KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 8.710
PISMO MOJOJ MARIJI ČUDINOVOJ
--------------------------------------------------
U misli, srce i dušu mi zalutala Iluzijo moja,
Ne poznajem Te, nikada Te nisam video, dodirnuo, Tvoj duboki uzdah čuo, miomirisom se Tvojim opojio, ali osećam Te u duši i srcu… Da li je to, onaj lepši, oblutak duše moje, ne to se ne pitam – da jeste to znam i osećam, ali pitam se da li Te u moje grudi sudbina donese, ili je i to, još jedna u nizu – to stanje mi je uvek srcu blizu, refleksija iluzije koja me omamljuje zaradi nekakve svoje igrarije ?…
Da li mi se to sudbina ruga – omami me, a onda me razdire tuga ?…
Ne gledajući na sve, ne tražim objašnjenje, pesnik sam i kada me nešto inspiriše u meni onaj najtananiji osećaj počne da vre i prži me, cvrlji me, kao paor iz mog Čuruga one masne i slasne čvarke, pišem Ti, mada Ti ne znam adrese …Srcem pišem, a uzdahom brišem, srce sam istrošio, a uzdahe potrošio …
Opet, takav je poet, pišem i brišem, jer nemoguće je opisati ono što osećam … Taman kada sam mislima hteo da poželim da odu, u svoju slobodu, prisetih se ovog Prvog Šejkinog pisma Mariji Čudini, te da ne izmišljam topli vodu uzeh sebi za slobodu da Ti upitim isto pismo, jer isti smo …
Da, Iluzijo moja, Ti mi i jesi ta, neka se zna, moja, samo moja i Božija, Marija Čudinovaja … ✍
----------------------------------------------------------------------
Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini
Draga Marija Čudina,
Do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem. Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako:
Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije.
Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor. Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč.
»Ko od nas nije zauvek stranac i sam.«
Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu. Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina!
Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko.
»Kroz dvogled strave vidi se nagnuta pustinja…«
»nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno. O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu
Leonid Šejka
V. P. 9775
Titovo Užice
--------------------------------------------------
U misli, srce i dušu mi zalutala Iluzijo moja,
Ne poznajem Te, nikada Te nisam video, dodirnuo, Tvoj duboki uzdah čuo, miomirisom se Tvojim opojio, ali osećam Te u duši i srcu… Da li je to, onaj lepši, oblutak duše moje, ne to se ne pitam – da jeste to znam i osećam, ali pitam se da li Te u moje grudi sudbina donese, ili je i to, još jedna u nizu – to stanje mi je uvek srcu blizu, refleksija iluzije koja me omamljuje zaradi nekakve svoje igrarije ?…
Da li mi se to sudbina ruga – omami me, a onda me razdire tuga ?…
Ne gledajući na sve, ne tražim objašnjenje, pesnik sam i kada me nešto inspiriše u meni onaj najtananiji osećaj počne da vre i prži me, cvrlji me, kao paor iz mog Čuruga one masne i slasne čvarke, pišem Ti, mada Ti ne znam adrese …Srcem pišem, a uzdahom brišem, srce sam istrošio, a uzdahe potrošio …
Opet, takav je poet, pišem i brišem, jer nemoguće je opisati ono što osećam … Taman kada sam mislima hteo da poželim da odu, u svoju slobodu, prisetih se ovog Prvog Šejkinog pisma Mariji Čudini, te da ne izmišljam topli vodu uzeh sebi za slobodu da Ti upitim isto pismo, jer isti smo …
Da, Iluzijo moja, Ti mi i jesi ta, neka se zna, moja, samo moja i Božija, Marija Čudinovaja … ✍
----------------------------------------------------------------------
Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini
Draga Marija Čudina,
Do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem. Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako:
Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije.
Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor. Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč.
»Ko od nas nije zauvek stranac i sam.«
Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu. Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina!
Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko.
»Kroz dvogled strave vidi se nagnuta pustinja…«
»nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno. O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu
Leonid Šejka
V. P. 9775
Titovo Užice