Početak slobode

Eckhart Tolle: „Početak slobode je spoznaja da ti nisi mislilac.“

- Tvrdjenje nije ispravno iako ima zrnce istine. Proizilazi iz nepravilnog interpretiranja strukture svesti i funkcije različitih elemenata u njoj. Ego-biće u umu (svesnom nivou) je emanacija višeg nadsvesnog Sopstva. Sopstvo jeste naša suština, ali ga mi nikada ne možemo znati. Ono uvek ostaje viši konstruktivni potencijal.

Pored svesne i nadsvesne sfere, u svesti se nalaze i podsvesni nagoni (Frojd ih je nazvao id) koji predstavljaju suprotnost nadsvesnom. Upravo je ta suprotnost (kao i objektivni/spoljašnji svet) ono što stvara aktivnost ili omogućava egu da misli, bude svesno sebe, stiče iskustva, uči, da se razvija i donosi odluke o svom ponašanju i aktivnostima. Da nije tako ili da mi nismo ti koji misle ne bi snosili odgovornost za svoje postupke i dela.

Sopstvo se nikada ne materijalizuje. Iskustvom bliske smti se potvdruje da se ego-biće (ono što znamo kao sebe ovde) završetkom zemaljske egzistencije odvaja od tela i vraća Sopstvu u duhovnom svetu. Prema tome, mi smo uvek ti koji mislimo. Mišljenje može biti funkcionalno i disfunkcionalno. Zavisi iz koga izvora potiče. Ako nagoni, emocije i osećanja proizilaze i podsvesnog (Telesne svesti) i ako se ego identifikuje njima nema svesnu celovitost, već čini nepromišljenje, nerazumne i destruktivne stvari.

Ako sledi empatiju i savest konektuje se Sopstvom. Time misli proizilaze iz unutrašnjeg potencijala mudrosti, pa se postiže ispravno razumevanje. Dobija se uvid u niže nagone, zablude, greške i raskrinkavaju zamaskirani, sebični interesi. Shvati se situacija i okolnosti i ono što treba činiti u skladu s moralnim principima.

Kada se ništa ne može uraditi prihvati se. Ne posmatra se tragično jer se zna da svako iskustvo nečem uči, da je potrebno iz nekog razloga (karma/sudbina), da će proći i da "ovde i sada" nije sve, već samo jedna od faza u procesu bekonačne cirkulacije života.

Početak slobode je spoznaja da možemo imati kontrolu nad mišljenjem; možemo zaustaviti disfunkcionalno i inicirati funkcionalno kojim se unosi više smisla, svesnosti, kreativnosti, radosti, živosti i entuzijazma u svakodnevne aktivnosti i medjusobne odnose, ukoliko nije u pitanju neurološki poremećaj. U tom slučaju je dobro potražiti stručnu pomoć.

 

[Black_star]

Da li je onaj ko je zaista slobodan dužan drugome da predstavi slobodu i da li je to u tom slučaju vodi ka gubitku iste?...
Napomena: reč je samo o predstavljanju, dakle, oslikavanju...

 

[sofija06]

Da li je onaj ko je zaista slobodan dužan drugome da predstavi slobodu i da li je to u tom slučaju vodi ka gubitku iste?...
Napomena: reč je samo o predstavljanju, dakle, oslikavanju...

Ne razumem šta pitaš. Da li možeš više obrazložiti pitanje i biti jasniji i konretniji?

 

[Black_star]

Ne razumem šta pitaš. Da li možeš više obrazložiti pitanje i biti jasniji i konretniji?

Postoje razni nivoi razmišljanja i promišljanja. Neki su naizgled kontradiktorni, neki i nisu... ali mislim da E.Tol misli da ponekad treba odahnuti od njih, jer praviti skele, uslovno rečeno, od istih zadatak je možda jedino umetnicima, kako ja to vidim i kako mi se čini, a kod običnih ljudi, u ektremu u tome, zaista se završi sa pomenutim lekovima... Nešto slično je izrekao profesor Vladeta Jerotić, parafraziram, "lepo je kad čovek sačini strukturu i fantazira, to zovemo kreativnošću, ali kad već počne da veruje da je to jedina moguća stvarnost, onda je to već posao za nas..."(misleći na psihijatrijsku službu)

Negde tu i orbitira pitanje slobode, barem što se tiče psihološkog zdravlja, aksiološke, pa i epistemološke čistine... Pitanje koje sam ti postavio sadrži maleni paradoks u sebi, laički se može predstaviti kao: "da li smo svesni tuđe nesvesti?"...Ako da, da li nas to obavezuje da se petljamo u tuđu nesvest, što bi nam ukinulo slobodan izbor i načinilo nas robom "superego" imperativa ili, pak, tuđu nesvest zapravo prihvatamo kao epistemološku činjenicu unutar koje još postoji sloboda kako ćemo to obraditi i tome pristupiti izvan imperativa koji nije intrinsičan?... Tu bi, dakle, jedini problem bio preispoljavanje umesto emanacije. Nije ni čudo da gomila stvari vezanih za zbrku između ta dva žuri da se naziva "zbiljskom" emancipacijom, šta god, opet, i to bivalo...

