PLES NA M E S E Č I N I
Bilo je to pre više od 30 godina. Bio je početak jula meseca. I tada su vladale tropske noći kao predhionih dana ove godine. Anđelka je tada išla u školu, bila je veoma mlada. Još nije bila devojka, ali više nije bila ni devojčica. Bila je mlada tinejdžerka, detinjasta i bez mnogo briga. Do tada se igrala samo sa decom svojih godina, a na momčiće nije mnogo mislila. Dok su sve njene drugarice već imale nekoga. Večito su joj pričale o ovome i onome. Poželela je i ona pronađe nekoga ali se nije usudila.
Pošto je bio letnji raspust, nena majka je htela da posete baku na selu, rekala je ćerkama: ’’Deco, pakujte stvari, sutra putujemo. Idemo kod babe na selo! Tamo ćemo biti do kraja rapusta.’’ Obe devojčice su se obradovale. Kod bake je bilo jako lepo. U pitanju je bilo veoma malo selo, na severu Vojvodine, koje ima svega nekoliko ulica.
Sestre su spakovale u velikoj putnoj torbi odeću, letnju obuću, mali dezodorans, rublje, veliku loptu i što šta. Zaboravile su da stave stik za komarce. Poznato je da su u tom selu vladali ogromni, ljuti komarci. Selo je blizu reke Tise. Obe devojčice i njihova majka su rano ujutro krenule na put. Ne daleko od njihove kuće je bila autobuska stanica. Auobus ih je odvezao do jednog gradića, a posle ih je drugi odvezao u dotično selo. Na autobuskoj stanici ih je čekao ujak, brat njihove majke. Došao je biciklom. Putne torbe je stavio na korman , a mlađu sestru na pak treger. Hteo je i straiju da smesti na bicikl, medjutim ona nije htela. Nije trebalo dugo pešačiti do bakine kuće. U selu je sve blizu.
Dok je njihova majka pričala sa bratom , Anđelka je ćutala. Njena mlađa sestra se ubacivala u razgovor. Ona je bila: vesela, pričljiva, umiljata, plava buca. Dok je Anđelka bila ćutljiva, zatvorena, preozbiljna za svoje godine, oniža, sitna mršavica duge, tamne kose. Baka ih je veselo dočekala. Nije znala koju će od njih prvo da izljubi. Prvo je dohvatila Anđelku. ’’Kuvala vam majka grašak sa junetinom, pileću supu i perece.’’ majka devojčica se smejala. Ona je znala da Anđelka ne mari za hranu. Retko šta je mogla da jede. Meso nije volela.
’’Majko, ja ću perece!’’ Odmah je odabrala. U pitanju su bile kifle nameštene od kiselog testa sa margarinom, jajima i sirom. Ostali su se smejali. Deda i ujna su ih dočekali u dvorište. Andjelkina ujna je bila u drugom stanju, ujak je čekao svoje prvo dete. Ujna je već imala jednu devojčicu koja je tada imala tri godine.
Deda je posebno voleo Anđlku. On je kao više voleo stariju, a baka mlađu devojčicu. To samo da bi se koškali. I tada se znalo da ih oboje podjednako vole. Odmah će deda: ’Anđica mi je lepa kao vila!’’ Njoj bi smešno. Nikada za sebe nije mislila da je i malo lepa. Tada nije znala, sad zna. Za takve se kažu da su iskompleksirani. Imala je ljubičasto-crvenu haljinu sa malim volanima i mašnicama oko rukava. Mislila je da se deki dopala njena haljina.
Baka će odmah: ’’I Marta nam je lepa!’’ ’’Jeste, samo Anđa je vitka, pa ima veliku kosu...’’ Dok su se deda i baka koškali, ujna ih je smestila da sednu. Sedeli su za velikim stolom u dvorištu, u senci krošnje oraha. Baka i deka su posedovali skromnu kuću ali ogromno dvorište i baštu. U dvorištu su bila dva duda i orah, a u bašti mnogo stabala voća, povrće, cveće.
