OVAJ BLOG NE MORATE CITATI -BICE OVO DUG TEKST
Ovde cu opisati i ostaviti deo svoje duse, onoliko koliko to bude moguce. Iza ove lepe cvetne devojke stojim ja, jedna ranjena dusa, ranjena ali se bori. Ime Tijara sam sebi dala po svojoj divnoj kuci, svojoj prepamtnoj, dobroj, divnoj, Tijara je koker crno braon boje, kupili smo je najstarijoj cerki.Sebi sam dala kucece ime,po njenoj vrednosti, i iz postovanja. Njoj su dali ime Tijara jer je bila prava dijadema...Ovde sam potpuno ista kao i u realnom zivotu. Moja borba traje vec 13. godina, i ja ne odustajem, ako procitate znacete i zasto, i odakle mi snaga i volja, mada se cesto i ja to zapitam, ali samo se zapitam i idem dalje...
Pocetak kraja....
Te davne 1992. Godine u februaru, kada sam saznala da cu po drugi put postati mama, nije bilo sretnije osobe na svetu od mene. Nakon dugih 11. Godina lecenja I borbe, nista mi nije bilo tesko, ni to sto cu svih 9.meseci lezati u bolnici da bih odrzavala trudnocu, ama bas nista. Cerkica Natasa koja je tada imala 11 godina ostala je sa tatom da brine o njoj. Cinilo mi se kao da mi se sami Bog osmehuje kada sam 21.10. na svoj rodjendan krenula u porodiliste, raspolozena,puna srece iI elana. Stefan je rodjen 22.10 zdrava I divna beba, a ja sam onako sva sretna suprugu rekla da ce ubuduce slaviti dva dana za redom, na sta se on nasmejao I rekao „ma ceo zivot cemo slaviti ljubavi“.
Te reci se ne zaboravljaju, taj pogled. A on, moj mali zlatni decko satima nije hteo da otvori okice, onako ridj,majusan, ma nisam ga se mogla nagledati. Pipkala sam mu nosic, golicala ga, a on bi se nasmesio samo krajickom usana, oh koliko sam volela taj njegovo osmeh. Prosle su dve divne godine, pune smeha i radosti, kada sam saznala da cu po treci put postati mama. Niko nije bio sretniji od nas. 1994.godine rodila se Maja.
Stefan joj je dao ime,kakva je to bratska i sestrinska ljubav bila.Kada su malo poodrasli, Stefan je Maju svemu ucio, i da crta,da recituje...kuca je odzvanjala decijim glasicima i smehom.A nas dvoje...moj suprug i ja smo uzivali.
Te 1997. Godine, secam se, 21.10.bio je utorak,/punila sam 36.godina/ radni dan. Izlazim sa posla i prilazim kapiji, a moj mali plavi decacic mi trci u susret sa punim rukama i vice na sav glas „ Mamaaaaa sretan ti rodjendaaan“ bacio mi se u narucje, a za njim trci i malena Maja,/imala je tada ttri godine/. Poklonio mi je parfem Naf-naf...koji jos cuvam...Onako zarumenjen seretski mi je rekao- Nije to sve, jos smo ti nesto kupili, samo ce ti to dati tata u kolima, nego znas mama da je SUTRA isto NEKOME rodjendan...i opet seretski osmescic...oh...puci ce mi srce dok ovo pisem.
Tog oktobra mu je bila zakazana operacija krajnika u Institutu za majku i dete. 27.10. To vece tog 21.10 sam mu napravila najlepsu tortu na svetu. Ako se neko seca one akcije Naj torte,koje su se pravile i nosile u domove deci bez roditelja, od prve akcije sam ucestvavala u tome. Za tu decicu sam napravila tortu u obliku slona- Damba, takvu je i Stefan zazeleo za sebe. Napravila sam mu je, bila je ogromna torta, prelepa,mislim da takvu vise nikada necu napraviti.Suprug je morao da mi od panela pravi postolje. Zasto pisem o torti, pisem, jer je Stefan bio tada veseo. Igrao se sa drugarima u svojoj sobi, i svaki cas bi dosao do mene da vidi kakva je. Dotrcao bi, pogledao je sav ushicen, ali da bi me malo zacikavao govorio je. Mamice pa to nije slon, to mi lici na zirafu! Otrcao bi sav sretan i grohotom mi se smejao zbog mog kobajagi ljutitog pogleda.
