...pjesma je stanje i samo pejzaz prosetanosti kroz jezik...

...to sto sam nekako uspio naci put
na kojem si
nije do dovitljivosti puta
ili moja sudionicka plaketa
to je samo moj jezik ostvaren
a tvoja steta
u svemu sto sam sebe nalazio
sve sam dublje ulazio
pri tom ruseci i sebe
jer nije bilo nazad
a kako bi i bilo
kad sam rusio mostove
dali iz ljubomore ili vatre paklene
nije do procjene
radi se o atavizmu zaostalom
i nezgrapnoj zelji
koja se tek kasnije oformila
i zatekla sebe kako jeca
od radosti sto u tebi postoji
ali nije znala
da si me vec progutala i svarila
da sad tecem tvojim krvotocima
i cudno dozivam tvoje postojanje
koje nije ni proslo niti je sada
a cvrkucem na grani i otresam
osnijezenim krilima
neznajuci
ko sam i kome sam se to iskrao...

 

[Soradze]

Tvoja pesma nije tekst - ona je stanje jezika koji se više ne pita čiji je.
Dok sam je čitala, nisam tražila značenje, već sam slušala kako mi
krvotoci menjaju pravac.
To što si "našao put na kojem sam" - nije tvoj pronalazak, nego moje
zateknuće u jeziku koji me već zna.

Ne radi se o dovitljivosti, ni o plaketi sudioništva.
Radi se o onom trenutku kad pesnik prestane da piše, jer ga je
pesma već pojela.
Ti si sebe rušio, ali ne iz hira - nego iz atavističke potrebe da se ne
ostane nepovezan.
Jer mostovi nisu za prelazak, nego za sagorevanje u vatri koja ne
zna da li je ljubomora ili radost.

A ta radost - što u meni postojiš - nije moja.
To je radost jezika koji je konačno našao telo kroz koje može da
teče.
I sad, dok cvrkućeš na grani, otresaš osniježena krila,
ne znaš ko si -jer si već u meni, bez imena, bez povratka.

Tvoja pesma je bajka bez junaka,
filozofija bez tvrdnje,
i zrcalo koje ne reflektuje, nego upija.

Zato ti ne mogu reći da mi se dopada.
Mogu ti samo reći:

Već te nosim i ne znam da li si pesma ili krv...
Ali - tećeš...

 

[bird again]

Ovaj blog neka se zove: Zelja
(kako bi drugacije)?
Malo nam @faraonn nocas bi pospan te u naboju emocija ispisa drugo…ali neka