Ujna je iznela kafu, kiselu vodu i sve što se služi. Deca nisu pila kafu. Tada u dvorište uleti dečko iz komšiluka, sin prvih komšija. Doneo je ogroman tanjir prepun kolača. Dečak je imao 6 godina. Smeškao se baki i dade joj tanjir sa kolačima. ’’Mama je videla da su došle gošće pa je poslala kolače.’’ ’’Hvala, sine. Šta ti radi mama?’’ Reče baka. ’’Mama i ujka beru duvan. Hteo i ujak da dođe sa mnom da donese kolače, a mama mu nije dala. Htela da ga šiba.’’ Odakle je on mogao znati sa svojih 6 godina da to nije smeo da kaže?
Prvi deda počne da se smeje, za njim i ostali. Anđelki nije bilo smešno. Toliko je bila šašava da nije shvatila o čemu se radi. Ujak reče: ’’Samo da ti vidim ujaka, šibaću ga!’’ Šalio se naravno. Klinac otrči kući. Baka ih ponudi kolačima koje je doneo mali komšija. Anđelka nije uživala u hrani ali su joj ti kolači strašno prijali. Posle ručka su se raspokvale. Anđelka je obukla kratke, plave pantalone i majicu. Marta se igrala u dvorištu a Anđelka je izašla na ulicu. Sela je na drvenoj klupi ispred kuće. I tu se nalazilo jedno ogromno stablo oraha.
Ispred susedne kuće je bila takođe velika drvena klupa. Putevi u mnogim selima tada nisu bili asflatirani. Duž ulice se protezo širok zemljani put. Između puta i trotoara je bila trava. Blizu puta ispred susedne kuće se nalazio red od sedam jablana. Svi su bili ogromni. U senci krošnje jednog od njih je sedeo mladić. Momak je bio veoma visok, nadprosečne visine, atletski građen, pomalo mršav, veoma bujne garave kose. Anđelka se i sad , seća te slike.
NASTAVAK SLEDI
Bilo je to pre više od 30 godina. Bio je početak jula meseca. I tada su vladale tropske noći kao predhionih dana ove godine. Anđelka je tada išla u školu, bila je veoma mlada. Još nije bila devojka, ali više nije bila ni devojčica. Bila je mlada tinejdžerka, detinjasta i bez mnogo briga. Do tada se igrala samo sa decom svojih godina, a na momčiće nije mnogo mislila. Dok su sve njene drugarice već imale nekoga. Večito su joj pričale o ovome i onome. Poželela je i ona pronađe nekoga ali se nije usudila.
Pošto je bio letnji raspust, nena majka je htela da posete baku na selu, rekala je ćerkama: ’’Deco, pakujte stvari, sutra putujemo. Idemo kod babe na selo! Tamo ćemo biti do kraja rapusta.’’ Obe devojčice su se obradovale. Kod bake je bilo jako lepo. U pitanju je bilo veoma malo selo, na severu Vojvodine, koje ima svega nekoliko ulica.
Sestre su spakovale u velikoj putnoj torbi odeću, letnju obuću, mali dezodorans, rublje, veliku loptu i što šta. Zaboravile su da stave stik za komarce. Poznato je da su u tom selu vladali ogromni, ljuti komarci. Selo je blizu reke Tise. Obe devojčice i njihova majka su rano ujutro krenule na put. Ne daleko od njihove kuće je bila autobuska stanica. Auobus ih je odvezao do jednog gradića, a posle ih je drugi odvezao u dotično selo. Na autobuskoj stanici ih je čekao ujak, brat njihove majke. Došao je biciklom. Putne torbe je stavio na korman , a mlađu sestru na pak treger. Hteo je i straiju da smesti na bicikl, medjutim ona nije htela. Nije trebalo dugo pešačiti do bakine kuće. U selu je sve blizu.
