Pisma mesecevoj devojci

Živim u maloj sobi, nekih 2x3 metra, u centru Beograda, odmah do Obilićevog venca,
nekih 10min od fakulteta. Dvesta metar do Knez Mihailove, a onda još 200m do fakulteta.
Ponekad je to lepa i prijatna šetnja. Sa uskogprozora sobe vidim školsko dvorište osnovne škole
i široku panoramu Novog Beograda. Ponekad sa prozora( ili kroz prozor) gledam u svetleće reklame
postavljene na ravnim krovovima novobeogradskih poslovnih zgrada. Jednom sam zapisao da su ti trenuci:
u beznadežnim trenucima moje naplavljene mladalačke depresije. Ima trenutaka kada se stvarno tako osećam.
Sam u ovom velikom gradu, gde te niko ne zna i ne zanima. Ostaje ti mobilni telefon: poruke, kratki razgovori.
A onda mali tranzistor i omiljena stanica. Samo muzika, poneka reč, glas koji odzvanja.
 
nanasojklupicj9.jpg

vec dugo ni jedno pismo nije napisano........
 
Zdravo, zdravo mladosti,

teško mi je da počnem ovo pismo. Ne znam odakle da počnem i šta hoću da ti kažem.
Stalno žurim. To nije opravdanje već istina koju bi Ti bolje znala da si tu u blizini.
Ali, avaj, dele nas sati i časovi, vremenske zone naših gradova. Potrebno je mnoge stvari
srediti, dovesti u neku ravnotežu, u red. Borim se sa tim.
Šta da ti napišem a da ne izgleda suvislo.... Voleo bih da se vidimo, da porazgovaramo i
ponovo čujem tvoj smeh koji me podseća na žubor planinskih reka koje tako volim.
Sinoć sam se sankao sa nekim klincima iz moje i susedne zgrade u obližnjoj ulici,
i podsetio se na dobra stara vremena. Raznežim se, kao i kada se setim tebe, tvog smeha,
tvojih čudnovatih priča, slatkog rumenila na obrazima, zelenog čuperka....

 


Odavno čekam da te vidim. No, ovo oblačno vreme, gusti oblaci smeta nam pri susretu.
Pre nekoliko dana desilo se na nebu čudo. Nisi li ti tu umešala svoje prste ili se moja mašta
stopila sa prirodnim fenomenima. Kada su Mesec, Venera i Jupiter bili jedan iznad drugog
u istoj liniji, posmatrao sam te svetle tačke i sa čežnjom u grlu koja mi tu zastade, očekivao sam
da dođeš, da siđeš iz dalekih tamnih prostora univerzuma i da ti ove svetle tačke posluže kao
stepenice za silazak ka zemlji.Prozor je bio moj pogled u tminu tvojih kosmičkih očiju.

Rasplela si kosu – prošarala nebo dalekim zvezdama, poškropljen plašt rojevima meteora
s gnezdama neposlušnih kometa. Na dohvat si mojih prstiju ali i tako daleko da samo misao može doseći tvoje puteve.

Odavno čekam da te vidim. Gde si se to skrila, kojim nevidljivim putevima hodiš, devojko od Meseca.
 
Umoran sam od reci
Boze kako li sam ih samo sve potrosio?
Moji heksagrami koje crtah po nebu u tisini ispisujuci slova ‘’njenog’’ imena?
Stvarajuci zamkove od peska I u njima utiskujuci mali beli kamen kao vrata kroz koja me uvek mozes naci, zaboravih da se ogradjujem istim…
Zar sam I tisinu tisini podario?

Postadoh providan I nem
Reci cu ti jednu tajnu

Ja nikada nisam umeo da pricam o Ljubavi ili bilo cemu…
Zaboravi sve moje reci
One ti nikad dobro nece doneti
Ako I kroz njih budes sanjala bolece te jos vise
Samnom samo tisina ide. Ali ona nema samo svoju mirniju stranu
Sa njom ponistavas sebe
Sa njom postajes bled I proziran
Zivis Zivot kao dah vetra.