Da se meni nisu desile neke stvari, mozda i ne bih poverovala u nesto sto nije objasnjivo. Sutradan 22.10 smo slavili rodjendan, koji je protekao u Sali i smehu. Izneli smo tortu, deca su se skupila sa razrogacenim ocima. Morali smo svi da je nosimo, vristali su, cikali od srece, u jednom momentu sam Natasi rekla da nas slika. Stavili smo nov film u aparat /tada nije bilo digitalnih/ i samo sto je skljocnula, film je krenuo sam da se premotava, kao da je kraj filma-rezultat –film je neupotrebljiv. Imali smo jos jedan film, koji je moj suprug stavio, misleci da je Natasa nesto pokvarila, opet smo se svi namestili...i ...film se opet sam premotao...bio je osvetljen. Sve mi je to bilo cudno, bilo je kasno da idemo da kupujemo nov film, ma neka slikacemo se neki drugi put!.... Da sam znala da drugog puta vise nikada nece biti...
Osvanuo je i taj 27.10 ponedeljak, Stefana vodimo u bolnicu, tog dana mu uzimaju analize, a operacija je sutradan. U medjuvremenu sam Stefanu obecala da cu mu kupiti robota koji sam ide, /ta igracka se tada prvi put pojavila/ zato sto je hrabar, sto se nece plasiti, sto je on mamin veliki decko. Tog jutra u kolima se naslonio na mene, obgrlio me je rucicama oko struka i na svakih par minuta pitao- Jesmo li stigli...Nismo mili, jos malo. Kada smo bili blizu Instituta, podigao se i rekao nam. Ja necu da idem!
Da sam samo pretpostavljala, da sam samo znala sta ga ceka, sta nas ceka...
Dok smo cekali kupila sam mu strip Park iz doba jure...i taj strip cuvam...samo...
Ovde cu opisati i ostaviti deo svoje duse, onoliko koliko to bude moguce. Iza ove lepe cvetne devojke stojim ja, jedna ranjena dusa, ranjena ali se bori. Ime Tijara sam sebi dala po svojoj divnoj kuci, svojoj prepamtnoj, dobroj, divnoj, Tijara je koker crno braon boje, kupili smo je najstarijoj cerki.Sebi sam dala kucece ime,po njenoj vrednosti, i iz postovanja. Njoj su dali ime Tijara jer je bila prava dijadema...Ovde sam potpuno ista kao i u realnom zivotu. Moja borba traje vec 13. godina, i ja ne odustajem, ako procitate znacete i zasto, i odakle mi snaga i volja, mada se cesto i ja to zapitam, ali samo se zapitam i idem dalje...
Pocetak kraja....
Te davne 1992. Godine u februaru, kada sam saznala da cu po drugi put postati mama, nije bilo sretnije osobe na svetu od mene. Nakon dugih 11. Godina lecenja I borbe, nista mi nije bilo tesko, ni to sto cu svih 9.meseci lezati u bolnici da bih odrzavala trudnocu, ama bas nista. Cerkica Natasa koja je tada imala 11 godina ostala je sa tatom da brine o njoj. Cinilo mi se kao da mi se sami Bog osmehuje kada sam 21.10. na svoj rodjendan krenula u porodiliste, raspolozena,puna srece iI elana. Stefan je rodjen 22.10 zdrava I divna beba, a ja sam onako sva sretna suprugu rekla da ce ubuduce slaviti dva dana za redom, na sta se on nasmejao I rekao „ma ceo zivot cemo slaviti ljubavi“.
Te reci se ne zaboravljaju, taj pogled. A on, moj mali zlatni decko satima nije hteo da otvori okice, onako ridj,majusan, ma nisam ga se mogla nagledati. Pipkala sam mu nosic, golicala ga, a on bi se nasmesio samo krajickom usana, oh koliko sam volela taj njegovo osmeh. Prosle su dve divne godine, pune smeha i radosti, kada sam saznala da cu po treci put postati mama. Niko nije bio sretniji od nas. 1994.godine rodila se Maja.
