PLATONE, dam glavu da si bio u pravu,
LJUBAV JE(STE) NAJSVETIJA, NAJSVETLIJA I NAJMILIJA REČ i NAJPLEMENITIJE LJUDSKO OSEĆANJE !
… Izgaram od želje da vam ovu svoju konstataciju što bolje potkrepim i sa dokazima kojima ništa ne mogu ni zli ljudi ni teška vremena, no vreme, definitivno to je moj najveći neprijatelj, mi to sada ne dozvoljavam ali, obećavam, vraćaću se ovoj svetoj temi sve dok budem disao i srcem svoje ispovesti pisao. Ovom prilikom šturo ću vam opisati jednu epizodu iz svog života koja će vam najbolje potvrditi da se telesna privlačnost pretvara u ljubav tek onda kada razum pobedi nagon...
Pisah već o tome kako sam duboko u duši bio ranjen, ponižen kao čovek i oskrnavljen kao hrišćanin onog trena kada mi je tadašnji vladika banjalučki dr ANDREJ (Frušić), UDB-a zločinac, zemlja mu pogane pederske kosti iz sebe izbacila, naredio:
"IDEŠ U MANASTIR ! TAMO ĆU TE ZAMONAŠITI, HIROTONISATI I POSLATI NA DUHOVNU AKADEMIJU U RUSIJU !"
Nije moja muka bila u tome što sam bio bilo na koji način nedostojan (za)monašenja, zaista sam bio svakoliko čist kao anđeo Gospodnji, već to što prema monaštvu nikada ne bejah blagonaklon, možda je to zbog toga što sam video svojim očima kakve pogane UDB-aške zveri pokrivaju svoju sramotu crnom monaškom rizom, a naročito to što sam tada imao devojku, nazvaću je Šumarova Vera iz razloga što svojim rečima ne želim bilo kome da povredim bilo kakva osećanja, i njoj sam se zavetovao da ćemo se odmah kad završim bogosloviju venčati i dva tela spojiti u jednu dušu...
Neopisivo je ono što sam osećao onog trena kada sam se uputio ka njenom roditeljskom domu da bih joj objasnio da neće da bude ništa od našeg venčanja i da me je uzaludno nekoliko godina čekala odolevajući svim životnim iskušenjima. Zatekao sam je samu u kući njenih roditelja i čim mi je pala u zagrljaj zajecao sam i ridajući izrekao:
"Anđele, idem u manastir... Ta odluka je definitivna i nepromenjljiva ..."
Naravno da sam odgovarao na njene poljupce i nimalo se nisam opirao tome da ostanemo potpuno goli. Izgarao sam od želje da je što pre telesno posve osetim, naročito iz razloga što je i sama to isto silno želela i uzdišući neprestano ponavljala:
"Uzmi me, uzmi !"
ali razum mi je nalagao da je ne smem obeščastiti, jer time ću i nju i sebe još više i ponižavajuće da povredim ...Tako je i bilo - moj razum je pobedio nagon... I dan-dani sam neobično ponosan na to svoje veliko ljudsko činjenje - razumom sam savladao najveće ljudsko iskušenje …
Kada sam izašao iz manstira, razlog toga sam već nekoliko puta srcem opisao, hteo sam da nadoknadim vreme i žene koje su dolazile i odlazile iz mog života. Moja nesreća je bila u tome što sam u svakoj ženi tražio NJu – moju preslatku Šumarovu Veru, a NJu tako nisam mogao pronaći, a danom svakim sam sve više gubio i sebe...Nikada posle toga je nisam video, ali danom svakim ljubav prema njoj je bivala i biva sve veća i ništa, ni teška vremena, životna bremena, a ni zli, oholi i pakosni ljudi, mi neće moći tu ljubav da izbrišu iz srca... Da, da - takva je ljubav - neopisiva nebeska caklina koja uvek svetli dušu i golica gušu ...
