gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Beograd -- Privatizacija u Srbiji, koja se u više slučajeva, pretvorila u kupoprodaju nekretnina umesto u oporavak privrede, tema je večerašnje emisije "Insajder".
Tako je, na primer, Luka Beograd prodata za obavljanje lučke delatnosti, “Autokomanda” za popravku motornih vozila, BIGZ za štampanje knjiga, Brodogradilište Beograd za remont i pravljenje brodova, fabrika “Partizanka” za proizvodnju čarapa.
Međutim, odmah posle kupovine fabrike ili preduzeća koje se nalazi na nekoj atraktivnoj lokaciji, menja se na nivou Grada generalni urbanistički plan, pa umesto industrijske to postaje gradska građevinska zona.
Princip je često isti, preduzeće ili fabrika se prezaduže, ponekad odu i u stečaj, pa zainteresovan kupac tako prodaje propalo preduzeće po malim cenama.
Pošto kupoprodajni ugovor, čak i u slučaju privatizacije, obavezuje da delatnost kupljenog preduzeća ili fabrike zadrže samo tri ili maksimum pet godina, za to vreme pokreću postupak za izmenu Plana detaljne regulacije.
Na taj način, Skupština Grada usvaja plan, pa se industrijska ili privredna zona pretvara u gradsko građevinsko zemljište.
Prodaja industrije čarapa i trikotaže “Ineks Partizanka“ na atraktivnoj beogradskoj lokaciji, u blizini Vukovog spomenika, jedan je od primera kako su radnici ostajali bez posla, dok su pojedinci, uz pomoć državnih institucija, ostvarivali veliki profit.
Prvo je fabrika uvedena u stečaj, pa prodata kao propala fabrika. Umesto oporavka i ulaganja u proizvodnju novi kupac je izgradio luksuzan stambeni objekat na mestu fabrike.
“Fabrika je bila dužna samo radnicima. Zašto nas nisu saslušali, da im kažemo neka daju nama naše mašine, da mi organizujemo preduzeće, da mi nastavimo da radimo, da im oprostimo lične dohotke, ali da mi upravljamo tim mašinama, jer smo ih mi i kupili“, kaže Ljiljana Čulić, predstavnica radnika nekadašnje fabrike “Ineks Partizanka”.
Kupoprodajni ugovor do kojeg je došla ekipa emisije “Insajder“ pokazuje da je 8.073 kvadratna metra plaćeno 90 miliona dinara u šest mesečnih rata. Na taj način, plaćen je u stvari 171 evro po kvadratu.
Kada su se stanovi prodavali, kvadrat je bio 20 puta skuplji.
“Kupac po meni meni nije kriv. Kriva je država. Ja mislim da se moja država i moj grad u kojem živim nisu domaćinski ponašali prema svojoj imovini, a i prema našoj“ , ocenjuje Čulićeva.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=05&dd=11&nav_category=9&nav_id=359886
Od 5.oktobra do danas,svi političari su bili lopovi,jedni su krali a drugi su ćutali o krađi ovih prvih.
Tako je, na primer, Luka Beograd prodata za obavljanje lučke delatnosti, “Autokomanda” za popravku motornih vozila, BIGZ za štampanje knjiga, Brodogradilište Beograd za remont i pravljenje brodova, fabrika “Partizanka” za proizvodnju čarapa.
Međutim, odmah posle kupovine fabrike ili preduzeća koje se nalazi na nekoj atraktivnoj lokaciji, menja se na nivou Grada generalni urbanistički plan, pa umesto industrijske to postaje gradska građevinska zona.
Princip je često isti, preduzeće ili fabrika se prezaduže, ponekad odu i u stečaj, pa zainteresovan kupac tako prodaje propalo preduzeće po malim cenama.
Pošto kupoprodajni ugovor, čak i u slučaju privatizacije, obavezuje da delatnost kupljenog preduzeća ili fabrike zadrže samo tri ili maksimum pet godina, za to vreme pokreću postupak za izmenu Plana detaljne regulacije.
Na taj način, Skupština Grada usvaja plan, pa se industrijska ili privredna zona pretvara u gradsko građevinsko zemljište.
Prodaja industrije čarapa i trikotaže “Ineks Partizanka“ na atraktivnoj beogradskoj lokaciji, u blizini Vukovog spomenika, jedan je od primera kako su radnici ostajali bez posla, dok su pojedinci, uz pomoć državnih institucija, ostvarivali veliki profit.
Prvo je fabrika uvedena u stečaj, pa prodata kao propala fabrika. Umesto oporavka i ulaganja u proizvodnju novi kupac je izgradio luksuzan stambeni objekat na mestu fabrike.
“Fabrika je bila dužna samo radnicima. Zašto nas nisu saslušali, da im kažemo neka daju nama naše mašine, da mi organizujemo preduzeće, da mi nastavimo da radimo, da im oprostimo lične dohotke, ali da mi upravljamo tim mašinama, jer smo ih mi i kupili“, kaže Ljiljana Čulić, predstavnica radnika nekadašnje fabrike “Ineks Partizanka”.
Kupoprodajni ugovor do kojeg je došla ekipa emisije “Insajder“ pokazuje da je 8.073 kvadratna metra plaćeno 90 miliona dinara u šest mesečnih rata. Na taj način, plaćen je u stvari 171 evro po kvadratu.
Kada su se stanovi prodavali, kvadrat je bio 20 puta skuplji.
“Kupac po meni meni nije kriv. Kriva je država. Ja mislim da se moja država i moj grad u kojem živim nisu domaćinski ponašali prema svojoj imovini, a i prema našoj“ , ocenjuje Čulićeva.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=05&dd=11&nav_category=9&nav_id=359886
Od 5.oktobra do danas,svi političari su bili lopovi,jedni su krali a drugi su ćutali o krađi ovih prvih.
