Ples mrtvaca - Danse macabre

[Lada]

Od leševa koji plešu do personifikacije smrti. Ples mrtvaca postaje Ples smrti

Engleski prevod danse macabre Johna Lydgatea donosi zanimljivu novinu: dok se u francuskom izvoru kosturi koji se obraćaju svojim žrtvama još uvek nazivaju „Le mort“, dakle „mrtvac“, u engleskom prevodu stoji tu reč „Dethe“ odnosno „smrt“. Sablasni likovi koji vuku samrtnike na ples nisu više mrtvaci nego personifikacija same smrti. Ples mrtvaca postao je Ples smrti. Prikazivanje smrti u ljudskom obličju kao osobe koja odvodi ljude na onaj svet nije novina: zatičemo ga još u antici, na primer u staroj Grčkoj, u liku lepoga mladića Tanatosa. Novost je međutim što se smrt sad utelovljuje u obličju mrtvaca, dakle u liku svoje žrtve. Leševi koji u ranim oblicima Totentanza groteskno poskakuju i za ruku odvode pripadnike srednjovekovnih staleža sjedinili su se u jednu jedinu krabulju smrti koja svakoga pojedinačno odvlači u grob. Taj gotovo neprimetan proces apstrakcije vizualno se očituje na kosturima u postupnome nestajanju tragova odeće i mesa i u njihovu stilizovanju u apstraktan skelet bez kože i mišića. Jedna i ista smrt, premda se i dalje prikazuje umnožena kako bi se sačuvao obrazac i osnovna ideja plesa, lično odvodi svaku svoju žrtvu. U knjižicama je takav način prikazivanja jedino i moguć: na jednoj stranici oslikanoga sveska obično ima mesta samo za jedan takav par pa se tek listanjem proizvodi utisak jedinstva mrtvačkoga kola. Mogućnost ovoga preobražaja Rosenfeld izvodi iz činjenice da je višestruko prikazivanje istoga lika na istoj slici uobičajena pojava u srednjovekovnoj sakralnoj umetnosti. Primere koji podupiru njegovu tvrdnju nalazimo i u beramskoj crkvici Svete Marije na Škrilinah: na fresci Poklonstva kraljeva isti se vladar dvaput pojavljuje u povorci, jednom naslikan kako polazi iz Jeruzalema, a drugi put kako je već stigao u Betlehem; isto vredi i za Isusa na Poslednjoj večeri, koji se također dvaput prikazuje na istoj zidnoj slici: najpre dok sedi za stolom među apostolima, a onda opet i pred tim istim stolom dok pere stopala Šimunu Petru. Pokušamo li sad odgovoriti na uvodno pitanje treba li beramski primer nazvati Plesom mrtvaca ili Plesom Smrti, možemo se odmah požaliti na okolnost da naša freska ne uključuje stihove iz kojih bi to odmah bilo jasno. Pa ipak, apstraktno prikazivanje kostura kao čistih skeleta bez ostataka kože ili odeće pre upućuje na naziv Plesa Smrti negoli na Ples mrtvaca. Kasnije ćemo međutim videti da se razlika između ova dva oblika ne mora određivati samo prema vanjskom kriteriju vizualnih značajki dela, nego i prema unutarnjem kriteriju njegova smisla.
No i onda kad su ti kosturi očito postali personifikacijom Smrti, u Nemačkoj ove slike i dalje nose stari naziv: Totentanz, odnosno Ples mrtvaca. To vredi i za dela koja su nastala pod direktnim uticajem francuskoga danse macabre, pre svega za onaj najčuveniji i (berem do 1942. godine) najbolje očuvani Ples mrtvaca uopšte, naime onaj u hanzeatskom gradu Lübecku na Baltičkom moru.
Danas.rs

Hans Holbein’s Dance of Death (1523–5)​

 

[Lada]

U potrazi za viškom značenja: što je pravi smisao srednjovekovnoga motiva Plesa mrtvaca?

