Платон се оштро супротстављао суициду сматрајући да се самоубиство директно
противи “ декрету ” судбине, јер у Федону Платон сматра да “ су богови наши чувари и да смо ми њихово власништво... и онда са пуним правом можемо рећи да човек може да сачека и да не одузима себи живот све док га Бог на то не позове.
Платон је тврдио да су богови љути због наших
самоубистава исто као и када бисмо ми имали то исто осећање да оно што поседујемо уништава само себе. Ипак за Платона је могао да остане “ резервисан ” алтернативни и умерени пут. Тешка болест или неподношљиво ограничење слободе били су , према Платону, довољан разлог за опраштање са животом.
Аристотел се такође супротстављао суициду сматрајући да је он супротан правилима живота ( Никомахова етика ) . За њега је суицид био злочин против државе јер је са верског становишта “ тровало град ”, а економски га слабило, уништавајући корисне грађане.
То је дакле био чин социјалне неодговорности.