JELA I PIĆA".
Pomislih da nam posao i nije išao najbolje u poslednje vreme. Kao da smo živeli u samostanu, a ne u Gradu sa hiljadu splavova i klubova. Džabe je i sirće slatko, narodnom mudrošću presekoh nedoumicu. Utom, začu se Slavkova artiljerija i još jedan običan dan u našim životima je mogao da počne. Uobičajeno jutro uobičajenog dana počelo je onako kako uobičajenost zapoveda. Srebrni letač se ponovo pijan zakucao u ogradu naše terase i sadržaj njegove torbe za dostavu brze hrane se rasuo, što je Slavku omogućilo da nam obezbedi doručak. Jutros je to bila čuvena u Gradu „Sigmund pica“ fast fuda „Frojd“, gazde Karla Gustava.
Odavno se po Gradu šaputalo da je mlađani Karlo zaljubljen u onog impotentnog matorog jarca. Ko će ga znati… Zaključih sa filozofskim mirom dostojnim Gotame. Dupe je dupe, ali polametarska pica je, ipak, gastro orgazam.
Nekako smo postavili Srebrnog na dasku i, onako krmeljivi, navalili na ždranje, zalivajući ukradenim jogurtom. Nove avanture su nas čekale, ali prvo smo morali u novinsku agenciju kod matorog drndeža.
Čarls je bio glavni urednik, tehnički – naš šef, a faktički – finansijer svih naših gluposti. Samo je trebalo istrpeti salvu njegovih psovki i na tren zaobići njegov beskrajni tvrdičluk kako bi se ogrebali za neku kopejku.
„Postoje gore stvari od samoće, a to ste vas dvojica“, začu se poznati glas, promukao od alkohola i nikotina.
Kod Bukovskog nikada nisi bio načisto – da li će da te bije ili da pije sa tobom.
„Volimo i mi tebe, spasioče naš“, uglas odcvrkutasmo Slavko i ja.
„Dupe moje vi mene volite… Nego sam ja poslednja budala u Gradu koja pije sa vama dvojicom, a još vam i pare dajem.“
Posle pete čaše, počela je tirada.
„Ako hoćete nešto da uradite, idite do kraja. U suprotnom – ne počinjite. Čovek se rodi kao genije, a umre kao idiot. Vas dvojica ste živi primer da možeš da se rodiš i ceo život da odživiš kao idiot. Mogu da se opkladim da ćete i umreti na neki idiotski način, pa ću morati još i da vas ja sahranjujem.“
„Da, šefeeeee, mi samo tebe imamo“, šlihtasmo se uglas.
„Moraš da imaš sreće sa ženama, jer se sa njima uglavnom slučajno upoznaš. Ako skreneš desno, iza ovog ugla, srešćeš tu ženu, ako skreneš levo, srešćeš onu ženu. Ljubav ima formu slučajnosti. Populacija se meša i dvoje ljudi se nekako sretnu. Možeš da kažeš da voliš neku ženu, ali postoji žena koju nikada nećeš sresti i koju možeš da voliš neuporedivo više.“
„Auuuuuu, pa on se opet zaljubio i ima frku kako da otkači prethodnu.“
Kao po komandi, Slavko i ja na eks tresnusmo po dva dupla, čisto preventive radi. Ovo će da potraje, a flaša se prebrzo praznila.
„Ljubav je bajka za budale“, reče Čarls.
Na trenutak pomislih da bi mi ga bilo žao da nije davež koliki jeste. Glava mu je polako padala na sto, na oči se hvatala mrena. Čarls i nije baš dobro podnosio alkohol.
„Ako se dogodi nešto loše, piješ kako bi zaboravio, ako se dogodi nešto lepo, piješ kako bi proslavio, a ako se ništa ne događa, piješ kako bi se nešto događalo“, behu njegove zadnje reči pre nego što će da padne u san.
Lagano se izvukosmo iz kancelarije.
„Maznuo sam mu dve crvene, gde ćemo?“, upita Slavko.
„Pa, kod Cekane, podrazumeva se“, odgovorih mu pijano.
