Tada joj je drugarica iz bivšeg razreda donela jedno pismo. Stevan je nije ostavio, ništa joj nije zamerao, samo se brinuo zašto mu ne piše. U međuvremenu joj je poslao 2 pisma i svoju fotografiju. Ona nikada nije dobila ta dva pisma i fotografiju. Stigla su u bivšu školu, a niko joj nije odneo. Neminovno je bilo da majka sazna da njih dvoje nisu prekinuli. Tada je njena majka kupila pismo i naredila ćerki da piše. Kako je majka diktirala, tako je ćerka morala da piše. Anđelka je plakala i pisala. Pismo je bilo odvratno, bljutavo puno omalovažavanja. Anđelka je molila majku: ’’Nemoj ovo da mu pošalješ, molim te! Prekinuću sa njim.’’ Nije vredelo. Mlađoj sestri je pripala dužnost da odnese to pismo i pošalje ga. Anđelka se nadala da njena sestra to neće poslati, ona je ipak poslala. Još se rugala starijoj sestri: ’’Odjurila sam i sa uživanjem ga poslala.’’
Tu je bio kraj. Anđelka se kasnije udala za drugog, a Stevana nikad nije zaboravila. Posle više godina i Stevan je oženio drugu. A kako su živeli sa onim drugim, to samo njih dvoje znaju. Ona je izvukla džek pot! Njen muž je bio sve naj: najneodgovoriniji, najlažljiviji, najsebičniji... On ume da voli i to samo jednu osobu, a to je on sam. Anđelka je sa njim dobila 3 sina. Oni su jedino dobro i lepo što je sa njime dobila. Narenih 20 godina je često sanjala da je pronašla ona dva pisma i Stevanovu sliku. Često je pitala majku i rodbinu za Stevana: ’’Kako je Stevan? Ako se ja mučim neka bar on lepo živi.’’
’’Stevan jako dobro živi, ima dve ćerke, imaju svega, on živi bolje od sve njegove rodbine.’’ Bila je srećna kad bi to čula. Godine su prolazile. Stevanov sestrić je oženio jednu Anđinu malu seku. Zato je mogla da se raspituje o njemu. Što je bilo vrlo čudno, i Stevan se raspitivaao o Anđi kod rodbine. Njene mlađe sestre, pa sestričine, sve su mu ličile na nju, Anđelku! Anđa se živo seća šta joj je rekla najmlađa sestra: ’’Reče mi Stevan; sine, sva si na nju!’’ Njeno srce bi tada brže zakucalo. Anđa se nadala da će još nekada videti Stevana. Ono bar kod svoje male seke. Jer njena seka je snajka te porodice.
Ni to se nije desilo. Prošlo je mnogo godina. Bila je već 2007. Godina. Anđelka je širila veš i slušala muziku. Šapke je pevao: ’’Ljubio sam lice njeno pod granama jablana.’’ Pod granama jablana su se ona i Stevan davno ljubili. Anđa pozove sestru da se čuju. Raspitivala se kako joj sestra živi, o sestrićima, rodbini, majci... Neminovno je bilo da nešto pomene sestri. ’’Viki, jesu li oni jablani još tamo?’’ ’’Nisu, seko. Jablani su davno posečeni. Ujka je izvadio onaj orah, a dedina i babina kuća je pala. Pala je i kuća moje svekrve koja je odmah pored dedine. Znam, setila si se Stevana. I on te svakog dana pominje. Sada je bolestan. Ima tumor.’’
Jako joj je bilo žao kada je čula. Nastao je i septembar 2007. Godine. Počelo je da se dešava nešto čudno. Svake večeri bi sleteo noćni leptir na desnoj jagodici Anđelkinog lica. Isto su primetili Anđelkini sinovi. ’’Ala te vole leptiri! I uopšte se ne plaše.’’ ’’Sigurno si im slatka!’’ Ona se tada setila Stevana. Odmah je pozvala sestru. Pitala je za Stevana. Sestra joj reče: ’’Umro je početkom jula. Rekla sam ti da ima rak.’’ Anđelki bi jako žao. Kupila je gajbu piva. Kako bi koju bocu popila, tako bi je bacila kroz prozor. Jecala je i urlala za njim.
Sinovi su je tešili. ’’Nikada mu nisam rekla da ono pismo nije bilo iz moje glave. Umro je misleći da sam zla zver!’’ ’’Nije mislio to! I zna da pismo nije iz tvoje glave. Ne brini, za njega si ostala dobra vila.’’ Ko zna šta je mislio? Sigurno joj je oprostio. Pošto je konačno postala pisac, Anđa će napisati roman ’’Poslednje pismo’’ i posvetiće ga Stevanu. Čula je da ju je voleo do kraja svog života, svakog dana ju je spominjao i tražio je da je vidi pre nego što će umreti. Niko nije našao za shodno da je obavesti. Vadili su se šta će reći Branko? Ona sa Brankom već mnogo godina ne živi, razveli su se pre nekoliko godina i Branko je konačno dobio slobodu da živi samo za sebe kako je od prvog dana želeo.