Umoran cutim u cosku svog srca drzeci u rukama zgrceno ram jedne slike
Znas, nikada nije bilo lako…bilo da sedis na zici raskrsca I gledas, bilo da se nalazis aktivno u predstavama, bilo da lutas iseccima zivota I znam….
Sam , sam si na ovom svetu…ali ne dozvoli da poverujem u to

Drzi me za ruku dok ucim da hodam
Kada odaberem neki pravac…zelim da ostavim trag!



2.​

Ne postoji nerazumevanje, postoje samo oni koji zele da ne razumevaju.
Ne postoje strahovi, postoje samo oni koji zele da izazivaju strahove.
Ne postoje gubitci, postoje samo oni koji zele da neko nesto izgubi.
Ne postoje grubosti, postoje samo oni koji zele da oholoscu kontrolisu neznosti.
Ne postoji zlo, postoje oni sto zele da dobro promene..
Ne postoji samoca, a da sa razlogom nije odabrana.
Ali postoje Niciji zato sto nisu u tripovima I filmovima, nego su samo Ljudi sa emocijom, fizikom, mentalom I duhom. I tako traju…bez skretanja pravca I ego manijacenja…


3.​
Tako malo je potrebno za dodir DuseBelinaUvek ostaje samo Istina! O pravcima kretanja, uzrocima, posledicama, trajanju, nestajanju, bicima, ljubavima, bolovima, skretanjima, extremima, ludilu, normalnosti, ravnima, opsenarima I opsenama….na kraju uvek ostane samo Istina…ko jesi? Odgovori! Dok nije postalo predosadno onome sto klati zicu na raskrscu…Zivot sam deluje jos I pre nego donesemo odluke
 
Moja Satin. Moja svilena, bela, Satin. Kurtizana plavih ociju, prepametna za zlo doba -ovo doba ledenih kisa I od ljudi prokletog sunca, moja ljubav, moja zenstvenost, mucenik I zenik, razumevaoc strasti, glas topline, inspiracija onima koji su trazili Dijamante na zemlj, neutoljeni pohlepnici svojih zabluda uzeli bi Svetlost das u samo mogli- besni psi novog doba.. Opet sam te sanjao Satin. Bila si belja, jos bledja, vise nego ikada borila si se da kazes malo reci tacnog znacenja u guzvi Satin, vidim kako pruzas ruke I cujem poznate zvuke: Roxanne you don’t have to…..Roxanne…..red light! Gde si moja mila, necu umeti da te oslikam tako verno kao one veceri kada si prisla sasvim blizu sa porukom ispisanom na malom papiru: ‘ne moras platiti ljubav cenom razuma da bi spoznao koliko je jedinstvena I lepa, ne, ne moras nista da platis – to se jednostavno dogadja – veruj, svi su pozvani a na poslednjoj stanici svako ce pokazati na uvid gomilu svojih oziljaka jer to cine putnici kada se priblizi putu kraj – tada se sete svoje nevinosti I cistote, tada iskreno ljube svoje duse I ponovo prerastaju u decu’. Voleo sam te jer si bila drugacija, nekako potpuno svoja I samo bozija, nisi cekala poslednji voz da odes, nisi bila hrabra da ostanes a suvise smela da krenes u promenu koja te je vodila tesko pogresivom intuicijom. Crvenokosa dama I zakon bezuslovne ljubavi. Gde si stala vatra je gorela, ne previse da unisti zivot, ne premalo da svojom toplinom ne ogreje svakog putnika namernika I nenamernika. To si jednostavno bila Ti. Za uzvrat nikada nista nisi trazila, nisi ucila matematiku I nisu ti bile potrebne simbolike veceg, manjeg, znala si samo za jednako. Da uz tebe ide samo tango koji se ponavlja I nikad ne prestaje, tvoje jasne misli Satin I jednostavne reci umele su da zaustave snezne lavine I pruze ruke bezvoljnima I stradalnicima od bolova. Sve, sve je stalo u tebe jednu, prisutnu I nesebicnu. Minuti mi postaju sati a sati sekunde kada se setim koliko dobrote je sadrzala jedna tvoja suza, nisam znao, morala si da odes. Sustali su jablani I mirisali platani dok nisi sasvim prestala da govoris. Moja zeno, zgazena I porazena, promenjena tokom jedne nemirne noci, neprospavane, duge kao svako pismo koje sam ti slao I nadao se, dok nisam dobijao odgovor, da ih citas I stavljas pod jastuk. Otisla si dobrovoljno u pakao u okruglu izraslinu – oblinu za koju ne mozes naci dovoljno primeren skok da bih isplovila oslobodjena I nesputana. Da sam mogao znati, kao sto si ti znala otkucaje srca bih zaledio, eto namerno bih prosipao te simbolom uvijene dijamante kao obicne gluposti na sred ulice gore od najgoreg cudaka ali ti si stala sa tom jednom jedinom zvezdom, zaustavila si dah I otisla. Zatvorila si oci, bilo je toliko tiho, na neki neuobicajen nacin svecano, niko nista nije najavio samo vetar koji je nosio lisce hladnog novembra bolno je jaukalo da ti se srce razbilo u hiljade delova I da vise ne vidis nacin ni put koji ce te ka dusi odvesti. Otisla si od mene. Kako je lako to reci I kako je tesko docarati tezinu istine jedne realnosti.
 
Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Love_letter_by_GuiltyRose.jpg


B.M.
 
Video sam te noćas na nebu, ili sam želeo da te vidim ali nije bila noć već dan. Danas je mesec, tvoj kladenac, izvor-voda, ušao u disk sunca. Tako je sunce postalo samo tanki, svetlo-plameni obruč. Skrila si se u tom sunčevom bleštavilu kao tamna tačka, kao tamni prelaz u neke nove svetove i imaginacije.Vidiš, kada kiša pada, kao ovih dana, očekujem te da se pojaviš iznova; evo te predamnom neočekivano, kao najlepše jutro, kao dve duge koje se visoko na nebu ukrštaju.

Dok gledam u nebo i stežem ti ruku, pričam ti o Majama i njihovom kalendaru. O trenutku kada će se Zemlja, Sunce,
ceo sunčev sistem naći u istoj ravni sa centrom naše galaksije, Mlečnim putem i to u ravni sa tamnim prostorom ili
po nekima sa prostorom punim nevidljive materije. U tim trenucima ravnanja prestaje jedan i počinje novi ciklus majanskog
kalendara. Ciklus traje oko nekih 5200 godina pod imenom BAKTUM a 5 baktuma odgovara Platonskoj godini od 26000god.

Ovih dana stižemo do kraja Maje su verovali u cikluse stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju i ako na svaki od njih
gledamo kao na eru, svaka traje oko 5.200 modernih godina. Sadašnji ciklus je po verovanju Maja počeo 3114. ili 3113.
godine pre Hrista po našem kalendaru, i trebalo bi da završi 2011. ili 2012. godine.Maje su sva kosmička tela smatrali živim.
Tako su za Sunce tvrdili da ima 23‑o godisnji ciklus disanja. Jedanaest i po godina za udisaj i isto toliko za izdisaj.
Dve hiljade godina kasnije naša nauka saznaje da ove solarne inhalacije tačno odgovaraju kretanju binarnih sunčevih pega.
One izazivaju poremećaje u bio‑elektromagnetnom polju Zemlje, od televizora i drugih komunikacionih signala, do ženskih
menstrualnih ciklusa i nataliteta..

Gledaš me. Onda počinješ da se smeješ, počinješ da mi pričaš: Pusti, znam sve, ja sam deo toga.Reći ću ti nešto, jednu malu tajnu.
Moja prva reinkarnacija rođena je pre 5145 godina na kraju 7 i početku 8 ciklusa. Ja sam 97 reinkarnacija. Zato kada se u decembru
2012 završi 8 ciklus i počne 9, stvoriće se nova 98 reirkanacija i ja više neću biti ja.A, šta ćeš biti? Upitah, pomalo začuđen njenom pričom.
Ona me pogleda, nasmeši se: Biću tu kraj tebe, ista kao sada. Ništa se neće promeniti. Ali kada jednog dana odem moj duh,
ili bolje rečeno duša, useliće se u tu lutajuću česticu i stvoriće se novi čovek ili žena.