Odgovor na ovo pitanje čini se jednostavnim. Ne počinje li svaki Ples mrtvaca uvodnom rečju u kojoj neki propovednik ili čak sama Smrt objašnjava smisao stihova koji slede? Ne završava li svaki od njih opomenom kako je život na zemlji kratak u odnosu na večnost paklenih muka koje grešnika očekuju posle smrti? Ne pozivaju li te rime uvek iznova na pokajanje i odvraćanje od zemaljskoga privida? Nisu li, napokon, upravo redovnici njihovi glavni tvorci i naručitelji, pa se već i u toj činjenici razvidno i samorazumljivo prepoznaje i smisao njihova čina? Sve upućuje na zaključak da je namena motiva Plesa mrtvaca bila prvenstveno didaktička.

Osnovno pedagoško sredstvo ovoga poučavanja jest strah. Srednjovekovni propovednik uveren je kako samo strah Božji može sačuvati ljudsku dušu pred napastima sveta. No strah Božji ne pojavljuje se direktno , nego je posredovan strahom od smrti. Strah od smrti Kaiser povezuje s istočnim grehom koji je prvobitni uzrok smrtnosti ljudskoga bića pa iz njega izvodi zadaću Crkve: „U praktičkom odgojnom radu Crkve oblikuje se taj aspekt verskoga poslanja u uverenje da strah od smrti mora regulisati život na zemlji – pa se čini kao da je taj strah od onoga sveta dugo vremena bio jedino sredstvo protiv anarhične divljine životnih prilika u poznom srednjem veku.“ No strah od smrti nije jednoznačan: jednom je to strah srednjovekovnoga čoveka koji se boji one druge, prave smrti, koja tek treba da usledi nakon ove zemaljske, strah od Božjega suda i od večne odbačenosti koja za nj zapravo i jest jedina prava smrt, ona koja čoveka pogađa sub specie eternitatis i koja je ondašnjem hrišćaninu u izvesnosti njegove vere bila mnogo strašnija od kratkoga trenutka telesne zemaljske smrti. S druge strane, strah od smrti može biti i strah pred samim trenutkom i činom umiranja, nezavisno o onome što će nakon njega eventualno uslediti, dakle strah pred smrću tela. Zemaljske smrti plaše se ljudi čija je vera u onostrano poljuljana, takvi koje je već nagrizao crv sumnje pa im ni takozvane poslednje stvari poput sudnjega dana i paklenskih muka nisu više samorazumljive, nego ih se mora uvek iznova podsećati na konačnost svega ljudskoga i svetskoga; moglo bi se reći da se u takvoj propovedi svetovna bolest pokušava lečiti svetovnim lekom. Jer duhovni okoliš u kojem se rađa Ples mrtvaca svet je teške potištenosti i sloma ćudoređa, svet ispunjen leševima i groze u kojoj se mnogi više ničim ne mogu uplašiti. U svetu poljuljanih vrednosti Ples mrtvaca nastupa kao didaktička mera koja se prema slabljenju vere odnosi onako kako se zakonska kazna odnosi prema prestupu: tamo gde u dušama ljudi nema više moralnoga upravljanja jedino još vanjska prinuda može održati vladavinu zakona. Pa kao što učitelj kome nezadrživo popušta stega u razredu nastoji sve glasnijim govorom nadjačati neposlušnike u zadnjoj klupi i prieti im sve težim kaznama ne bi li opet uspostavio red na koji je navikao, tako i Crkva poseže za sve jačim lekovima ne bi li održala red među vernicima, preti im grozotama Čistilišta i večnim prokletstvom, a postiže tek novi gubitak autoriteta. Stalno potenciranje grozote i uvećavanje pretnje koja se nadnosi nad prezrenim čovečanstvom, stvara zapravo, kako primećuje Kiening , upravo suprotan efekat: čovek otupljuje od prejakih dojmova. Kao što sluh slabi kako buka raste, tako se i sposobnost doživljavanja užasa zasićuje, i ljudsko se biće, na paradoksalan način, tim više i tim zaslepljenije predaje prolaznosti telesnoga života i prezrenoga sveta. Jer, „upravo time što stalno traže nove izražajne forme i uvek s novim stepenom drastičnosti predočava opasnosti gubitka spasa duše, oni istovremeno proizvode problem podizanja podražajnoga praga i tako ex negativo pridaju sve veću važnost onome što je trebalo biti glavna meta njihovih napada: konkretnoj ljudskoj egzistenciji u njezinom Sada i Ovde.