"Doktore, ovo je za Vas!", rekla je žena koja je zaboravila skinuti tamne naočare - u rukama je držala ogromnog plišanog padnu.
"Plišani panda?! Za mene?"
"Upravo tako. Samo Vas moram upozoriti da se ucrvao: punjen je, naime, piljevinom i larve drvnog crva nekako su se provukle... Ali nema ih puno, samo oko - da prostite - zadnjice i iza ušiju!"
"Jeste li normalni? Nosite tu gadost van!"
"Doktore... ja jesam stara i bolesna, ali ne dopuštam da me se vređa! Uzmite ovaj poklon srca moga ili se stidite, da, stidite se!"
Mogla mi je doneti viski, 10 deka kafe, smrznutu kokoš... plišanog koalu, u krajnjoj liniji, ako je već u toj meri zamedveđena, da to bude nešto normalnih razmera. A ovo...: možete misliti kako mi je bilo neugodno uopšte i izneti tog ogromnog pandu iz ordinacije, pred pogledima pacijenata, kolega i sestre Borke od doktora Vlastića. Zatim sam, tog sumnjivog plišanca, jedva ugurao u auto.
No dobro, kad sam stigao kući deca su se oduševila pandom, pandurinom zapravo. Barem neka korist. Supruga bi se smejala, da nije upravo otišla na pijacu.
Usred noći iza sna me trgne pomisao: o kakvoj je ono ucrvanosti bila reč? Odem do pande, koji je spokojno sedeo zauzimajući gotovo ceo trosed. Onjuših ga. Miriše na Kinu, čini se da je ok. Vratih se na spavanje, pa buđenje u 6, brijanje i sve po redu...
Parni datum, smena ujutro, užas, gužva, onemoćalost, vrcanje virusa, kapljične infekcije u bočicama za... Padam s nogu; srećom, sedim... Danas bez mitoloških fenomena, a i što će mi te besmislene nakupine žestokih pića i čega sve ne...
Kad sam stigao kući zatekao sam decu - Marka i malu Teu - kako se igraju s pandom. Supruga je bila izašla po poštu.
"Tata, tata: Pandoslav ima crve u guzici!"
Oblio me vreo znoj. Znači, istina je! Pograbio sam pandetinu i krenuo prema izlaznim vratima:
"Idem ga baciti, a vi brzo ruke perite. I ne dirajte ništa, možda je neki od crva još u sobi!"
Deca se uozbiljiše.
"Ali tata, mi se samo igramo veterinara. Nema crva za stvarno."
K vragu i ta žena, uklela me tom napomenom o crvima. I što je najgore, sad mi se posvuda priviđaju: u supi, u zalazećem suncu (i sunce se ucrvalo!), na nedavno ofarbanim zidovima...
Kao da delirium tremens prolazi kroza mene; hladno mi je, sav drhtim.
Predvečer, skuhao sam čaj. Odjednom: buć! Pogledam u šolju, a unutra... crv? Ne, ovaj put ne, nego neka grozna buba. Sav uspaničen izvadim je kašičicom, a ona, bubetina stara, otrese aromatizirane kaplje, poleti, sudari se sa zidom, padne na leđa. Mrda nožicama čekajući da je neko...
Uf, grozno. Pogledah kroz prozor, u večernji sumrak: hrpa tih groznih bubetina zaletala se u prozorska okna. Skočih do prekidača; brzo ugasih svetlo.
Setio sam se sledećeg jutra - ležerno buđenje u 8, popodnevna smena - to su hruštevi, may bugs, kembre! Sećam se jedne njihove najezde, izvukoh je iz fosilnih nakupina detinjstva - negde pri dnu, u abdominalnom mulju - ali tada su bili veći ili mi se tako činilo. Oni dolaze svakih nekoliko godina, nakon dugog razdoblja larvanja. U larvalnom stadiju hrane se i debljaju, da bi u obliku bubetine proživeli možda svega par dana. Zato i jesu tako nezgrapni: ne hrane se, ne love, samo se moraju poyebati pa crknuti! Njihova nepomična, hrskava tela već napučuju pločnike...
"I?", pita me prijatelj dok smo pili kafu, "Jel' se ucrvala ili se nije ucrvala, ta panda?"
"Taj panda."
"Sad mi još i gramatiku ispravljaj, razgovaraj k'o čovek!"
"Ma nije to, nego u poslednje vreme sve nešto bizarno oko mene - ili u meni..."
"A kako je sa ženom? Jel' se sredila ona stvar?"
"Solidno je, sasvim solidno; upravo je otišla u zološki vrt."
"Sa decom?"
"A ne, njih čuva od mog bratimuta mama..."
"Bratimuta?"
"Da."
"Kasno je."
"Da. Ovo je zadnja kafa danas. Ili ćemo još jednu za put?"
"Kasno je. Trebao bih..."
"I ja. Dakle..."
"Idem."
"Idemo."
