I treća svinja beše zaklana. Sad ih je trebalo raspoloviti, rastranžirati.
"Vi niste normalni“, rekao je Brajo Čerebaš, seoski vic-maher „Prvo treba jedno rešit', a onda drugo klati!"
Avram Bujan ga ni ne pogleda. Obliže krv s noža kojim je upravo zaklao treću svinju. Promrmlja tiho, vrlo tiho, tako da se svako od prisutnih morao napregnuti ne bi li ga čuo:
"...", i niko ga nije uspeo čuti.
Dooblizavši nož, Avram pozove pola sata pauze pa si natoči rakiju.
"Kakva sad pauza?", pitao je Brajo Čerebaš, seoski vic-maher, "Kad će se sve to obaviti?"
"Obavit će se", reče Avram Bujan, "Hladno je. Ispod nule je. Neće svinjama ništa biti."
"To znam", odgovori Brajo Čerebaš, seoski vic-maher, "ali dani su sada vrlo kratki. Čim svane dan, već noć počne padati. A još su i oblaci tmasti gore na nebu! Po mraku se, ti to znaš Avrame kao što znam i ja, kao što zna celo selo, opština cela, pola Vojvodine, a zna se bogami i duž Evropske unije, po mraku se svinjokolj obaviti ne može."
"Obavit će se", reče Avram pa sune rakiju.
Natoči si još jednu. Pozove nas u specijalnu prostoriju do letnje kuhinje koja je služila za zimsko tranžiranje mesa, prolećno teranje sitnije stoke i letnje računanje vremena. Vani je bilo prehladno za pauziranje. Svi smo si natočili po rakiju i ponosno ćutali. Sve dok Kurajica Ranka , koja je u gradu učila za profesionalnu čobanicu, a sad je bila na praksi pa je došla da pomogne, Ranka je pitala:
"Avrame, jesi li ikada klao nešto drugo osim svinja?"
Čuvši pitanje, svi smo si natočili još po jednu rakiju. Pitanje je bilo hoće li Avram uopšte odgovoriti na postavljeno pitanje. Jer je i inače retko odgovarao na pitanja koja bi mu tu i tamo neko postavljao. Tako da su se pitanja množila. No, ovoga puta se udostojio:
"Klao sam goveda. Klao sam perad, klao sam jelene i medvede ličke. Jedino janjad nikad nisam klao."
"Kako to?", upita neko od nas.
"Tako to", odgovori Avram. "Nikad nisam savladao veštinu, iskreno da vam kažem. Janje je lakše zaklati nego prase, ali ono što je teško..."
"Što tu ima teško?", upita neko od nas. "Možda to što su janjad tako umiljata?"
"Ma ne to, pa i prasad su umiljata, zar nisu?"
"Da nije to", upita neko od nas, "što nož beži od janjeta k'o prase od surutke?"
"Ma ne, pa otkud sad to? Stvar je u tome da je teško zaklati janje a ne zakrvaviti vunu. Eto, to je ono što nikada nisam uspeo savladati!", zapoentira Avram Bujan pa počne razmišljati bi li popio još jednu rakiju ili bi nastavio s radom na zaklanim svinjama, dok smo se mi pitali zašto nije janjad prvo ostrigao do kože, pa tek ih onda išao klati. No, niko se takvo pitanje nije usuđivao postaviti.
Uto, dok smo cvikali i naveliko se ne usuđivali, u tu našu specijalnu prostoriju upadne Brajo Čerebaš, seoski vic-maher. Naglim je pokretom otvorio vrata i propustio u prostoriju dvočlanu ekipu kontrolora Europske unije.
"Srećom su bili u blizini", reče, "inače bi vi ko zna kakvo sranje napravili."
Kontrolora je, kako rekoh, bilo dvoje: muškarac i žena, oboje preko metar i osamdeset, ali oboje iskompleksirano zbog navodno niskog rasta, što nam nisu rekli ni oni ni iko drugi, ali im se oboma videlo u očima, i ništa ih nije moglo uveriti u suprotno, a nas još manje. Pogledali su zaklane svinje koje smo ostavili da leže u blatu dok se na smrt ne naviknu; pogledali su radne prostore, strojeve za mljevenje mesa, topove za kobasice. Rakiju su probali tek kad smo im objasnili da je bezalkoholna.
Ćutali smo i čekali da završe, na kraju krajeva rade ljudi svoj posao. Najveći problem je bio taj, a mi smo to dobro znali, što smo ubijali nožem, a ne plinskim pištoljem, kako propisi nalažu (da se ne bi osetio težak miris krvi u zraku). No začudo, kontrolori to uopšte nisu primetili, ali su zato našli neke druge nepočine neodgovarajuće propisima, standardima i protokolima EU:
1. Svinjske čekinje nisu skinute sa svinjske kože pre čina usmrćivanja životinjske jedinke.
2. Top za kobasice nedopuštenog je kalibra.
3. Zastava Europske unije nije istaknuta na vidljivom mjestu.
Uza sve to, meni je celo vreme nešto virilo iz nosa, pa sam se smesta morao javiti u najbližu poljoprivrednu apoteku. Tako da nisam video šta je bilo dalje. Ali pričali su mi posle. Premda šturo. Ili sam ja šturo razumevao.
Kažu da je već bila pala noć i da se, prema standardima EU, svinjokolj nije smeo nastaviti te su kontrolori naložili da se svinje hitno reanimiraju do sledeće prilike.
"Ali te su svinje izgubili mnogo krvi", navodno im je replicirao Avram Bujan, ali kontrolori EU ostali su pri svome, a nisu valjda ni mogli drukčije kad tako nalažu propisi, standardi i protokoli.
I Avram Bujan i svi ostali prionuše oživljavanju zaklanih svinja, a jesu li u tome uspeli doista ne bih znao reći - u poljoprivrednoj su mi apoteci, naime, umesto čišćenja nosa napravili nehotičnu lobotomiju, tako da više nisam bio isti. Više nisam bio ja. Kao što ni sada nisam onaj ja s početak pripovedanja. Kao što ni sada nisam onaj ja iz prethodne rečenice. Kao što ni ni ni ni ni ni ni ni ni ni ni ni ni ni...