“ Kurtz također naglašava očajanje tvoraca Plesa mrtvaca pred uzaludnošću njihovih didaktičkih pokušaja: „Ovaj tip umetnosti i poezije ne predstavlja neki pervertiran ili psihijatrijski način razmišljanja u glavama pronalazača ovoga žanra; on pre pokazuje očaj do kojega su bili doterani u svojim pokušajima da se odupru sveopštem raspadu društvenoga morala zbog premoći Crne smrti i opšteg sloma ljudskih životnih očekivanja zbog stalne mogućnosti naprasne smrti.“
Pa ipak, kraj sve očevidnosti didaktičke namene Plesa mrtvaca, pažljivom je promatraču jasno da se neverojatan uspeh ovoga žanra i njegovo potresno delovanje na čitaoca i gledaoca ne iscrpljuje u pukom opominjanju grešnika na smrtnost i u pozivu na pokoru. Oseća se u njemu neki „višak vrednosti“, neki skriven smisao koji smera povrh svake pouke. Rosenfeld taj višak povezuje s razdobljem u kojem ova dela nastaju, s Crnom smrću i masovnim umiranjem, koji Plesu smrti pridodaju neku kultnu ulogu. Pred rasrđenim božanstvom koje kosi sve pred sobom ne pomaže više individualno pokajanje pojedinačnoga stvorenja; potrebna je kolektivna radnja pokore u kojoj će se čovečanstvo smislenim činom obratiti svojem uvređenome Tvorcu. U doba kuge istu su ulogu preuzeli na sebe flagelanti, pokret mučenika koji su bičevali same sebe uz obavljanje određenih liturgijskih radnji. „Takvim kultnim radnjama uključivao se čovek u Božje događanje sveta. (…) Čak i kad njihovi protagonisti i promatrači – koji tu, kao i pri svakom kultnom žrtvovanju, nisu bili samo puki promatrači, nego i njegovi sudionici – ne bi od tih kultnih radnji usvojili ništa osim uvećavanja osećaja stvorenosti i doživljaja onoga numinoznoga, već bi im i to bilo dovoljna pomoć i uteha.“ . Rosenfeld veruje kako je i Ples mrtvaca izvršavao neku takvu kultnu zadaću. Prizorom koji prikazuje celokupnost tadašnjega društva u njegovoj ništavnosti pred svemoći Božjom i u njegovoj nemoći pred samovoljom smrti, simbolično se „kroz reč i sliku prinosi na žrtvu celokupno čovečanstvo, žrtvu u kojoj je svaki pojedinac na neki način sa-uključen i sa-žrtvovan. Iz učestvovanje u toj žrtvi, koje se iskazuje dragovoljnim prihvatanjem gledanja i slušanja Plesa mrtvaca, izrasta uskovitlavanje duše, naprasna spoznaja vlastite kreaturnosti i blaženost kojom urađa svako pravo kultno učestvovanje u žrtvenom činu.“ Rosenfeld zato s pravom zaključuje kako Ples mrtvaca „nije živeo od pozivanja na razum, ćudoređe i moral, a još manje na estetičke osećaje, nego od jeze numinoznoga. Stoga je Ples mrtvaca, kraj sve svoje prepletenosti s didaktikom, ipak prava kultna poezija.“
Rosenfeld u istom dahu zapaža još jednu facetu motiva Plesa mrtvaca, koja je također obredne prirode. U Srednjem eku ljudi su vjerovali u magijsku delotvornost slike više negoli danas. Rosenfeld navodi primer takvoga uzdanja u Nemačkoj, gde mnogi i danas drže na zidu sliku svetoga Kristofora s detetom Kristom na ramenu, jer veruju da će onoga koji ujutro vidi dete Krista magija te slike sačuvati od naprasne smrti. Druge je međutim vrste magija koja se zaziva u Plesu mrtvaca, naime takve u kojoj se slikom zla nastoji oerati to isto zlo. Ona je antičkoga porekla, pri čemu se opet može pozvati i na primere iz Staroga zaveta, recimo kad Mojsije u pustinji čini bronzanu zmiju kako bi se ljudi iz njegove pratnje koje su ugrizle otrovne zmije izlečili pogledom na uzrok svoje bolesti. Reč je tu o „čistoj čaroliji simpatije, proširenoj u narodnoj magiji svih naroda, koja kroz gledanje prizora smrti donosi izlečenje i odbija smrt.“