- nastaviće se – (ako puška ne ubije mene, il` me mladog ne dotuku žene)
Krstan Đ. Kovjenić
LJUBAV JE(STE) NAJSVETIJA, NAJSVETLIJA I NAJMILIJA REČ i NAJPLEMENITIJE LJUDSKO OSEĆANJE !
… Izgaram od želje da vam ovu svoju konstataciju što bolje potkrepim i sa dokazima kojima ništa ne mogu ni zli ljudi ni teška vremena, no vreme, definitivno to je moj najveći neprijatelj, mi to sada ne dozvoljavam ali, obećavam, vraćaću se ovoj svetoj temi sve dok budem disao i srcem svoje ispovesti pisao. Ovom prilikom šturo ću vam opisati jednu epizodu iz svog života koja će vam najbolje potvrditi da se telesna privlačnost pretvara u ljubav tek onda kada razum pobedi nagon...
Pisah već o tome kako sam duboko u duši bio ranjen, ponižen kao čovek i oskrnavljen kao hrišćanin onog trena kada mi je tadašnji vladika banjalučki dr ANDREJ (Frušić), UDB-a zločinac, zemlja mu pogane pederske kosti iz sebe izbacila, naredio:
"IDEŠ U MANASTIR ! TAMO ĆU TE ZAMONAŠITI, HIROTONISATI I POSLATI NA DUHOVNU AKADEMIJU U RUSIJU !"
Nije moja muka bila u tome što sam bio bilo na koji način nedostojan (za)monašenja, zaista sam bio svakoliko čist kao anđeo Gospodnji, već to što prema monaštvu nikada ne bejah blagonaklon, možda je to zbog toga što sam video svojim očima kakve pogane UDB-aške zveri pokrivaju svoju sramotu crnom monaškom rizom, a naročito to što sam tada imao devojku, nazvaću je Šumarova Vera iz razloga što svojim rečima ne želim bilo kome da povredim bilo kakva osećanja, i njoj sam se zavetovao da ćemo se odmah kad završim bogosloviju venčati i dva tela spojiti u jednu dušu...
Neopisivo je ono što sam osećao onog trena kada sam se uputio ka njenom roditeljskom domu da bih joj objasnio da neće da bude ništa od našeg venčanja i da me je uzaludno nekoliko godina čekala odolevajući svim životnim iskušenjima. Zatekao sam je samu u kući njenih roditelja i čim mi je pala u zagrljaj zajecao sam i ridajući izrekao:
"Anđele, idem u manastir... Ta odluka je definitivna i nepromenjljiva ..."
Naravno da sam odgovarao na njene poljupce i nimalo se nisam opirao tome da ostanemo potpuno goli. Izgarao sam od želje da je što pre telesno posve osetim, naročito iz razloga što je i sama to isto silno želela i uzdišući neprestano ponavljala:
"Uzmi me, uzmi !"
ali razum mi je nalagao da je ne smem obeščastiti, jer time ću i nju i sebe još više i ponižavajuće da povredim ...Tako je i bilo - moj razum je pobedio nagon... I dan-dani sam neobično ponosan na to svoje veliko ljudsko činjenje - razumom sam savladao najveće ljudsko iskušenje …
Kada sam izašao iz manstira, razlog toga sam već nekoliko puta srcem opisao, hteo sam da nadoknadim vreme i žene koje su dolazile i odlazile iz mog života. Moja nesreća je bila u tome što sam u svakoj ženi tražio NJu – moju preslatku Šumarovu Veru, a NJu tako nisam mogao pronaći, a danom svakim sam sve više gubio i sebe...Nikada posle toga je nisam video, ali danom svakim ljubav prema njoj je bivala i biva sve veća i ništa, ni teška vremena, životna bremena, a ni zli, oholi i pakosni ljudi, mi neće moći tu ljubav da izbrišu iz srca... Da, da - takva je ljubav - neopisiva nebeska caklina koja uvek svetli dušu i golica gušu ...
- nastaviće se – (ako puška ne ubije mene, il` me mladog ne dotuku žene)
Krstan Đ. Kovjenić