 

[sofija06]

Postoje razni nivoi razmišljanja i promišljanja. Neki su naizgled kontradiktorni, neki i nisu... ali mislim da E.Tol misli da ponekad treba odahnuti od njih, jer praviti skele, uslovno rečeno, od istih zadatak je možda jedino umetnicima, kako ja to vidim i kako mi se čini, a kod običnih ljudi, u ektremu u tome, zaista se završi sa pomenutim lekovima... Nešto slično je izrekao profesor Vladeta Jerotić, parafraziram, "lepo je kad čovek sačini strukturu i fantazira, to zovemo kreativnošću, ali kad već počne da veruje da je to jedina moguća stvarnost, onda je to već posao za nas..."(misleći na psihijatrijsku službu)

Negde tu i orbitira pitanje slobode, barem što se tiče psihološkog zdravlja, aksiološke, pa i epistemološke čistine... Pitanje koje sam ti postavio sadrži maleni paradoks u sebi, laički se može predstaviti kao: "da li smo svesni tuđe nesvesti?"...Ako da, da li nas to obavezuje da se petljamo u tuđu nesvest, što bi nam ukinulo slobodan izbor i načinilo nas robom "superego" imperativa ili, pak, tuđu nesvest zapravo prihvatamo kao epistemološku činjenicu unutar koje još postoji sloboda kako ćemo to obraditi i tome pristupiti izvan imperativa koji nije intrinsičan?... Tu bi, dakle, jedini problem bio preispoljavanje umesto emanacije. Nije ni čudo da gomila stvari vezanih za zbrku između ta dva žuri da se naziva "zbiljskom" emancipacijom, šta god, opet, i to bivalo...

E.Tol smatra da mi ne mislimo jer smo iza uma. Misli se same pojavljuju i nemaju vezu s nama. Trebamo ih samo nadgledati i posmatrati, a ne razmišljati. Onoga momenta kada se počne misliti izadje se iz stanja pune svesnosti i poistoveti egom i umom. On ne pravi razliku izmedju produktivnog i neproduktivnog mišljenja. Za njega je svako mišljenje izlazak iz svesnosti ili razumevanja.

Pri tome zapostavlja činjenicu da su njegove knjige, kao i mnogobrojni govori produkt njegovih misli i shvatanja. Mi ne možemo ništa znati niti medjusobno komunicirati bez uma. Hitlerov ministar propagande Gebels je koristio metod ponavljanja. Znao je da stalna prisutnost i ponavljanje jedne ideje, ma koliko besmislena, postaje istina. To se i potvrdilo neurološkim istraživanjima. Ustanovilo se da dovodi do formiranja snažnih neuronskih veza. Otuda i fenomen Confirmation bias, kao i objašnjenje zašto se neki, inače, inteligenti ljudi pridruže kultu/sekti i veruju kojekakve gluposti protivne zdravom razumu i logici.

Važno je preispitivati unutrašnji dijalog ili ono što sami sebi automatski, neopaženo govorimo i što smo prihvatili kao istinu, mada je pogrešno. Dekart je dao primer s jabukama. Treba ih povremeno pregledati i razlučiti zdrave od trulih. Dosta ljudi je podložno sugestiji. Dovoljno je nešto predstaviti kao mišljenje afirmisane ličnosti i to se odmah prihvati kao tačno. Zato je postavljanje pitanja i kritičko mišljenje kao i razmatranje različitih, protivrečnih uvida veoma korisno. Opasno je slušati samo jednu perspektivu. Naročito preko videa, jer intonacija glasa sa veštim, elokventnim izlaganjem može imati hipnotički efekt, učvrstiti se u podvesno i prisvojiti kao vlastita.

Duhovno budjenje je pogodna ideja i prilika za zaradu. Danas se, više nego ikada, manipuliše s ljudima. U tu svrhu se uspešno koriste razne psihološke metode. Vladajući sistem ima više koristi od pasivnih ljudi koji ne misle nego onih koji razmišljaju. Ponekad popularnost i prezentacija nekih učenja nije slučajna. Karl Marks je pronicljivo zapazio: "Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila."

Niko nikoga ne može probuditi. To svaki čovek postiže sam za sebe vlastitim zalaganjem. Pre svega, poštenim delovanjem i časnim životom. Bez toga je zavaravanje. Štetno je svoje mišljenje zamenjivati tudjim ili ga bezrezervno prihvatati. Ono je korisno kada aktivira unutrašnji potencijal i podstakne na dublje razmišljanje. Samo se umišljen čovek izdiže iznad drugih i smatra da je u potpunosti osvešćen i da ima moć da svojim rečima i prisustvom osvešćuje sve kojima dolazi u kontakt i time spašava planetu. Ponekad se to koristi i za pridobijanje i okupljanje što više ljudi.

Nije uzrok svake disfunkcionalnosti psihološki nego može biti organske prirode. U tom slučaju je psihijatar najbolja opcija. Mozak i um imaju tempo rada tako da je potreban balans i momenti opuštanja bez razmišljanja. Ali, ne treba preterati jer i nedovoljna mentalna stimulacija, takodje, može biti štetna. Pogotovo za starije.