Ni tu međutim nije kraj prizvucima koji se da razdvojiti u tami plesa kostura. Rosenfeldovim izvođenjima usudićemo se ovde dodati još jedan skriveni smisao motiva Plesa mrtvaca. I on se vezuje za ništavnost kreature i njezinu nemoć pred rasrđenim božanstvom, no ona ovaj put ima lice pravednika koji optužuje Boga zbog zla koje ga je snašlo, lice Joba. U starozavetnoj Knjizi o Jobu kaže se kako on beše „čovek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla“, a bio je i imućan i ugledan i imao mnogo dece. No Bog onda dopusti Đavolu da iskuša Joba, pravednika, da ga liši imanja, dece i zdravlja, kako bi iskušao njegovu veru. Kraj sve patnje koja mu je nanesena, Job ostaje čvrst u svojoj veri. No u svojim jadikovkama gorko se tuži na Boga zbog zla koje Bog trpi u svetu. Njegovi mu prijatelji pokušavaju objasniti kako je nekim svojim velikim sagrešenjem sam zaslužio nevolje što su ga snašle – jer Bog ne šalje kaznu ljudima uzalud – a njegove pritužbe nazivaju huljenjem. Pitanje koje se postavlja u Knjizi o Jobu pitanje je teodiceje: „Kako opravdati Boga s obzirom na fizičko zlo kojemu je On uzrok ili ga barem dopušta, kao i s obzirom na etičko zlo u svetu koji je sam stvorio, ako On pritom treba vrediti kao svemoćan, ali istovremeno i kao pravedan i dobar?“ Jobu se Jahve na kraju ipak ukazuje, kori ga što je posumnjao u neizmernost Njegove moći i pokazuje mu veličinu svoga dela; vraća mu sve što mu je Đavo bio oduzeo, a Jobove prijatelje grdi što su o Njemu, Bogu, nepravo govorili i određuje im kaznu. Job na kraju ipak ne dobija odgovor na svoje pitanje o trpljenju zla u svetu, no pouka je cele priče da se čovek može potužiti Bogu kad mu se čini da ga On nepravedno kažnjava. Naočigled Crne smrti i masovnoga pomora čovečanstvo je u mnogo čemu bilo slično Jobu: kao i Joba, kojega je Đavo „udario zlim prištem od tabana do temena“, žrtve kuge također pokrivaju crne guke. Kao i Jobu, smrt ljudima odnosi decu, zatire pravednike kao i grešnike, pa čak i pošteđuje ove poslednje. Ples smrti pravo je uprizorenje priče o Jobu: Đavo u liku zlih kostura odvodi nedužne ljude u smrt. Indikativno je da u prvim primerima Plesa smrti, onim koje su još bliske doživljaju kuge i prizorima masovnoga umiranja, tekst nema socijalno kritičke dimenzije: staleži se ne predstavljaju u svojoj grešnosti, nego kao zastupnici celokupnoga čovečanstva podižu svoju tužbu prema Bogu. Ples smrti Jobova je tužaljka, u njoj se čovečanstvo žali svojem Tvorcu na nepravednost zla koje ga je snašlo. Verovatno je to i najuverljivije objašnjenje uporne prisutnosti novorođenčeta u svakom Plesu mrtvaca: njegovom se nedužnošću potkrepljuje neviđena optužba. Smisao te optužbe legitimira se rečima što ih je Jahve izgovorio Jobu i njegovim prekorom Jobovim prijateljima: verniku je dopušteno potužiti se Bogu na nepravdu koja mu se nanosi. Jesu li se tvorci Plesa smrti mogli nadati da će se nakon ove optužujuće tužaljke, kao u Knjizi o Jobu, Bog ukazati napaćenome čovečanstvu, zalečiti mu prišteve i vratiti nedužnu decu? Krije li se u Jobovoj tužaljki najdublji smisao Plesa mrtvaca, onakvoga kakav je najpre ugledao svetlo dana, pod neposrednim dojmom Crne smrti?

 

[Lada]

Danse macabre (ili Ples mrtvih) je simfonijska poema, koju je 1874. napisao francuski kompozitor Kamij Sen-Sans (Camille Saint-Saëns). Prvobitno je bilo napisano 1872, i to u obliku pesme za glas i klavir. Dve godine kasnije, Sen-Sans je preradio delo u simfonijsku poemu, a deonicu glasa zamenio je violinom.