Baš takva, nevina i bezuslovna ljubav se večno pamti. Ona još nije skupila hrabrosti da mu ode na grob i odnese 100 crvenih ruža. Ali čemu sad i to? Nije se usudila da napiše roman: ’’Poslednje Pismo.’’ Samo nastade kratka priča . Usudila se samo da odseče svoju ogromnu kosu koju je godinama puštala baš zbog njega. I sada kad ga se seti, Anđelki pođu suze. Eto, Laura nikad nije umrla, nije umrla ni Lenka Dunđerski i mnoge druge ljubavi pisaca. Neće umreti ni Stevan! Koga zavoli pisac, nikad ne umire!
Nadam se da vam se dopalo,priča je inače istinita i
pripada mojoj prijateljici!
Tu je bio kraj. Anđelka se kasnije udala za drugog, a Stevana nikad nije zaboravila. Posle više godina i Stevan je oženio drugu. A kako su živeli sa onim drugim, to samo njih dvoje znaju. Ona je izvukla džek pot! Njen muž je bio sve naj: najneodgovoriniji, najlažljiviji, najsebičniji... On ume da voli i to samo jednu osobu, a to je on sam. Anđelka je sa njim dobila 3 sina. Oni su jedino dobro i lepo što je sa njime dobila. Narenih 20 godina je često sanjala da je pronašla ona dva pisma i Stevanovu sliku. Često je pitala majku i rodbinu za Stevana: ’’Kako je Stevan? Ako se ja mučim neka bar on lepo živi.’’
’’Stevan jako dobro živi, ima dve ćerke, imaju svega, on živi bolje od sve njegove rodbine.’’ Bila je srećna kad bi to čula. Godine su prolazile. Stevanov sestrić je oženio jednu Anđinu malu seku. Zato je mogla da se raspituje o njemu. Što je bilo vrlo čudno, i Stevan se raspitivaao o Anđi kod rodbine. Njene mlađe sestre, pa sestričine, sve su mu ličile na nju, Anđelku! Anđa se živo seća šta joj je rekla najmlađa sestra: ’’Reče mi Stevan; sine, sva si na nju!’’ Njeno srce bi tada brže zakucalo. Anđa se nadala da će još nekada videti Stevana. Ono bar kod svoje male seke. Jer njena seka je snajka te porodice.
Ni to se nije desilo. Prošlo je mnogo godina. Bila je već 2007. Godina. Anđelka je širila veš i slušala muziku. Šapke je pevao: ’’Ljubio sam lice njeno pod granama jablana.’’ Pod granama jablana su se ona i Stevan davno ljubili. Anđa pozove sestru da se čuju. Raspitivala se kako joj sestra živi, o sestrićima, rodbini, majci... Neminovno je bilo da nešto pomene sestri. ’’Viki, jesu li oni jablani još tamo?’’ ’’Nisu, seko. Jablani su davno posečeni. Ujka je izvadio onaj orah, a dedina i babina kuća je pala. Pala je i kuća moje svekrve koja je odmah pored dedine. Znam, setila si se Stevana. I on te svakog dana pominje. Sada je bolestan. Ima tumor.’’
Jako joj je bilo žao kada je čula. Nastao je i septembar 2007. Godine. Počelo je da se dešava nešto čudno. Svake večeri bi sleteo noćni leptir na desnoj jagodici Anđelkinog lica. Isto su primetili Anđelkini sinovi. ’’Ala te vole leptiri! I uopšte se ne plaše.’’ ’’Sigurno si im slatka!’’ Ona se tada setila Stevana. Odmah je pozvala sestru. Pitala je za Stevana. Sestra joj reče: ’’Umro je početkom jula. Rekla sam ti da ima rak.’’ Anđelki bi jako žao. Kupila je gajbu piva. Kako bi koju bocu popila, tako bi je bacila kroz prozor. Jecala je i urlala za njim.
Sinovi su je tešili. ’’Nikada mu nisam rekla da ono pismo nije bilo iz moje glave. Umro je misleći da sam zla zver!’’ ’’Nije mislio to! I zna da pismo nije iz tvoje glave. Ne brini, za njega si ostala dobra vila.’’ Ko zna šta je mislio? Sigurno joj je oprostio. Pošto je konačno postala pisac, Anđa će napisati roman ’’Poslednje pismo’’ i posvetiće ga Stevanu. Čula je da ju je voleo do kraja svog života, svakog dana ju je spominjao i tražio je da je vidi pre nego što će umreti. Niko nije našao za shodno da je obavesti. Vadili su se šta će reći Branko? Ona sa Brankom već mnogo godina ne živi, razveli su se pre nekoliko godina i Branko je konačno dobio slobodu da živi samo za sebe kako je od prvog dana želeo.
Baš takva, nevina i bezuslovna ljubav se večno pamti. Ona još nije skupila hrabrosti da mu ode na grob i odnese 100 crvenih ruža. Ali čemu sad i to? Nije se usudila da napiše roman: ’’Poslednje Pismo.’’ Samo nastade kratka priča . Usudila se samo da odseče svoju ogromnu kosu koju je godinama puštala baš zbog njega. I sada kad ga se seti, Anđelki pođu suze. Eto, Laura nikad nije umrla, nije umrla ni Lenka Dunđerski i mnoge druge ljubavi pisaca. Neće umreti ni Stevan! Koga zavoli pisac, nikad ne umire!
Nadam se da vam se dopalo,priča je inače istinita i
pripada mojoj prijateljici!