U ovoj državi vlada tiranija i teror vozača! Nevozačima se silom nabijaju izduvni gasovi u pluća, svuda bez ikakve razlike: na svim javnim mestima, na ulicama, čak i u parkovima i kraj zdravstvenih ustanova. Posebno napominjem da nije izuzetak ni Institut za onkologiju i radiologiju, gde se leče bolesnici od raka! (Nisam ležao tamo mesec i po dana, ali sam gledao kroz prozor i automobili neprestano prolaze tuda!)
Silovanje koje je legalizovano!
Moja je odluka da pored svoje kuće zabranim vožnju naišla na opštu osudu – čak i mnogih nevozača! Kao: „Niko ti neće doći ako ne može da dođe autom!“
Ne mora, ali je zabrana ostala!!!
Logika pristalica tog terora i silovanja, je nekako ovakva: kada odem kod vozača u goste, on pali auto jer je kod svoje kuće i u njoj mu mora biti potaman. Kada dođe kod mene, opet pali jer ga poštujem kao gosta i mora mu biti potaman. Drugim rečima vozaču mora uvek biti potaman!
Da li treba nekada i nevozačima da bude potaman, bar toliko da udišu vazduh bez smrada izduvnih gasova – makar i samo u svojoj ulici?
Mnogi će vozači reći: „Ja pitam, da li mogu da vozim automobil.“
To izgleda ovako: čim uđe u garažu, otvori vrata automobila i stavi ključ u bravu za startovanje motora, i (tek onda!) pita! Da li to znači da očekuje da bude odbijen? Nije li to isto kao kada bi čovek ušao u nečiju kuću, svukao se, i onda upitao domaćicu: „Možemo li da se po...legnemo?“ U čemu bi bila razlika?
Postoji samo jedan jedini način da vozač pokaže stvarno poštovanje prema domaćinu – nevozaču: da i ne pokušava, ni pod kakvim izgovorom da dođe automobilom! Sve je drugo, najblaže rečeno, bezobrazno!
To što je takav bezobrazluk omasovljen ne čini ga ništa manjim! Naprotiv!
Silovanje koje je legalizovano!
Moja je odluka da pored svoje kuće zabranim vožnju naišla na opštu osudu – čak i mnogih nevozača! Kao: „Niko ti neće doći ako ne može da dođe autom!“
Ne mora, ali je zabrana ostala!!!
Logika pristalica tog terora i silovanja, je nekako ovakva: kada odem kod vozača u goste, on pali auto jer je kod svoje kuće i u njoj mu mora biti potaman. Kada dođe kod mene, opet pali jer ga poštujem kao gosta i mora mu biti potaman. Drugim rečima vozaču mora uvek biti potaman!
Da li treba nekada i nevozačima da bude potaman, bar toliko da udišu vazduh bez smrada izduvnih gasova – makar i samo u svojoj ulici?
Mnogi će vozači reći: „Ja pitam, da li mogu da vozim automobil.“
To izgleda ovako: čim uđe u garažu, otvori vrata automobila i stavi ključ u bravu za startovanje motora, i (tek onda!) pita! Da li to znači da očekuje da bude odbijen? Nije li to isto kao kada bi čovek ušao u nečiju kuću, svukao se, i onda upitao domaćicu: „Možemo li da se po...legnemo?“ U čemu bi bila razlika?
Postoji samo jedan jedini način da vozač pokaže stvarno poštovanje prema domaćinu – nevozaču: da i ne pokušava, ni pod kakvim izgovorom da dođe automobilom! Sve je drugo, najblaže rečeno, bezobrazno!
To što je takav bezobrazluk omasovljen ne čini ga ništa manjim! Naprotiv!
