Pismo

Jos jedno pismo podseca na tebe. Od ovih pisama mozes sklopiti knigu. I danas mislim o tebi, i o mojoj velikoj ljubavi koju osecam prema tebi. Srce udara kao uplasene srne, kao da oce da iskoci iz grudi. Ti, tvoj smeh, tvoje oci i tvoj divan glas mi toliko nedostaju, iako si daleko od mene, izvan granica mog dometa. Tvoje plave oci, duboke, neodoljive, kao dva plava bistra jezera, u kojima ima ljubavi za mene. Glasa tvoga da nije nikada ne bih cuo nezne tople reci koje me ohrabruju. Svake noci sanjam kako mi polako prolazis prstima kroz kosu. Tako ponekad, usred noci ustanem, i smisljam pesmu za tebe. Ali sve je to uzalud, jer ti tu pesmu ne cujes, jer ti si daleko. Kuda da krenem, da bih te sreo, da ti prenesem svoja osecanja, jer ti si nesto veoma drago, kao toplota suncevog sjaja. Nepovratno istice i ovaj mesec. Ljubav prozima moje telo, plasi me i ispunjava srecom i nadom da ces se brzo vratiti. Ljubav je radost, ali je i bol. Mozda je bila sudbina,mozda sta ja znam, rastanak je dosao neminovno, kao svitanje, kao suton. Ti si morala otici daleko, predaleko... Zasto sve lepo tako brzo ima kraj? Da li cu izdrzati da ne zaplacem? Da li da se pretvorim u stenu i bol da zakljucam u dusi da ljudi ne gledaju moje suze, da se ne raduju mome bolu kao hijene svome plenu. Daljina, zelja, strast, nada, vreme, zaborav, tisina, vera, nevera-zar ce sve ovo u srce da stane?! Da li ce tada sijati sunce kao sada, ili ce se otvoriti nebeske brane da sakriju nasu tugu. Zatvaram oci, zamisljam sve je nejasno, kao u jesenjoj magli. Nesto mi govori, da vratices se ti, ali taj dan je dalek. Ko ce izdrzati u tom vrtlogu srece i bola? Ljubav je kao film sa jasnom podelom uloga. Odglumis bol, odglumis srecu, pa ides dalje ko leptir, sa cveta na cvet. Vreme moze izleciti ljubav. Da li i ti razmisljas isto? Da li ce nas ponovni susret doneti kraj ili jos jednu stranu romana moje mladosti? Da li postoji vernost i prava ljubav u zivotu ili je to samo u pesmama? Gledam ljude oko sebe. Njihove ljubavi su pune lazi, prevare, preljube, krvi... Hteo bih da pobegnem od sebe, da oslobodim dusu, da ne sanjam, da ne gledam... Lazem sebe iz sata u sat, iz minuta u minut, a misli kao malene pticice, dolecu i odlecu iz moje glave, kao iz toplog gnezda. Sve se u njima izmesalo, pa ne znam gde su granice cudesnog prostora izmedju sna i jave. Kao da lutam, kao da plovim nepoznatim, dalekim, morskim prostransvima, beskrajem...Ali zapamti da i onda kada je najteze u zivotu treba ostati hrabar, ici dalje i boriti se...
Pisem ti ovo pismo..ne za uspomenu, jer ono bledi, ne za secanje, jer ono nestaje..vec za iskrenu ljubav..koja nikada ne prestaje.......



Volim te...