Plemenitost nevidljivog humaniste

Nedavno se otvorila nova pekara u mom kraju...

Nekoliko vrsta hleba, mnogo vrsta peciva, slatko i slano, bureci sa mesom, sirom, kiflice, peciva sa šunkicom i kačkavaljem,
pice, đevreci, bageti, rolovane viršle, zamotuljci sa makom i jabukama, pekmezom od malina i neizbežnom nutelom...
Ima još đakonija, ali ne znam kako se zovu...

Prodavnica odiše čistoćom i mirisom od kog rastu zazubice...

Svakog božijeg dana se vrata zaključavaju iznutra...
Par ljudi ostali u pekari čekaju u redu...
Prodavačica mlada, nasmejana, hvataljkama uzima pecivo iz vitrina i slaže ga u kese... toplo, mirišljavo...
Posebno pakuje hleb, baget, kifle, perece...
Pa to sve u velike kese od desetak kila...
Jedna takva velika kesa puna đakonija i domaćeg hleba - 250.- dinara...

Večeras sam zakasnila, pa hleba nije bilo...
ali je zato bilo raznog peciva, pa nisam odolela a da ga ne ovekovičim...

Ovako upakovano pecivo stavljam u zamrzivač...
Volimo svi... i kuce i mačak, a bogme i mi...

E, sve ovo sam napisala da bih se do zemlje poklonila trgovcu, vlasniku pekare i njegovoj odluci
da ostatak neprodate dobe podeli budzašto narodu...

Naklon do zemlje čoveku, humanisti, plemenitom trgovcu...
Alal vera, srećan i dugovečan rad želim...

 

[Samsonight]

Pa... Ništa, draga... treba da svi damo ponekoga iz svog grada u službu/na praksu kod tog pekara iz tvog kraja.... da nauče kako se posao radi.

 

[Black_star]

sto je dzaba i bogu je milo...