Sada ti pišem pismo. Video sam te noćas sjajnu i blistavu, blisku i daleku.
Lutala si kao kometa mojim noćnim nebom.
Još ti stežem ruku i pričam ti.
 
Poslednja izmena:
Baš sam volela, nekada ovu temu...Kao mala, nisam volela, obris Meseca, odnosno, njegov odsjaj...svetlost, na jorganu. I uvek me je nekako plašilo, ne znam što. Stariji bi mi govorili, kao što ja sada mislim, kada se raspekmezim najstrašnije na neke stvari, tipično ono, kao što i ja umem sada: "JaoOOOooj, kako romantično..." I stvarno jeste. Možda. Prekrasno. I predivno. Potpuno umetnički i nestvarno. Gotovo kao poluloptica, koja se kupa na Vašem i nečijem dlanu. Onako maleno rušičast, kao kakav sirko, koji je neki mišić maleni već razrovao. I sve što je lepo, nije potpuno lepo. I sve što je gJozno, ne mora da je baš u puno, ali prepuno grozno, zar ne? Jer i taj Mesec, dok spavate, Vam se učini najstrašnije, romantičan. U svom bleštavilu. Odronu. Jačini sijanja srebra. A, onda u puno izsija, ona gladnoća, ona tupost, tuposti...da se smrzneš. Tamna strana Meseca. Da li su takve i Mesečeve devojke? Moguće. Možda jesu. A, možda i nisu. Jesu li sada Ledeni krasuljci, ili ipak samo kao Mesečevi momci? Jedno pokazuju, a drugo skrivaju? Da li su iste Mesečeve devojkke, koje su kao veo...Puno sakrivaju, a malo otkrivaju? Sve je to tako čudesno fantastično u životu. Sve može dvojako da se shvati, po utiskom, pod pretpostavkom, pod pretnjom ili pod ljubavlju. Pod nagonima, pod uživanjima, pod niskim strastima, ili naprosto pred uplakanim očima...Možeš da shvatiš i budeš shvaćen/a, kako hoćeš. Nećeš. Kako želiš. Ili kako očekuješ. Da ne budeš prepoznat/a, da ne budeš očekivan/a ili da sve bude jasno, kao dan. Kao zora kada rudi. POd jorganom, mi samo viri nosić, prehladjeni...i gledam u sjaj tog bleštavila...I nisam sigurna više, šta vidim. U tom sjaju, na jorganu, kada se otegne sjaj sjaja tog i preleti vešto preko mojih dugih trepuški. Ne mogu da razlučim, šta vidim. Šta želim da vidim. A, šta je od toga stvarno, kao stvaran san. Ili šta je san bio. Znam samo, da Mesec ima dve strane. I da nije čudo što sija noću. Jer tama je ipak...Tama. Čak i kada bi sijala u po bela dana.
 
Poslednja izmena:
Ovo sam u sedmom razredu osnovne skole htela da posaljem simpatiji, imala sam Mikinu zbirku pesama Plavi cuperak i odatle sam je, af kors, uzela :))
I dalje cuvam to pismo u koje sam stavila pesmu, i kada sada pogledam, boze...

Drhtava pesma

Osecam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari. :)

I na kraju sam dodala: ''Volim te, Damjane'' :mrgreen: (o hvala bogu pa nisam poslala)
 
Ponovo se isplakah citajuci P.S. Volim te, evo jedno od pisama koje je Dzeri poslao Holi...na engleskom je jer,pa, stvarno me je mrzelo da prepisujem...:D

“Dear Holly, I don’t have much time.

I don’t mean literally, I mean, you’re out

buying ice cream and you’ll be home soon…

…but I have a feeling this is the last letter.

Because there’s only one thing

left to tell you.



It isn’t to go down memory lane

or make you buy a lamp.

You can take care of yourself

without any help from me.

It’s to tell you how much you move me.

How you changed me.

