Na kraju knjige "Blank", Feđe Štukana, nalazi se pismo ćerci koje me duboko dirnulo.
Bez patetike, bez lažnih ideala, samo ogoljena istina iz srca nekoga ko je prošao kroz
rat, sistem, religiju i sve ono što nas uče da poštujemo bez pitanja.
Završava se rečima:
Pismo Ayi:
"Živote moj, ne idi mojim putem.
Kad se zarati bježi, sačuvati život je nuliti prioritet, ništa nije važnije od toga.
Ne slušaj nikoga ko govori drugačije.
Život je samo jedan.
Država i nacija su konstrukt jedne vrlo teritorijalne vrste majmuna i nisu ništa drugo
do sinonim za veći čopor koji vodi mala grupa majmuna, spremnih da za novac uradi
doslovno sve.
Zastava je komad platna, himne su skup tonova i riječi, ne pridaji im dublji značaj.
Iza svega stoje bogati koji izrabljuju siromašne.
Patriotizam je za ograničene.
Cijeli svijet je tvoj, imaš pravo na njega, istraži ga.
Od putovanja ne postoji bolje iskorišteno vrijeme. Okruži se ljudima koji cijene život.
Religija je kult smrti, najmorbidnija stvar koju je čovjek izmislio, postoji samo zbog novca.
Oni koji je vode ne znaju nista ni o životu, a kamoli o smrti.
Smrt je ništa, smrt ne boli.
Uživaj to je smisao.
Hvala ti što si se rodila, obožavam te".
U nastavku, evo kratke bajke koju sam napisala kao odgovor na to pismo
- o Ayi koja je odrasla uz takvu istinu i odlučila da svet vidi svojim očima:
Bajka o Ayi i svetu bez granica
Aya je odrasla uz reči koje nisu tražile poslušnost, već slobodu.
Njen otac joj je ostavio pismo u kojem nije bilo naredbi, već saveta
iz života koji je prošao kroz mnogo toga.
U tom pismu pisalo je:
„Ne idi mojim putem.
Kad se zarati, beži.
Život je najvažniji."
Aya je to zapamtila.
Kad je porasla, nije tražila zastave, himne, ni pripadnost.
Tražila je mesta gde ljudi žive mirno, gde se smeju bez straha,
gde niko ne mora da se dokazuje.
Putovala je.
Učila jezike.
Upoznala ljude koji ne pitaju "Odakle si?“ nego "Kako si?“
Shvatila je da svet ne pripada državama, nego ljudima.
I da je najlepše vreme ono koje se provede u razgovoru,
u smehu, u tišini pored nekoga ko te razume.
Osnovala je malu školu u jednom gradu u kojoj su deca
učila da misle svojom glavom.
Nije ih učila patriotizmu, ni religiji.
Učila ih je da cene život, da poštuju druge, da beže kad
treba, da se ne stide kad vole.
Na zidu te škole stajala je rečenica iz pisma:
"Uživaj, to je smisao.“
Ispod nje, Aya je dodala svoju:
"Hvala ti što si mi verovao. Ja sam nastavila tvojim srcem.“
Bez patetike, bez lažnih ideala, samo ogoljena istina iz srca nekoga ko je prošao kroz
rat, sistem, religiju i sve ono što nas uče da poštujemo bez pitanja.
Završava se rečima:
Pismo Ayi:
"Živote moj, ne idi mojim putem.
Kad se zarati bježi, sačuvati život je nuliti prioritet, ništa nije važnije od toga.
Ne slušaj nikoga ko govori drugačije.
Život je samo jedan.
Država i nacija su konstrukt jedne vrlo teritorijalne vrste majmuna i nisu ništa drugo
do sinonim za veći čopor koji vodi mala grupa majmuna, spremnih da za novac uradi
doslovno sve.
Zastava je komad platna, himne su skup tonova i riječi, ne pridaji im dublji značaj.
Iza svega stoje bogati koji izrabljuju siromašne.
Patriotizam je za ograničene.
Cijeli svijet je tvoj, imaš pravo na njega, istraži ga.
Od putovanja ne postoji bolje iskorišteno vrijeme. Okruži se ljudima koji cijene život.
Religija je kult smrti, najmorbidnija stvar koju je čovjek izmislio, postoji samo zbog novca.
Oni koji je vode ne znaju nista ni o životu, a kamoli o smrti.
Smrt je ništa, smrt ne boli.
Uživaj to je smisao.
Hvala ti što si se rodila, obožavam te".
U nastavku, evo kratke bajke koju sam napisala kao odgovor na to pismo
- o Ayi koja je odrasla uz takvu istinu i odlučila da svet vidi svojim očima:
Bajka o Ayi i svetu bez granica
Aya je odrasla uz reči koje nisu tražile poslušnost, već slobodu.
Njen otac joj je ostavio pismo u kojem nije bilo naredbi, već saveta
iz života koji je prošao kroz mnogo toga.
U tom pismu pisalo je:
„Ne idi mojim putem.
Kad se zarati, beži.
Život je najvažniji."
Aya je to zapamtila.
Kad je porasla, nije tražila zastave, himne, ni pripadnost.
Tražila je mesta gde ljudi žive mirno, gde se smeju bez straha,
gde niko ne mora da se dokazuje.
Putovala je.
Učila jezike.
Upoznala ljude koji ne pitaju "Odakle si?“ nego "Kako si?“
Shvatila je da svet ne pripada državama, nego ljudima.
I da je najlepše vreme ono koje se provede u razgovoru,
u smehu, u tišini pored nekoga ko te razume.
Osnovala je malu školu u jednom gradu u kojoj su deca
učila da misle svojom glavom.
Nije ih učila patriotizmu, ni religiji.
Učila ih je da cene život, da poštuju druge, da beže kad
treba, da se ne stide kad vole.
Na zidu te škole stajala je rečenica iz pisma:
"Uživaj, to je smisao.“
Ispod nje, Aya je dodala svoju:
"Hvala ti što si mi verovao. Ja sam nastavila tvojim srcem.“
Inaće, Feđa Štukan je sve godine opsade Sarajeva proveo u tom gradu, pravo je čudo kako je uopšte izbegao smrti... 
