''Takav je običan osrednji čovek - nesvesni rob potpuno u službi ciljeva univerzalnog poretka, a koji su potpuno strani njegovoj ličnoj individualnosti. Može celog svog života da ostane onakvim kakav se bio rodio i onakvim kakav se bio obrazovao, pod delovanjem svakovrsnih uticaja koji na kraju određuju uslove njegovog postojanja, a zatim, kao takav, nakon smrti, može da bude razoren zauvek. Pa i neka bude da je u tome opšti zgoditak svakog života, Velika Priroda je ipak dala nekim oblicima života, na primer čoveku, mogućnost da ne bude jednostavno slepo oruđe u službi objektivnih ciljeva Univerzalnoga Svega; dala mu je sredstva, opslužujući i svesno ostvarujući ono što mu je bilo suđeno, da proizvede više nego što se od njega tražilo, i da taj višak iskoristi za svoj 'egoizam', to jest za određenje i istraživanje svoje sopstvene individualnosti.
Ta mogućnost mu je data takođe da služi opštem cilju, jer sama ravnoteža objektivnih zakona iziskuje takve nezavisne živote, autonomnog sklopa, relativno oslobođene, a posebno ljudske vrste. S tim u vezi, smatram svojom moralnom dužnošću da ovde dodam i naglasim da, iako je oslobođenje moguce za čoveka, nije svakome pružena mogućnost da do njega dođe. Brojni razlozi mogu tome da se suprotstave, a oni ipak u većini slučajeva ne zavise samo od nas lično, ni od velikih kosmičkih zakona, već samo od slučajnih uslova našeg dolaska na ovaj svet i našeg obrazovanja, a među njima su glavni nasleđe i okolnosti u kojima se odigrao proces našeg 'pripremnog razdoblja'. Ti uslovi koji se ne mogu nadzirati mogu biti dovoljni da to oslobođenje onemoguće...
Sloboda, oslobođenje, to je ono što mora biti čovekov cilj. Postati slobodan, osloboditi se ropstva - to je ono čemu čovek treba da teži kada postane makar i malo svestan svog položaja. Za njega ne postoji ništa drugo i ništa drugo nije moguće sve dok ostaje rob i spolja i iznutra. Ali čovek ne može prestati da bude rob spolja dok to ostaje u svojoj unutrašnjosti. Stoga, da bi čovek postao slobodon, prvo mora steći unutrašnju slobodu. Prvi i osnovni razlog čovekovog ropstva je nepoznavanje samoga sebe. Bez samospoznaje, bez razumevanja rada i funkcija svoje mašine, čovek ne može biti slobodan, ne može vladati sobom i zauvek će ostati rob, igračka sila koje na njega deluju.
Za savremene ljude najveće je zlo što, zbog raznih uslova svakodnevnog života, a naročito 'obrazovanja' u doba punoletstva, stiču samo takve sklopove ličnosti koji odgovaraju toku reke života, osuđenom da se izgubi u podzemnim ponorima. Tok ih vuče kuda hoće, a oni, ne razmišljajući o posledicama, ostaju pasivni, dopuštajući da ih nosi kao olupine, kuda i kako struja hoće.''
Ta mogućnost mu je data takođe da služi opštem cilju, jer sama ravnoteža objektivnih zakona iziskuje takve nezavisne živote, autonomnog sklopa, relativno oslobođene, a posebno ljudske vrste. S tim u vezi, smatram svojom moralnom dužnošću da ovde dodam i naglasim da, iako je oslobođenje moguce za čoveka, nije svakome pružena mogućnost da do njega dođe. Brojni razlozi mogu tome da se suprotstave, a oni ipak u većini slučajeva ne zavise samo od nas lično, ni od velikih kosmičkih zakona, već samo od slučajnih uslova našeg dolaska na ovaj svet i našeg obrazovanja, a među njima su glavni nasleđe i okolnosti u kojima se odigrao proces našeg 'pripremnog razdoblja'. Ti uslovi koji se ne mogu nadzirati mogu biti dovoljni da to oslobođenje onemoguće...
Sloboda, oslobođenje, to je ono što mora biti čovekov cilj. Postati slobodan, osloboditi se ropstva - to je ono čemu čovek treba da teži kada postane makar i malo svestan svog položaja. Za njega ne postoji ništa drugo i ništa drugo nije moguće sve dok ostaje rob i spolja i iznutra. Ali čovek ne može prestati da bude rob spolja dok to ostaje u svojoj unutrašnjosti. Stoga, da bi čovek postao slobodon, prvo mora steći unutrašnju slobodu. Prvi i osnovni razlog čovekovog ropstva je nepoznavanje samoga sebe. Bez samospoznaje, bez razumevanja rada i funkcija svoje mašine, čovek ne može biti slobodan, ne može vladati sobom i zauvek će ostati rob, igračka sila koje na njega deluju.
Za savremene ljude najveće je zlo što, zbog raznih uslova svakodnevnog života, a naročito 'obrazovanja' u doba punoletstva, stiču samo takve sklopove ličnosti koji odgovaraju toku reke života, osuđenom da se izgubi u podzemnim ponorima. Tok ih vuče kuda hoće, a oni, ne razmišljajući o posledicama, ostaju pasivni, dopuštajući da ih nosi kao olupine, kuda i kako struja hoće.''