Onako pijan, potpuno sam izgubio pojam o vremenu. Noć se uveliko spuštala na Grad, dnevnu vrevu zamenila je magija noći. Grad je počinjao da živi onaj svoj drugi tajanstveni život pun bluda i nemorala.
Pozvao sam Boška Buhu, mog ratnog druga, sada noćnog taksistu. Jednom kurir, uvek kurir. Uzgred, on je ostao jedini taksista koji je hteo Slavka i mene da primi u vozilo i pri tom da nas ne smara sa plaćanjem. Kao protivuslugu, prenosili smo njegove poruke Merlinki koja mu je bila tiha patnja otkako se doselio u Grad. Bio sam prilično siguran da mu beštija nikada nije dala iz samo njoj znanih razloga. Zanemeo od lošeg viskija koji nam je Čarls podmetnuo, samo sam pružio pozivnicu Bošku.
„Koji ćete vas dvojica tamo?“, prilično zabrinuto me upita.
„Džaba klopa“, odgovorih mu i utonuh u neke svoje misli.
Grad je polako počeo da nestaje, kuće su bivale sve manje i sve udaljenije jedna od druge. Svetlo se gubilo, jedino su svetleli farovi Boškovog taksija. Odjednom, stadosmo.
Boško reče: „Stigli smo.“
„Gde, bre?“, pitah.
Slavko je hrkao, gluv na sve. Moje reči su ostale da vise u vazduhu, Boško je već odmaglio. Postade kukavica. Sami na ledini, usred ničega, začusmo poznatu pesmu:
„Rascvetali яbloni i gruši,
Poplыli tumanы nad rekoй;
Vыhodila na bereg Katюša,
Na vыsokiй bereg, na krutoй.
Vыhodila, pesnю zavodila
Pro stepnogo, sizogo orla,
Pro togo, kotorogo lюbila,
Pro togo, čьi pisьma beregla.“
Samo jedna osoba na svetu je tako grozno pevala tako lepu pesmu. Siđoh niz stepenice, koje kao da su iz oranice utanjale pod zemlju, i tamo sretoh Berkuta. Kobin egzekutor i najbolji prijatelj stajao je pred vratima koje su vodile negde i drao se iz sve snage.
„Đes, ba, Svileni? Šta ćeš ti ovde?“, pozdravi me Rus.
„Tu sam, Ptičurino. Dođoh na cugu.“
„Upadaj, geriljero“, pozva nas.
Slavko, koji se nekako tu stvorio, i ja uđosmo, sad već prilično radoznali. Inače, zaboravio sam da vam kažem da se restoran zvao „Mrtve duše“. Zazvučalo mi je poznato, ali sam samo odmahnuo glavom na tu pomisao. Ne, to nije moguće. Bio sam ubeđen da je par koji je vodio jazbinu poput ove bio odavno pokojni.
„Đavo će ga znati“, promrmljah sebi u bradu.
Uđosmo. Nisam bio siguran da li se nalazimo u ludnici, zatvoru ili u predvorju pakla. Crvena svetla, crni nameštaj i gosti skupljeni s koca i konopca. Skoro sve sam ih poznavao, lično ili sa poternica, i sa većinom sam bio „na metak u čelo“.
Hulk je sedeo sam i pio absint iz flaše. Tačnije – sa flašom, jer je i nju pojeo. Klimnuo mi je glavom u znak raspoznavanja. Ja sam bio jedini koji je sa Zelenim mogao da pije barabar i zato me je poštovao. Hanibal Lektor je jeo nešto, nisam imao želju da vidim ko je to ili šta. Imao sam utisak da je svaki monstrum i psihopata večeras ovde.
„Nije onaj Boško bio lud što je zbrisao“, reče mi Slavko.
„Pazi, pazi, pa ti umeš da govoriš! Kakva je ovo navala inteligencije!“, odvratih mu.
Sad sam bio siguran da su i oni tu. Rodion Rodionovič i Aljona Ivanovna. Zuckalo se, doduše u tajnosti, da njih dvoje nisu baba i unuk, a i da jesu, da je njihov odnos sve, samo ne takav.
„Mirkoooooo, jesi li to ti? I onaj tvoj Zdravko?“, oglasi se gazda, vidno pijan.