Camille Saint Saëns - Danse Macabre ( by John Debney )​

 

[Neprilagođena]

Macabre Cabaret-----My Dying Bride
(na moj način)

 

[Боб]

1-2-3,
1-2-3.

Омча се с праском затеже под твојом брадом, нити ужета ти се брзо утерују у врат, тарући се о ту дводневну браду коју си јутрос намеравао да обријеш, али ниси стигао, подеротине од слаткастог конопца пуштају прву крв.... и задњу.
Звук твојих пршљенова - цап-цап-цап,
поред звука кап-кап-кап.

1-2-3,
1-2-3.

Мишићи ти се напињу и трзају, црева се отржу контроли, топло сливање низ месо твојих већ хладећих ногу, звук грчевитог стругања твојих стопала о подне даске. Ритам клизања који одзвања ка доле, доле, доле, покрај двоје који се знојаво паре у стану испод, покрај скелета у ормарима и костију у поду.

Дозивање. Дозивање.

1-2-3,
1-2-3.

А онда се појавила - и зар то није оно што си ионако хтео?
Њене немогуће дуге руке да те пригрле, бритве под њеним ноктима које ти се дубоко урезују у мртвачки укочене бутине док те милује. Обара те с ногу, буквално, подижући те, притисак са врата нестаје, слатко олакшање док ти очне јабучице клизе назад у своје дупље.

''Дозволи да ја водим'', шапну, не обећавајући ништа...али како да одбијеш?

И поново те баци.


Омча се с праском затеже под твојом брадом -

1-2-3,
1-2-3.

Данс Макабр,
К.Б.

 

[Black_star]

 

[Lada]

1-2-3,
1-2-3.

Омча се с праском затеже под твојом брадом, нити ужета ти се брзо утерују у врат, тарући се о ту дводневну браду коју си јутрос намеравао да обријеш, али ниси стигао, подеротине од слаткастог конопца пуштају прву крв.... и задњу.
Звук твојих пршљенова - цап-цап-цап,
поред звука кап-кап-кап.

1-2-3,
1-2-3.

Мишићи ти се напињу и трзају, црева се отржу контроли, топло сливање низ месо твојих већ хладећих ногу, звук грчевитог стругања твојих стопала о подне даске. Ритам клизања који одзвања ка доле, доле, доле, покрај двоје који се знојаво паре у стану испод, покрај скелета у ормарима и костију у поду.

Дозивање. Дозивање.

1-2-3,
1-2-3.

А онда се појавила - и зар то није оно што си ионако хтео?
Њене немогуће дуге руке да те пригрле, бритве под њеним ноктима које ти се дубоко урезују у мртвачки укочене бутине док те милује. Обара те с ногу, буквално, подижући те, притисак са врата нестаје, слатко олакшање док ти очне јабучице клизе назад у своје дупље.

''Дозволи да ја водим'', шапну, не обећавајући ништа...али како да одбијеш?

И поново те баци.


Омча се с праском затеже под твојом брадом -

1-2-3,
1-2-3.

Данс Макабр,
К.Б.

Bravo,hvala sto si podelio sa nama.Verujem da je tvoj tekst po inicijalima.A znas da je Borac za prava zivotinja pisala.I ima izdatu knjigu s tim naslovom.Ja sam odusevljena.

 

[Боб]

Bravo,hvala sto si podelio sa nama.Verujem da je tvoj tekst po inicijalima.A znas da je Borac za prava zivotinja pisala.I ima izdatu knjigu s tim naslovom.Ja sam odusevljena.