Dok je njihova majka pričala sa bratom , Anđelka je ćutala. Njena mlađa sestra se ubacivala u razgovor. Ona je bila: vesela, pričljiva, umiljata, plava buca. Dok je Anđelka bila ćutljiva, zatvorena, preozbiljna za svoje godine, oniža, sitna mršavica duge, tamne kose. Baka ih je veselo dočekala. Nije znala koju će od njih prvo da izljubi. Prvo je dohvatila Anđelku. ’’Kuvala vam majka grašak sa junetinom, pileću supu i perece.’’ majka devojčica se smejala. Ona je znala da Anđelka ne mari za hranu. Retko šta je mogla da jede. Meso nije volela.
’’Majko, ja ću perece!’’ Odmah je odabrala. U pitanju su bile kifle nameštene od kiselog testa sa margarinom, jajima i sirom. Ostali su se smejali. Deda i ujna su ih dočekali u dvorište. Andjelkina ujna je bila u drugom stanju, ujak je čekao svoje prvo dete. Ujna je već imala jednu devojčicu koja je tada imala tri godine.
Deda je posebno voleo Anđlku. On je kao više voleo stariju, a baka mlađu devojčicu. To samo da bi se koškali. I tada se znalo da ih oboje podjednako vole. Odmah će deda: ’Anđica mi je lepa kao vila!’’ Njoj bi smešno. Nikada za sebe nije mislila da je i malo lepa. Tada nije znala, sad zna. Za takve se kažu da su iskompleksirani. Imala je ljubičasto-crvenu haljinu sa malim volanima i mašnicama oko rukava. Mislila je da se deki dopala njena haljina.
Baka će odmah: ’’I Marta nam je lepa!’’ ’’Jeste, samo Anđa je vitka, pa ima veliku kosu...’’ Dok su se deda i baka koškali, ujna ih je smestila da sednu. Sedeli su za velikim stolom u dvorištu, u senci krošnje oraha. Baka i deka su posedovali skromnu kuću ali ogromno dvorište i baštu. U dvorištu su bila dva duda i orah, a u bašti mnogo stabala voća, povrće, cveće.
Ujna je iznela kafu, kiselu vodu i sve što se služi. Deca nisu pila kafu. Tada u dvorište uleti dečko iz komšiluka, sin prvih komšija. Doneo je ogroman tanjir prepun kolača. Dečak je imao 6 godina. Smeškao se baki i dade joj tanjir sa kolačima. ’’Mama je videla da su došle gošće pa je poslala kolače.’’ ’’Hvala, sine. Šta ti radi mama?’’ Reče baka. ’’Mama i ujka beru duvan. Hteo i ujak da dođe sa mnom da donese kolače, a mama mu nije dala. Htela da ga šiba.’’ Odakle je on mogao znati sa svojih 6 godina da to nije smeo da kaže?
Prvi deda počne da se smeje, za njim i ostali. Anđelki nije bilo smešno. Toliko je bila šašava da nije shvatila o čemu se radi. Ujak reče: ’’Samo da ti vidim ujaka, šibaću ga!’’ Šalio se naravno. Klinac otrči kući. Baka ih ponudi kolačima koje je doneo mali komšija. Anđelka nije uživala u hrani ali su joj ti kolači strašno prijali. Posle ručka su se raspokvale. Anđelka je obukla kratke, plave pantalone i majicu. Marta se igrala u dvorištu a Anđelka je izašla na ulicu. Sela je na drvenoj klupi ispred kuće. I tu se nalazilo jedno ogromno stablo oraha.
Ispred susedne kuće je bila takođe velika drvena klupa. Putevi u mnogim selima tada nisu bili asflatirani. Duž ulice se protezo širok zemljani put. Između puta i trotoara je bila trava. Blizu puta ispred susedne kuće se nalazio red od sedam jablana. Svi su bili ogromni. U senci krošnje jednog od njih je sedeo mladić. Momak je bio veoma visok, nadprosečne visine, atletski građen, pomalo mršav, veoma bujne garave kose. Anđelka se i sad , seća te slike.
NASTAVAK SLEDI