(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
PINGVINI
Dogodilo se sad, u petak 25.06.
Vreme ....šušumigavo...čas sunce.....čas oblačno...čak nije ni toplo....poneti tanku jaknu i kišobran
Mesto....autobuska stanica
Udjoh u autobus, sedoh......Nisam ljubitelj vožnje istim. Za moj ukus previše ljudi na jednom mestu bez obzira na komfor autobusa. Kako je stigao bus na peron, tako narod sa sve torbama, koferima i kesama nagrnu na onoga konduktera ili kakvo mu je već zvanje. Stojim sa strane, sa tašnom u ruci i malom torbom pored nogu u kojoj su stvari koje su momci naručili da donesem, pokloni za malu Veru (onu prepametnu slatkicu što se brčkala u fontani i mislila od Meša da je vuk) koja je tamo u gostima i tek malo stvarčica za mene. Nema potrebe, sve imam tamo.....mislim obuklo za po avliju. Pušim i čekam da se ta gungula razidje pa da udjem kao čovek...pardon, kao žena. I dočekam, Bogu hvala. U autobusu mnogo studentarije....brucoši koji su došli da predaju dokumenta na beogradskim fakultetima. Pa kad se sretnu, pa se prepoznaju da su iz istoga mesta....pa kad nastane ljubljenje i cika na ono malo prostora izmedju sedišta a sve saplićući se na dugačke noge mladjanih i malo manje mladjanih momaka...šta će deca kad im noge dugačke pa ne mogu da stanu u prostor izmedju sedišta...mladost. Posedasmo i polazak. Do mene je, a pored prozora, sedeo jedan suvonjavi sredovečni gospodin i čitao novine. Levo od mene, na paralelna dva sedišta mesto su zauzeli mladić i devojka....oni se ne poznaju, tj. sad su se upoznali. Ona je sa Kosova a on.....po govoru bih rekla otkude Pirot. Izgleda da oboje studiraju pravo samo različite godine....uglavnom, čuh da je njegov prosek 9,6.....svaka čast......a šta će ti te naočare za sunce na nosu crni sine na ovaj oblačan i ladnjikav dan pa još u autobusu?. Iza mene, sede dve devojke koje se poznaju......aman.....od kako su ušle ova jedna usta nije zatvorila. Druga samo stiže da odgovori prostim rečenicama.....za prostoproširene nema vremena. Ja izadjo posle 2,5 sata vožnje a njena su usta još uvek klaparala. Da te Bog sačuva i sakloni.
Probah da pišem......al’ ne ide. Glupača, nisam ponela neku svesku ili notes, nego nadjoh maleno blokče u tašni koje prebacujem sa dokumentima iz tašne u tašnu još od sinovljeve srednje škole. E, kad videh ocene i beleške koje sam pisala drhtavom roditeljskom rukom, ladan znoj me obli........pu,pu....ne povratilo se. Noćna mora u trajanju od četiri godine.......duuuuge četiri godine. Uf......
Elem, to blokče se i lista, sve se odlepljuju oni listovi od sredine. Napisah ja pesmicu u njemu, ali u kafani na stabilnom astalu, pa i nekako, a u busu, vala nikako. Uzeh da čitam knjigu koju sam ponela. Ma bre.........hladno mi je. Ova klima duva li duva.......mislim, ono jes da je leto, ali stvarno nije vreme za klimu. Pogledam, a svi se šćućurili, svima zima......malo zadremah. Ovaj gospodin do mene je otišao da zamoli da se klima isključi jer ćemo se svi porazboljevati. Isključili su delimično. Sad manje duva ali i dalje od nekud duva ladno.......koske mi se smrzoše.
Ma i ne dremam, nego onako......kao da nisam tu, odoh sa svojim mislima malo na džoging. Nema šanse da zaspim. Mislim, da bih zaspala, moram da budem u svom krevetu...ili bar u krevetu.....i u svojoj pidžami.....recimo......i mora da bude mir i tišina. Nema šansi ni da radim kada neko priča a kamoli da spavam....može da svira muzikica ali čim onaj voditelj počne da priča ili krenu reklame, meni pada koncentracija....tačnije, počinje da me drma nervoza. E, kada sam u tišini duboko skoncentrisana onda mogu i da radim a vala i da zaspim.
I tako, idem ja u mislima kojekuda...švrćkošem se na tam, na vam ....more svud me ima samo ne u autobusu, dok ona klima piči na sve strane, onaj levo drži predavanje devojci a ona iza mene priča kao navijena......ah, zaboravih....mogli smo da gledamo film. Hoću da kažem, da je film išao ali ja nisam ovako malečka ništa mogla da vidim. Zato sam sve vreme puta imala zvučne efekte ....štektali su mitraljezi, bacane su bombe i ostale eksplozivne naprave sumnjivog a vala i poznatog porekla, tuče, jauci,......škripe kočnice i prevrću se automobili....devojke krešte dokle dušu ne ispuste sirotice......i tako, dodjosmo do pauze . Brže bolje svi istrčaše napolje da se ugreju. I dok tako šetkam i pušim dvojica pričaju. Jedan se mrtav ladan okrete , ode deset metara do prvog žbuna i.....olakša se čovek. Mislim.......nekima pamet zaista ne smeta. Odoh odatle od stida na njegov red. Onda je vozač ili onaj drugi rekao „Polazak pingvini“ i mi poslušno udjosmo u autobus. A lepo izgleda, nije da nije, onako na sprat....svetski a naše hahahaha
Posle dva i po sata vožnje stigoh sa glavoboljom, upaljenim sinusima i smrznuta kao haringa. Na peronu je čekao majkin sin u radnom odelu. Umoran je....vidim po licu još iz autobusa. Ustaje sa osmehom, sagne se da ga coknem u obraz, uzima torbu i polazimo do Lastine kućice da izmem rezervaciju za povratak u nedelju. Ali, to nije tako jednostavno jer gospoje koja tu radi nema. Uredno je okačila poruku da je na stanici. Sačekah nekih dvadeset minuta, vidim nema vajde te podjosmo kući tj. kod svekra i svekrve....i Mace. Sutradan smo je tražili opet. Nadjosmo je u kućici tek iz drugog puta. Za neverovati.
Tek sad mi, dok ovo pišem, pade u oči da svi koristimo termin „kuća“, u smislu doma, i za ovu našu u Beogradu ali i za onu u selu....
OJHAAAAA