You made me a man

by loving me, Holly…

…and for that I am eternally grateful.

Literally.

If you can promise me anything,

promise me that whenever you’re sad…

::: or unsure:::

…or you lose complete faith…

…that you’ll try and see yourself

through my eyes.

Thank you for the honor

of being my wife.

I’m a man with no regrets.

How lucky am I?

You made my life, Holly,

but I’m just one chapter in yours.

There’ll be more.

I promise.

So here it comes, the big one.

Don’t be afraid to fall in love again.

Watch out for that signal

when life as you know it ends.



P.S., I will always love you. “

f2k5et.jpg
 
Udario je grom. Cele noći besnela je oluja, čas jače, onda se utiša, pa opet svom snagom. Ne mogu da spavam. Gledam kroz, kišom, umiven prozor u mračno nebo, u mračnu površinu grada. Nakon udara groma i praska koji mi još odzvanja u ušima, nestalo je struje i ceo kvart potonuo je u mrak, kvart je sada ličio na crnu rupu, na crnu mrlju, na prazninu. Negde u daljini povremeno je još sevalo. Zureći u tminu noći i kvarta koji je spavao, primetih neka zalutala plamička svetlosti. Da li se to pipci munja igraju sa mojim čulom ili su ljudi koji ne spavaju, koji su se probudili, upalili sveće, pa sada kao i ja, zure u mrak.
Kada udaljena munja sine i osvetli ceo kvart, ceo grad, nastaje čudnovata igra senki, koja ne prestaje sa nestankom munje, već se nastavlja koji tren i nakon nje. Odnekud mi je ova igra senki postala poznata, kao da sam je već vide, već doživeo. Počeh da razmišljam o tim davnim potisnutim slikama, sećanjima.Da, slike su bile jasne, sve jasnije i prepoznatljive. Beč, odmah nakon drugog svetskog rata i film „ Treći čovek“ Snimanje filma krenulo je samo koji mesec nakon kraja rata. Sve ruševine su autentične, nije bila potrebna nova scenografija. Čak i u mizascenu, kada se vide ljudi kako prolaze uskim putem kroz ruševine, neko sa čudnim, sklepanim kolicima ili nešto slično, jesu autentični žitelji Beča. Nije bilo posebno plaćenih statista. Po priči, koja je postala legenda, o snimanju filma, bečlije nisu ni znali da se u njihovom gradu snima film. Kome je u takvim sudbonosnim trenucima, ophrvan glađu, strahom za goli život palo na pamet da razmišlja o ljudima, za koje se nije znalo odakle su, ko su, sa čudnim rekvizitima. Svako je gledao svoj posao, pogleda uprtog u zemlju, niko nije želeo da svojom znatiželjom napravi sebi problem. Čak i deca nisu pravila graju i viku, sve posmatrajući sa strane.Grad podeljen na četri dela, između sila pobednica živeo je tiho. Film me je oduševio; i muzikom, koja je postala besmrtna, fotografijom, radnjom i čudesnim likovima koji su se savršeno uklopili u celokupnu ideju filma.Trgoh se, vratih se od nekud. Možda iz Beča. Još vlada tama i u stanu i u kvartu. I u daljini se smirilo. Tišina. Čujem kako dišem, čujem otkucaje srca. Otvaram prozor i udišem svež, čist vazduh.
Zazvonio je telefon, zvuk zvona me udari. Ko me to usred noći zove? Podigoh slušalicu, ni reči ne rekoh.Ti, to si bila ti. Ne možeš da spavaš, probudila si se od grmljavine, od bliskog udara groma, uplašena, sklupčala si se, pokrila glavu i ćutala i čekala da sve prođe; htela si da čuješ nečiji glas, da se smiriš, da se osećaš sigurna, zaštićena. Ali, kako si se baš mene setila, iako sam želeo, i nadao se da ćeš me pozvati, jednog dana pozvati i reći da želiš susret, kako si baš noćas želela da čuješ moj glas, zašto si u meni osetila sigurnost, osetila zaštitu, da li se osetila talase koji ispunjavaju tvoju dušu, čujem ti glas, slušam reči koje izgovaraš i vidim tvoje usne, vidim tvoj jezik i tvoje zube,vidim tvoje srce. Da li se to zove ljubav?
 