Ne stigoh da mu odgovorim, a baba mu ljutito reče da je Slavko, a ne Zdravko, u isto vreme namigujući mom kompanjonu.
„Stoko, zar si i nju?“, prošaputah mu, pazeći da matora ne čuje. Bila je strašno osetljiva na svoj seksualni život i još više osvetoljubiva.
„Šta ćeš ti ovde?“, prosikta matora.
„Pa, dobili smo pozivnicu“, odvratih joj svadljivo.
„Gebels je ovo namerno uradio da me naljuti“, zaključi matora veštica, „zvala sam samo Slavka.“
„Ubiću je jednog dana“, reče Raskoljnjikov.
Gebels im je, inače, bio sve: potrčko, povremeni konobar, privremeni kuvar i lični babuskerin batler. Mrzeo je Rodiona, a babe se plašio.
Sto je bio prepun kavijara, sušene ribe i, naravno, „percovke“.
„Ko je Cekana?“, zapitah.
„Društveno-koristan rad i vraćanje starih dugova“, kratko mi odgovoriše oboje u glas.
Dok sam smišljao šta da im pametno kažem, upalila su se svetla nad improvizovanom pozornicom i na scenu izađe ona. U jednom trenutku se sve promenilo. Ionako slabo svetlo, u momentu je zatreperilo i zgasnulo. Ostala je da gori jedino slabašna crvena sijalica, otkrivajući minijaturni podijum, smešten tik uz vrata kuhinje. Žamor je zamenio iznenađenje, iznenađenje je ustupilo mesto navali adrenalina. Tiha muzika kao da je dolazila iz ništavila. Poznata pesma u isto vreme je palila misli i mutila razum.
„Sve će to,
o, mila moja,
prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.
I dvije će pokisle ptice
sa tvoga oka prhnuti na jug.
Nijedna suza, nimalo volje,
nijedna slutnja ni glas.
A moglo je bolje...
Reći ćeš: „Malo je tužno“,
a on je bio kopile i jad.
I staćemo goli i sami
pred ovo ledeno nebo i mrak.
Miriše pelin, pusto polje,
procvale ruže i med.
A moglo je bolje...
Gdje? Pokaži mi!
Gdje? Kad tužne sudba ne voli.
I čime od svijeta da se branis
kao ruža sa dva smiješna trna ili snom?
Uzalud... Uzalud...
Sve je protiv nas.“
Prvo sam čuo reči i, onako zanesen, tek na kraju shvatio da ih peva najlepša žena koju sam ikada video.
A bio sam siguran da sam je negde i nekada znao. Možda u nekom od prošlih života? Nisam imao vremena da razmišljam. Crna haljina, kratka kosa i zamamno telo izazivali su talase strasti. Želeo sam je odmah i ovde, više nego što sam ikada poželeo bilo koju ženu.
Bio sam spreman da zapalim ceo svet zbog nje. Negde u potiljku, zadnji delići razuma govorili su mi da se okrenem i da pobegnem glavom bez obzira.
Da... Zaboravio sam... Kada je prošla pored mene, mirisala je na ružu. Ne onako jako, ali zamamno, lepršavo, a mistično. Kao pupoljak i ruža u punom cvatu, u isto vreme.
Nizala je pesmu za pesmom, svaka je bila bolja od prethodne. Bilo je nešto u njima. Deo magije sačinjen od sećanja, erotike, davno ispijenog alkohola koji je tek sada počinjao da deluje. Kao da peva moj „Uspomenar“ na neki drugi, samo njoj poznat način. Izgubio sam pojam o vremenu. Negde na pola ispijene flaše „percovke“, primetio sam da nisam sam za šankom.
Raspućin je sa strane nezainteresovano brisao čaše. Bila je to gluma. Bradonja je znao sve o svakom, a pričao je samo kad je to hteo, po nekim svojim uvrnutim pravilima. Nikada nisam mogao da ukapiram kad govori istinu, a kada iz njega izbija mašta, ogromna kao tajga iz koje dolazi.
„Dobar jutar“, začu se tik uz mene.
Bila je to interna šala dok sam u Nuvionu kod gazda Renea čekao da ga prebacim u „majčicu Rusiju“. Obojica smo radili za Službu. Ja za jednu, a on za dve. Oduvek je bio megaloman.
