Da, to sam procitala negde.
Zgrozila se.
Nikad nisam ni razmisljala o tome.
Pomazemo tako.sto.cutimo i ne radimo nista.
Ali ajde reci nam sta da uradimo ?
Evo ja sam voljna
- - - - - - - - - -
Moze.
vako
moja baka, a i deka su ziveli van grada
25-30km
ja sam imala mozda 8 godina kadasu me mama i sestra, naljutile
i resim ti ja da nestanem
secam se da sam se spakovala, obula i krenula put pod noge
znala sam gde se nalazi a iz razgovora i kako se do tamo stize
a uvek smo isli kolima, ja kola nisam ni zamilsjala tada, znaci bas
i krenem ti tako ja
secam se samo da mi je mama pricala da nikad ne ulazim u nepoznata kola, da od onog koga ne poznajem nikad nista ne uzimam
cak i ako poznajem...
i krenem ja, dodjem nekako do glavne stanice gde idu autobusi
posto muskarcima nisam smela da pridjem, upitam neku zenu
el tu i tu idu autobusi za tamo
idu
kaze zena
el mogu ja sa vama kao vase dete ako dodje kondukter
da ne platim kartu jer naravno nisam imala novca
i krenem ti ja na put
zena me zove kod nje, ona ima puno dece, veliko dvoriste
pa kako pa zasto
al ja vazda nepoverljiva
prepoznam stanicu i sidjem
popnem se do babe i dede
al ostanem ispred kapije jer ce me pitati odakle ja bez roditelja tu
tad nije bilo tamo tel, a mobilni su bili pojam
za to vreme, moji obidju sve bolnice, sve stanice, prijave da sam nestala bla bla
seti se keva da ja jedino mogu kod babe i dede da odem i zapucaju u 12 kod njih
ostalo sva sreca da je istorija
poenta
deca, sta ce njima da padne na pamet...ko to zna
a sreca da naidje na nekog normalnog ili da se snadje