Draga moja,

Još uvek osećam tvoj miris na svojim rukama. Tek je pet minuta prošlo, od kako si izašla iz mog stana, a već mi nedostaješ. Neću ti ništa reći i pretvaraću se da to nije tako. Saginjem glavu na jastuk i dodirujem mesto na krevetu koje je još toplo od tebe. Tvoj miris je nešto što jako volim na tebi. Kažu da voliš nekog onoliko koliko možeš da voliš njegov miris. Ja u stvari ne znam kako ti mirišeš. Pokušavam svaki put da te udahnem, dok žmurim, ali ne uspeva mi. Tvoj miris je neuhvatljiv za mene. Nekako čist i prozračan. Ne želim da staviš ništa na sebe. Ne želim da osetim nikakve parfeme koji mirišu sintetički ili na miris cveća. Ja želim samo tvoj miris. Želim da osećam tebe i danas i sutra, i sve dok mi opet ne dođeš. Neću ti priznati, ali spreman sam na čekanje. Spreman sam na sve što mi prirediš. Tvoj šeretski poluosmeh, me izaziva u mislima. Zurim u monitor dok ti kucam ovo pismo, svestan da si me osvojila...

Džaba, ovog usamljenog vuka, si tako sredila svojim nestašnim osmehom i mirisom.
Neću ti priznati...ali čekaću te da dođeš moja Mesečeva devojko...

 
Ne brini se ti za nju. Ona se uvek snadje. Istina, mozda nocima nije spavala, mozda nije nista kako treba, ali ona ti to nece reci. Ponosno ce se smejati kada svi budu ocekivali da place. Patice ona, ali ti to nikad neces znati. I mozda je bas taj pnosni osmeh to sto je dize sa dna. Mozda se bas zbog toga svaki put i izvuce. To i nije tvoja briga. Ona ce uvek preci preko svega i iz svakog rata izaci kao pobednica. Ona ti je takva. Imace rane na srcu, ali osmeh na licu!
ona je Luna
 
Nikada nije bila moja, ali mi je pripadala više nego svim muškarcima zajedno sa kojima je bila. Pripadala je meni, čoveku koji je čitav svoj život umeo tako divno da je nema, a opet u tom nemanju imao ju je i previše.
Uvek mi je bila tu negde. Na korak od srca, na sekund od misli, na dah od uzdaha. Na tren od večnosti.
Bila je moj način života, moja boja glasa. Bila je moja najlepša reč, njeno ime nisam izgovarao, ja sam njeno ime živeo.
Drugi su je ljubili usnama, a ja dušom. Drugi su je mazili, ali nikada kao ja pazili da je ne povrede. Viđali su je svaki dan, ali je nisu poznavali ni blizu kao ja. Čovek koji je nikada nije video.
Nikada ona i ja nismo imali nešto. Ma, ništa nismo imali, ali i tad smo imali nas.
tumblr_static_filename_640_v2.jpg
 
:heart:
Autor: Darko Balaš

Zvjezdano dijete...
Neka se svako jutro budim uz tebe
Kad' otvorim oči, rane izblijede
U našoj toplini srce ne zebe
Sve prošlosti nestaju, više ne vrijede
Zajedno se rađamo u novi dan
Samo se osmijehni i sve je u redu
Kada se probudim i dalje traje san
Ispisan zakletvom u tvom pogledu
Našao sam te, nakon lutanja bez sreće
Pogrešnih postelja i praznih riječi
I...briga me kamo ovaj svijet kreće
Anđele, melem tvoje kose svemire liječi
Nek' traje tišina puna čarolije
U ovaj tren, kad svaki dodir je svet
Osjećam kako se po meni blagoslov prolije
Kao kad' rosa miluje cvijet
Neka me svako jutro uz tebe budi
Sakrij me od daljina koje prijete
Tu siguran sam, sudbina drugima sudi
Ja...opet sam zvjezdano dijete


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top