Um, nismo koristili fantomke. To je malo filmski. Čak ni Hatsumi sensei, ja ga nikad nisam video da je nosao. Mada, sada gledam neke fotke, i izgleda da jeste, rekao bih, teatra radi. Debeli burgeri prekookeanski, vole svog Dudikofa. Dojo je, ipak, i biznis.
Kao starkelja, samo nosa najosnovnije stvari od zaštitne opreme, neophodne za trening. U svakom snimku u kome sam ga gledao. A i mi smo.
Onda, verižnjača, ne. Jer. Dobro je za tradicionalni trening zbog težine, rekao bih, i zbog održavanja tradicije, ali i prakse jer se udarci i kretnja vežbaju i van oklopa, da budu cakum i za borbu pod opremom karakterističnom za dostupnu opremu nindži iz tog perioda. Ali. Ko će bre to da prvo naruči iz Japana, pa onda da navlači svaki trening. Naš sensei je imao funkcionalan oklop, čini mi se. Demonstrirao je par puta. Verižnjaču nisam video. Ne znam ni koliko je pametno kotrljati se sa njom o sebi, a borba na podu, zemlji, zauzima vrlo važno mesto u sesijama treninga. Tj, borba sa podom. Brzo se dići, dočekati, okrenuti ka protivniku, lemnuti ga odozdo, odozgo, itd.
Nosi se još uvek ovaj kimono. Vrlo je zgodan.
Luk sam probao van obuke, drugom prilikom. Nisam zatezao strele punjene barutom.
Šurikene sam bacao, još se koriste. Dobri su za vežbe koordinacije, balansa i preciznosti. Osim toga, uvek se može desiti da dodješ u situaciju da nešto zafrljačiš na nekoga. Nećeš obavezno koristiti iste pokrete, ali ruka se brzo da prevesti na drugačiju težinu i balans predmeta u njoj. Ako je trenirana.
Kusarigamu nisam, no, video sam demonstraciju, kusarifundo jesam. I vežbali smo par puta njime. Imam jedan primerak ovog oružja, koje je praktično lanac sa dva tega o svakom kraju. Vrlo upotrebljiva stvarčica. Ali na kvarno radi bolje.
Katana, naravno. To je jedan od osnovnih aspekata obuke. Baratanje mačem. Doduše, mi smo uglavnom mahali drvenom katanom - bokenom.
Caltrope nismo bacali, niti smo koristili kandže, ali sam prisustvovao demonstraciji korišćenja istih. U principu, što kandže mogu uraditi, možete i golim rukama.
Um, nismo bacali dimne bombe. Trenirali smo u sali jedne škole, i nismo planirali da je slučajno zapalimo. Ovaj, ni namerno.
Usput, veliki deo obuke se vrteo oko korišćenja motki, boa, hanboa. Bodeža. I borbe golim rukama. Jer to je i najjeftinija, i najčestija opcija i okolnost.
Nindžicu škola ima više podškola, svaka se bavi odredjenim majstorstvom borbe, taktike, oružja ili prevare. A mi smo lokalno bili malo kraći sa novcem. Ipak, kada se setim tih dana, svakako sam zadovoljan postignutim. Veštinu sam mogao da prevedem na mnogo drugih polja. I kao što već rekoh, sačuvala mi je glavu. Nije malo.
No tim prilikama nisam bio naoružan, svakako ne ovako dobro, kao ovaj lik sa tvoje slike. Pa zamisli da me vidi neki murkan po ulici, šetam se sa kuglama o lancima i bodežima. Ne trebaš računati da ćeš biti pod oružjem ako se desi da upadneš u borbu. Koristiš ono što imaš. U tome je veština ova svakako sjajna.
