Godine moje prošle daju mi saznanja da lakše prodjem kroz godine buduće. I zaista verujem u penjanje na planunu kao I silazak sa nje. Svi se mi penjemo, svako na svoju palninu, I svi bez izuzetka odatle moramo sići, ali da li se svako, kada bude na vrhu, seti da pogleda na predjeni put. E taj pogled sa vrha na godine prošle, na lepotu I ružnoću koju prodjosmo, govori mnogo o nama, šta smo bili, šta jesmo I šta ćemo biti. Treba pogledati niz put, jer tamo su putokazi za bezbedan silazak.
Na moje penjanje, na moju planinu ,su me ispratile tri žene. Za put mi spremiše, svaka od njih, zavežljaj ljubavi, saveta I malo sete, tek da ne zaboravim da nije sve savršeno. Kratko mi mahnuvši okrenuše se I odoše vrlo brzo sve tri. Odnese ih ona brza planinska reka koja je tekla u podnožju planine. Ja nastavih, sama, uplašena sa moja tri zavežljaja. Sretoh njega na putu kroz planinu. Nosio je dva zavežljaja. Pomešasmo ih, pomešasmo sebe I nastavismo penjanje. Naporno I divno je bilo naše planinarenje. Preskakasmo nabujale potoke, lomismo grane što prepreke su bile, udisasmo lepotu planine, ledile nas zime, mirisasmo cveće I mlado lišće u proleće, mokrile nas kiše , osuši nas sunce. Putovasmo dalje.
Sada sedimo na vrhu. Gledamo niz put, nas dvoje, putnici, planinari. Prelepo je ono što vidimo. Još imamo svoje zavežljaje u rukama, zato se sećamo. I tu na vrhu, sunce je blago, sve je okupano sjajem u oku, u šoljici kafe, u ćutanju, u bujici reči, u dodiru, u rečima “mama” I “tata”. Spremamo zavežljaje da predamo mladjima. Trebaće im za njihovo planinarenje.
Mislimo oboje, a ni jedno ne govori. Čekamo da ono drugo kaže. Uz neku buduću kafu reći ćemo oboje u glas “Vreme je za silazak”.
PS Oni koji se tek sad penju, možda neće shvatiti šta sam htela reći (i ne treba, jer nije njihovo vreme za ovu priču), ali oni koji sada sede na vrhu svojih planina i odmaraju skupljajući snagu za silazak, shvatiće.
Laku noć planinari
Na moje penjanje, na moju planinu ,su me ispratile tri žene. Za put mi spremiše, svaka od njih, zavežljaj ljubavi, saveta I malo sete, tek da ne zaboravim da nije sve savršeno. Kratko mi mahnuvši okrenuše se I odoše vrlo brzo sve tri. Odnese ih ona brza planinska reka koja je tekla u podnožju planine. Ja nastavih, sama, uplašena sa moja tri zavežljaja. Sretoh njega na putu kroz planinu. Nosio je dva zavežljaja. Pomešasmo ih, pomešasmo sebe I nastavismo penjanje. Naporno I divno je bilo naše planinarenje. Preskakasmo nabujale potoke, lomismo grane što prepreke su bile, udisasmo lepotu planine, ledile nas zime, mirisasmo cveće I mlado lišće u proleće, mokrile nas kiše , osuši nas sunce. Putovasmo dalje.
Sada sedimo na vrhu. Gledamo niz put, nas dvoje, putnici, planinari. Prelepo je ono što vidimo. Još imamo svoje zavežljaje u rukama, zato se sećamo. I tu na vrhu, sunce je blago, sve je okupano sjajem u oku, u šoljici kafe, u ćutanju, u bujici reči, u dodiru, u rečima “mama” I “tata”. Spremamo zavežljaje da predamo mladjima. Trebaće im za njihovo planinarenje.
Mislimo oboje, a ni jedno ne govori. Čekamo da ono drugo kaže. Uz neku buduću kafu reći ćemo oboje u glas “Vreme je za silazak”.
PS Oni koji se tek sad penju, možda neće shvatiti šta sam htela reći (i ne treba, jer nije njihovo vreme za ovu priču), ali oni koji sada sede na vrhu svojih planina i odmaraju skupljajući snagu za silazak, shvatiće.
Laku noć planinari