Nisam morao da se okrećem. Bio je to stari prijatelj. Ne bi me iznenadilo da je odavno mrtav. Kim Filbi, crveni Englez i boljševik džentlmen. Čovek sa više neprijatelja nego prijatelja, težak i nadobudan, ali najbolji operativac kog sam znao.
„Kude si, more, Adrijane? Koje tražiš ovde?“, znao sam da ga to ime strašno nervira.
Podsećalo ga je na tatu koji je pod stare dane postao šeik Abdulah. Sigmund mu je rekao da sanja incestuozne snove, porno sadržaje sa tatom u glavnoj ulozi. Jedva sam ga sprečio da ga ne ubije. Mislim da je Frojd bio zaljubljen u njega, a ni ovaj nije bio ravnodušan. Fabulozni trougao – Kim, Sigmund i Gustav Jung. Sreća te sam ga brzo isporučio Rujama, inače bi psihijatrija ostala bez genija, a Grad bez najbolje pice u ovom delu svemira. Čekao sam da on progovori.
„Ja sam Cekanin agent i menadžer. ******, od nečeg mora da se živi. Imam petoro dece, a ovi novi Rusi nisu baš darežljivi i ne mare za stare zasluge“, malo postiđen se oglasi Kim.
Još bi nas dvojica torokali, ali je ka nama dolazila Cekana i ja sam se zaledio, a to mi se nije desilo još od obdaništa kada me je Mara odvukla iza zgrade i predložila mi da zajedno piškimo u pesku.
Cekana je čekala da je Kim predstavi meni, a ja taman da zaustim svoje ime, koga sam jedva uspeo da se setim, kad čujem: „Zdravo, Mirko“, izgovoreno glasom koji je bio lepši od glasa Šeron Stoun.
Promucao sam nešto, a nemam pojma šta. Tačnije, nemam pojma šta sam ja njoj uspevao da kažem, a ne znam ni šta je to veče prelazilo preko njenih usana.
U jednom momentu, Kim je najavio polazak. Poželeo sam da ga ubijem, skuvam i poslužim Hanibalu koji je, uzgred, gunđao i preganjao se sa konobarima, negodujući na kvalitet hrane i obećavajući da će ih on naredne nedelje poslužiti u klubu. Mislim da kelneri nisu baš najbolje shvatili o kakvom je posluženju reč.
U prolazu, Cekana mi je u šaku gurnula neki papir i iza Kimovih leđa rukama pokazivala da se čujemo. Lud od sreće, zaboravio sam i na Slavka i na prevoz koji nismo imali.
Vratih se u kafić. Umorni personal je okretao stolice. Aljona i Raskoljnjikov su izgleda izgladili odnose više puta. A ona stoka Slavko i Hulk su zagrljeni hrkali. Slavka sam jedva probudio, Hulka nisam smeo ni da pokušam. Zeleni ima nezgodnu narav kad ga budite.
Izašli smo napolje. Hladni vazduh me je odjednom otreznio. Nalazili smo se u nekoj nedođiji na kraju sveta. Do Grada je trebalo tri dana jahanja, a mi konje, osim nas dvojice, imali nismo.
„Jbg, kad sam smotan...“, pade mi na pamet da nisam imao pojma odakle mene Cekana zna.
I taman da se setim, Srebrni letač me prekide: „Upadajte, ima mesta za obojicu.“
Usput mi je neuverljivo objasnio da je išao u neko selo da nabavlja namirnice za restoran.
„Laže, garant je bio u švaleraciji, ali se poklonjenom prevozu u dasku ne gleda“, glasno izgovorih ono što pomislih.
Istovario nas je, onako nikakve, tačno ispred naše zgrade. Ja sam otrčao da se bacim u krevet, a Slavko da u naturi isplati našu stanarinu Merlinki. Ludog Bosanca neće biti do sutra popodne, pomislih lagano tonući u san sa mnogim neodgovorenim pitanjima i njenim imenom na usnama. Cekana... Znao sam da moram da je ponovo vidim, svestan toga da je to nešto najgluplje što može da mi se desi.
Neće se nastaviti.