хвала али та причица-песмица није моја, моја је само ''заслуга'' што сам је, пре 10ак година, пронашао и превео са енглеског
иначе аутор је Клајв Баркер

 

[Lada]

Hvala obogatio si nas novim saznanjem

 

[Lada]

Na nemačkom jezičkom području Ples mrtvaca naziva se „Totentanz“, značenjski je dakle ekvivalentan hrvatskom izrazu. U francuskom i engleskom jeziku, međutim, pripada mu poseban naziv: „danse macabre“, a jednako ga nazivaju i Italijani i Španci: „danza macabra“. Znamo doduše da se reč „macabre“ u ovom značenju prvi put pojavljuje u Francuskoj, no ona izvorno nije reč francuskoga jezika te se o njenom poreklu zasad može samo nagađati. Tadašnji latinski prevod ovoga izraza „Chorea Machabaeorum“ (Ples Makabejaca) sugeriše kako se tu prvobitno moglo raditi o nekom prikazu starozavetnoga izveštaja o mučeničkoj smrti sedmorice braće Makabejaca, koji su se, zajedno sa svojom majkom i sa starcem Eleazarom, žrtvovali za svoju veru. ( 2 Mak 6,7). Navodno se taj starozavetni događaj obeležavao u ondašnjoj Francuskoj crkvenim igrokazima koji su služili moralnoj izgradnji vernika i jačanju njegove otpornosti na iskušenja puti. Neki autori stoga naslućuju da se iz takvih crkvenih predstava, koje su se od početka navodno igrale kao pantomima i u kojima su osobe jedna za drugom nestajale s pozornice, rodio i sam motiv danse macabre . Drugi povezuju nastanak Plesa mrtvaca s arapskom rečju „maqabir“, koja označava groblje i koja je navodno preko španskih plaćenika dospela do Pariza. U svakom slučaju, francusko rečničko pojašnjenje izraza danse macabre („la danse de la mort“), kao i englesko („dance of death“), ne označava više „ples mrtvaca“ nego „ples smrti“. Koji od ta dva naziva onda tačnije opisuje fenomen kojim se ovde nameravamo baviti, nemački ili francuski? Postoje li možda dva različita entiteta koji se kriju iza lingvističke diskrepancije, čijom bi se različitošću onda mogla opravdati i različitost naziva?

 

[Lada]

Važan preduslov nastanka Plesa mrtvaca bio je i katolički nauk o Čistilištu i o jadnim dušama što u njemu prebivaju. Stariji crkveni oci (Origen i Augustin) naučavali su kako duša nakon smrti ostaje sjedinjena s telom i počiva u podzemnom svetu čekajući dan kad će joj se suditi zajedno sa svim dušama ljudi: Sudnji dan. O tome govore i reči apostolskoga verovanja „descendit ad inferos“, za koje u našem prevodu stoji „sišao nad pakao“, dok na nemačkome glase: „hinabgestiegen in das Reich des Todes“, dakle „sišao u Kraljevstvo mrtvih“, odnosno u Šeol, donji svet židovske tradicije u kojem mrtvi borave u polumraku kao sene, slično grčkoj predodžbi Hada. Ovome shvatanju suprotstavlja se u visokom Srednjem veku tumačenje prema kojem se besmrtna duša nakon smrti odmah odvaja od tela te joj se (pojedinačno) sudi , tako da za pravednike odmah počinje boravak u raju, dok teški grešnici direktno završavaju u paklu. Pravednici su međutim retki, a i oni koji nisu počinili smrtne grehe i koji su se ispovedili ipak ostaju obeleženi grehom te ne mogu takvi nečisti izići pred lice Gospodina, nego im se najpre valja očistiti, a to se događa u Čistilištu. Crkveni vrh potvrdio je to shvatanje razmerno kasno, naime tek na Drugom lionskom saboru 1274., a potom i papskom bulom Benedikta XII iz 1336. godine. Čistilište se u Srednjem veku (delom i kasnije) smatralo nekom vrstom „pakla na određeno vreme“ i prikazi muka u kojima se duše onde „pročišćuju“ ne zaostaju po svojoj strahoti nimalo za mukama pakla. S jednakim antropomorfizmom koji odlikuje opise pakla predočuju se u svedočanstvima čistilišnih „vidioca“ razna prženja, nabijanja na kolac, sumporni smrad: sve što je kojem propovedniku u njegovu viđenju moglo izići pred oči u dočaravanju neke vrste „onostranoga mučilišta ili koncentracionog logora s drastičnim torturama“, kako kaže Johannes Stöhr. Tako čuveni srednjovekovni propovednik Paul Wann kaže:

„Sve patnje koje čovek na zemlji može zamisliti, sva mučenja, sve bolesti i bolovi bili bi prava uteha u usporedbi s ma i najmanjom od kazni koje ga čekaju u Čistilištu.“

 

[Lada]