Stefan joj je dao ime,kakva je to bratska i sestrinska ljubav bila.Kada su malo poodrasli, Stefan je Maju svemu ucio, i da crta,da recituje...kuca je odzvanjala decijim glasicima i smehom.A nas dvoje...moj suprug i ja smo uzivali.
Te 1997. Godine, secam se, 21.10.bio je utorak,/punila sam 36.godina/ radni dan. Izlazim sa posla i prilazim kapiji, a moj mali plavi decacic mi trci u susret sa punim rukama i vice na sav glas „ Mamaaaaa sretan ti rodjendaaan“ bacio mi se u narucje, a za njim trci i malena Maja,/imala je tada ttri godine/. Poklonio mi je parfem Naf-naf...koji jos cuvam...Onako zarumenjen seretski mi je rekao- Nije to sve, jos smo ti nesto kupili, samo ce ti to dati tata u kolima, nego znas mama da je SUTRA isto NEKOME rodjendan...i opet seretski osmescic...oh...puci ce mi srce dok ovo pisem.
Tog oktobra mu je bila zakazana operacija krajnika u Institutu za majku i dete. 27.10. To vece tog 21.10 sam mu napravila najlepsu tortu na svetu. Ako se neko seca one akcije Naj torte,koje su se pravile i nosile u domove deci bez roditelja, od prve akcije sam ucestvavala u tome. Za tu decicu sam napravila tortu u obliku slona- Damba, takvu je i Stefan zazeleo za sebe. Napravila sam mu je, bila je ogromna torta, prelepa,mislim da takvu vise nikada necu napraviti.Suprug je morao da mi od panela pravi postolje. Zasto pisem o torti, pisem, jer je Stefan bio tada veseo. Igrao se sa drugarima u svojoj sobi, i svaki cas bi dosao do mene da vidi kakva je. Dotrcao bi, pogledao je sav ushicen, ali da bi me malo zacikavao govorio je. Mamice pa to nije slon, to mi lici na zirafu! Otrcao bi sav sretan i grohotom mi se smejao zbog mog kobajagi ljutitog pogleda.
Da se meni nisu desile neke stvari, mozda i ne bih poverovala u nesto sto nije objasnjivo. Sutradan 22.10 smo slavili rodjendan, koji je protekao u Sali i smehu. Izneli smo tortu, deca su se skupila sa razrogacenim ocima. Morali smo svi da je nosimo, vristali su, cikali od srece, u jednom momentu sam Natasi rekla da nas slika. Stavili smo nov film u aparat /tada nije bilo digitalnih/ i samo sto je skljocnula, film je krenuo sam da se premotava, kao da je kraj filma-rezultat –film je neupotrebljiv. Imali smo jos jedan film, koji je moj suprug stavio, misleci da je Natasa nesto pokvarila, opet smo se svi namestili...i ...film se opet sam premotao...bio je osvetljen. Sve mi je to bilo cudno, bilo je kasno da idemo da kupujemo nov film, ma neka slikacemo se neki drugi put!.... Da sam znala da drugog puta vise nikada nece biti...
Osvanuo je i taj 27.10 ponedeljak, Stefana vodimo u bolnicu, tog dana mu uzimaju analize, a operacija je sutradan. U medjuvremenu sam Stefanu obecala da cu mu kupiti robota koji sam ide, /ta igracka se tada prvi put pojavila/ zato sto je hrabar, sto se nece plasiti, sto je on mamin veliki decko. Tog jutra u kolima se naslonio na mene, obgrlio me je rucicama oko struka i na svakih par minuta pitao- Jesmo li stigli...Nismo mili, jos malo. Kada smo bili blizu Instituta, podigao se i rekao nam. Ja necu da idem!
Da sam samo pretpostavljala, da sam samo znala sta ga ceka, sta nas ceka...
Dok smo cekali kupila sam mu strip Park iz doba jure...i taj strip cuvam...samo...
Jedino što mogu je da dodam svoje suze tvojim, da te poštujem i volim 
ne bih nikada nikome pozelela da zna kako mi je, ali hvala za divne reci koje mi dusu blaze
